Ovaj blog je posvećen temama o portugalskom jeziku i kulturama odnosno civilizacijama naroda koji tim jezikom govore. Zbog prirode mojih interesovanja i znanja, više ću se usredsrediti na pisanje o samom jeziku, i to pre svega iz ugla jednog lingviste, prevodioca i profesora, dok će biti nešto manje tekstova koji se bave isključivo kulturom izvan jezičkog konteksta. Ali, o kojoj god tematici da se radi, potrudiću se da moji tekstovi budu i zanimljivi i korisni. Već postoji obilje informacija, lako dostupnih svim zainteresovanima, kako o portugalskom jeziku tako i o njegovom ogromnom govornom području, pa ću zato ja nastojati da čitaocima pružim nešto novo, nešto što možda dosad nisu imali prilike da saznaju, ili pak nešto od već poznatih podataka, ali viđenih iz mog ličnog ugla i obogaćenih mojim iskustvom.
 |
| [Image credits: Ministério da Cultura do Brasil - Ministarstvo kulture Brazila] |
Namera mi je da na ovom blogu korisne i interesantne informacije pronađu svi koji su na ovaj ili onaj način upućeni na portugalski jezik i njegovo govorno područje. Oni koji ga uče kao strani jezik, bilo da su na početnom, srednjem, ili nekom već veoma naprednom nivou, zatim oni koji se njime već bave u okviru svoje profesije, kao što je prevođenje (književno i/ili stručno), nastava, nauka, turizam, sport i dr., kao i svi ostali zainteresovani za ovaj veliki i po mnogo čemu fascinantan svetski jezik.
Tekstove ću pisati na srpskom, uvek iz perspektive jednog govornika srpskog kao maternjeg jezika. To proističe iz moje zamisli da blog pre svega namenim svojoj regionalnoj zajednici, dakle čitaocima sa srpskohrvatskog govornog područja (odnosno govornicima svih jezika proisteklih iz nekadašnjeg zajedničkog srpskohrvatkog). Pretpostavljam da će dobar deo mojih čitalaca biti upravo oni koji portugalski uče kao strani jezik i koji tokom tog učenja nailaze na poteškoće tipične za govornike srpskog kao maternjeg. Zato će mnogi tekstovi biti posvećeni upravo objašnjenjima i savetima za otklanjanje tih poteškoća. Ako učite portugalski kao strani, onda se verovatno susrećete (ili ste se susretali u ranijim fazama učenja) sa problemima u razlikovnju značenja i upotrebe glagola
ser i
estar, na primer, ili niste uvek sigurni koje prošlo vreme da upotrebite, da li imperfekt ili perfekt, a o svim mogućim razlikama između indikativa i subjunktiva da i ne govorimo. Brojna su objašnjenja za sve to, po gramatikama, udžbenicima i raznim člancima na internetu, ali vam je retko koje zadovoljavajuće i uvek vam ostane još poneka nedoumica. Mnogo je razloga za to, ali najvažniji je taj što ta objašnjenja ne uzimaju u obzir specifičnosti metajezičkih kompetencija govornika srpskog jezika, a neretko se zasnivaju i na donekle prevaziđenim lingvističkim teorijama. Zato ću ja nastojati da vam kroz ovaj blog ponudim nešto mnogo jasnije i prijemčivije.
Uzmimo, na primer, da ste neko ko već solidno vlada portugalskim jezikom, ali vam je potreban neki određen njegov registar, što znači vokabular konkretno vezan za neku određenu oblast, stručni termini i izrazi iz te oblasti. Recimo da ste lekar koji je upravo dobio specijalizaciju u Brazilu. Pored usavršavanja "opšteg" portugalskog jezika, da ga tako nazovemo, bilo bi poželjno da naučite i kako da pišete lekarske izveštaje na njemu, kako da uzmete anamnezu od pacijenta i kako da mu na njegovom jeziku date uputstva o pridržavanju terapije. Uveliko učite jezik, ali i dalje ne znate kako na portugalskom tačno da kažete/napišete recimo ovo: "Akcija srca ritmična, tonovi jasni, šumove ne čujem; abdomen mek, palpatorno neosetljiv." Ovakvih primera ima u bilo kojoj oblasti, a tzv. "jezik struke" se uvek uči kao dodatak poznavanju "opšteg jezika", dok je didaktičke materijale za njega često veoma teško pronaći. Na ovom blogu ponudiću obilje materijala, koje sam godinama pripremao, o portugalskom jeziku za matematičare, hemičare, lekare, diplomate i mnoga druga zanimanja, kao i materijale o nekim specifičnim registrima portugalskog jezika, koji ne moraju nužno biti vezani za jednu određenu profesiju, ali su iz neke konkretne oblasti, kao što je ishrana i gastronomija, duhovnost i religija, ljubav i seksualnost... Upoznaću vas i sa raznim oblicima nestandardnih jezičkih varijeteta, poput dijalekata i žargona.
Naravno, biće ovde i mnogo zanimljivosti o samom jeziku (kako se proširio po svim kontinentima, po čemu je specifičan u odnosu na ostale srodne jezike, ima li u njemu nekih reči koje su neprevodive, itd., itd.), ali i o kulturama naroda koji njime govore. Najviše će biti reči o Brazilu, jer o njemu imam najviše znanja i pouzdanih informacija, ali ću ipak sa zadovoljstvom podeliti sa vama ponešto lepo što znam i o drugim luzofonim narodima, krajevima i znamenitostima. :)
 |
| Zastave zemalja portugalskog govornog područja (Image credits: linguaportuguesa.blog.br) |
Pre nego što počnem sa svim tim "pisanijem", smatram da je red da najpre napišem nešto o sebi. Kada ja lično naiđem na neki izvor informacija, bilo da je u pitanju članak, knjiga ili sadržaj na internetu, prvo poželim da se malo bolje upoznam sa njegovim autorom. Nastojim da učim od najboljih u njihovim odgovarajućim oblastima i od onih koji su već ostvarili fenomenalne rezultate u onome čemu druge podučavaju. Zato ću i ja vama najpre ponuditi informacije o sebi, kako biste sami mogli proceniti da li da uopšte pratite ovaj blog i da se koristite sadržajima na njemu objavljenim. Naravno, neću ovde pisati čitav svoj životopis, ali ću izneti ono što smatram najvažnijim za svoj profesionalni život i rad, tj. ono što je dovelo do toga da uopšte mogu kompetentno da pišem o temama vezanim za portugalski jezik i luzofone kulture.
Za one sa nešto manje strpljenja ili one kojima je dovoljno sasvim kratko predstavljanje, možda je dosta da iznesem samo nekoliko najvažnijih informacija o obrazovanju i iskustvu. Naime, po zvanju sam profesor, po akademskom statusu doktorand lingvističkih nauka, po trenutnom zanimanju službenik Ambasade Brazila u Beogradu, a po profesionalnom iskustvu leksikograf, nastavnik i književni i stručni prevodilac. Održao sam na stotine časova portugalskog, preveo sa njega devet knjiga i mnoštvo pojedinačnih pripovedaka i pesama, prevodio (što i dalje redovno radim) sa portugalskog na srpski i obratno na stotine stranica raznih drugih, neknjiževnih tekstova, kao što su ugovori, novinski članci, službeni dopisi, uputstva, lekarski izveštaji, naučni radovi i mnogi drugi, stekao iskustvo od tridesetak sati usmenog prevođenja sa srpskog na portugalski i obrnuto, napisao jedan portugalsko-srpski i srpsko-portugalski rečnik, dosad objavljen u dva izdanja, kao i jedan
udžbenik brazilskog portugalskog za strance, koji se koristi, moglo bi se sada već reći, širom sveta. Mogao bih da dodam i to da sam o portugalskom jeziku i pojedinim aspektima brazilske kulture mnogo puta i javno govorio, u raznim emisijama na radiju, na promocijama knjiga, tribinama, otvaranjima izložbi, intervjuima za novine i televiziju i dr. Predavao sam i srpski jezik Brazilcima, objašnjavajući im celokupnu srpsku gramatiku i ostale jezičke elemente na portugalskom, što mi je pomoglo da steknem još bolji uvid u razlike između naših dvaju jezika i načina razmišljanja. A po prirodi trenutnog posla ja svakodnevno na portugalskom jeziku i komuniciram, što u pisanoj što u usmenoj formi, sa raznim ljudima iz raznih oblasti, od najstrože formalnih, protokolarnih diplomatskih situacija, pa do onih najneformalnijih, uz kaipirinju i sambu. :) Mogao bih slobodno da kažem da je moj svakodnevni život već više od deset godina potpuno dvojezičan i da ga živim koliko na srpskom toliko i na portugalskom. Naravno, nisam ja nikakav izuzetak, dvojezični pojedinci su na globalnom nivou većina u odnosu na jednojezične. Kod nas ima mnogo obrazovanih i talentovanih koji se svakodnevno služe i sa više od dva jezika. Sve je više i onih koji upravo portugalski govore odlično i koji se njime profesionalno bave, što me posebno raduje. Mnogi od njih me i lično poznaju, pa sve navedeno mogu i da potvrde, a sa mnogima sam i veoma uspešno poslovno sarađivao. Možda će baš ovaj blog dovesti do toga da se uspostave još neke takve plodonosne saradnje.
A za one koje malo detaljnije zanima kako je došlo do tog mog dvojezičnog srpsko-portugalskog bitisanja, sledi nešto duža priča o tome. Delim je sa vama ne samo da biste stekli uvid u moj rad (a samim tim i mogli da procenite da li i koliko vredi čitati ono što ja pišem o portugalskom jeziku), već i zbog toga što ona nekoga može inspirisati da sledi svoje snove i ostvari fenomenalne rezultate. Ako barem jedna osoba bude pronašla takvu inspiraciju u ovome što sledi, biće mi to dodatni podsticaj da sa radošću nastavim da širim saznanja o portugalskom jeziku i luzofonim kulturama.
Zaljubljenik u Jezik i jezike
Kad danas vratim film unazad, čini mi se da sam odmalena bio na putu da postanem lingvista, dakle neko ko će se profesionalno baviti jezikom. Naravno, nisam to osvestio sve do početka studija i u međuvremenu sam maštao o raznim drugim zanimanjima, npr. o turizmu, kulinarstvu, hemiji, istoriji umetnosti, teologiji, pa čak i vojsci. Međutim, oduvek me je ipak najviše zanimalo šta je to jezik, zašto je takav kakav je, kako je nastao, kako reči znače to što znače, itd. Čeznuo sam za odgovorima na ta i slična pitanja za koja lingvistika ni danas nema pouzdana objašnjenja. Da se razumemo, nije mene samo zanimalo da učim strane jezike, ili da posebno dobro ovladam gramatikom maternjeg. Ovo potonje mi je čak bilo i odbojno. Ja sam želeo da shvatim šta je to Jezik, kao najtajanstvenija pojava koja vrstu
homo sapiens u dobroj meri izdvaja od ostalih. Sećam se veoma dobro raznih takvih pitanja koja sam sebi postavljao još kao mali dečak. Kad god bismo išli u Grčku na more, recimo, ja bih se pitao otkud to da je njihov jezik baš toliko drugačiji od našeg, zašto im je pismo "malo kao ćirilica, malo kao latinica, a malo kao nešto treće", kako to da ne mogu sva naša imena i prezimena da izgovore "kako treba", itd. Još me je više čudilo kako to moji roditelji razgovaraju sa svojim grčkim prijateljima, iako ne znaju grčki, niti pak ovi znaju srpski, a od engleskog tek poneku reč. Razmišljanja o tim pitanjima bila su mi uzbudljiva skoro kao i igre na plaži sa mojim malim grčkim drugarima, sa kojima sam komunicirao jednako uspešno kao i moji roditelji sa svojima, iako tek kod nas dece nije bilo ni traga od jezika koji bi svi učesnici u komunikaciji dovoljno znali. Danas mi je, naravno, potpuno jasno da smo mi, naivna deca, komunicirali srcem, jer nam je jedini cilj bio da uživamo u radosti igre, dok su roditelji, valjda, uspevali da se snađu sa ponekom reči engleskog, sa ponekom "internacionalnom" reči, te gestovima i mimikom. Ono što mi je takođe danas jasno jeste da me je ceo život, odmalena, vodio ka tome da postanem lingvista, iako sam sistematičnije počeo da tražim odgovore na pitanja o Jeziku tek za vreme studija.
A do studija sam, naravno, prevalio ogroman put kroz razne jezike. Prvi moj svesni kontakt sa nekim jezikom koji nije srpski bio je upravo sa grčkim. Toliko mi je bilo fascinantno to da neki drugi ljudi govore i pišu nešto sasvim drugačije od nas, da sam prosto morao da naučim nešto od toga. I tako sam, na tim našim letovanjima, naučio poneku njihovu reč i frazu, kao i kako se čita koje slovo. Grčki, međutim, nikada potom nisam organizovano i sistematično učio, ali sam povremeno listao neke njegove gramatike i udžbenike, pamtio poneka meni interesantna pravila za promene reči, pokušavao da prevedem stihove nekih grčkih pesama, slušao ih, i tako nekako došao do nekog početnog nivoa znanja grčkog jezika. Usuđujem se da tvrdim da posedujem nivo A1, mada nisam to proverio nekim zvaničnim testovima. Nameravam da se uskoro ozbiljno posvetim učenju grčkog, jer taj jezik u mom srcu zauzima zaista posebno mesto, koje nijedan drugi jezik nikada neće moći da preuzme. Znate kako se kaže, prva ljubav zaborava nema. :)
 |
| [Image credits: websiteproteam.gr] |
Posle grčkog, u predškolskom, na red je došao engleski. Ne mogu se pohvaliti da sam tada nešto posebno naučio, ali se zato veoma dobro sećam pesmice o deset malih Indijanaca. Mnogo više engleskog sam u tom periodu naučio od svoje mame, koja mi je dobrim delom i prenela ljubav prema stranim jezicima i koja je i sama svojevremeno studirala anglistiku. Znatan deo mog znanja engleskog, baš kao i kod većine ljudi (barem iz moje generacije), došao je i iz crtanih filmova, a kasnije i iz popularne kulture sa anglofonog područja. Na hiljade serija, filmova, pesama, a u mom slučaju posebno i video igara, moralo je ostaviti traga. Hvala Bogu što smo odrastali u zemlji u kojoj se filmovi nisu sinhronizovali na domaći jezik i u vreme kada je kompletna tehnika, uključujući i kompjutere, još uvek bila dostupna samo na engleskom. U to vreme, u uslovima u kojima je moja porodica živela, kada nije bilo mnogo putovanja i kontakata sa strancima, to su bili praktično jedini izvori engleskog jezika.
U srednjoj školi su, pored engleskog, došli francuski i latinski. I jedan i drugi su me fascinirali, svaki na svoj način. Latinski mi je delovao mistično i moćno, a francuski gospodstveno i intelektualno. Naravno, nekoliko godina kasnije, na studijama, naučiću da su stavovi pojedinaca prema određenim jezicima uglavnom zasnovani na gomili predrasuda o njihovim govornicima, ali mi je veoma drago što su oni u mom slučaju makar bili pozitivni, tj. što nijedan jezik nikada nisam mrzeo, već mi je svaki bio lep na svoj način. Zato sam prigrlio i latinski i francuski. Ovaj potonji danas mnogo bolje razumem nego što govorim, pa i to mnogo više zbog pozitivnog transfera iz drugih romanskih jezika, nego zbog toga što sam ga četiri godine učio. A što se tiče latinskog,
non quia difficilia sunt non audemus, sed quia non audemus difficilia sunt.
Da spomenem usput da sam se povremeno interesovao i za ruski, iako ga, za razliku od mnogih sugrađana, nikada nisam učio tokom formalnog obrazovanja. Danas posedujem solidno pasivno poznavanje ovog jezika, tako da relativno lako mogu da razumem ruske pisane tekstove i televizijske emisje, dok mi je usmena komunikacija ipak na početnom nivou, još uvek uz brojne poteškoće. Naravno, ne napušta me želja da se i ruskom "jednog lepog dana, a možda i ranije" ozbiljnije posvetim. Jedan njemu srodan jezik takođe mi je svojevremeno posebno privukao pažnju. Budući da se radi o lingvističkom kodu krajnje ograničene upotrebe, nema baš mnogo svrhe da ga ozbiljnije učim, ali mi je zato drago da sam upuštanjem u "dešifrovanje" njegove strukture povremeno zadovoljavao svoju lingvističku znatiželju. Očaravajuće su mi bile (i ostale) konstrukcije poput "Ispolnim molitvu našu Gospodevi" ili "Rcem vsi od vseja duši i od vsego pomišljenija našego, rcem." Pozivam vas da na trenutak potpuno otrgnete od religijskog konteksta (ako vam je on problematičan) crkvenoslovenski i da osmotrite svu lepotu njegove mističnosti i arhaičnosti. Takvi moji subjektivni osećaji privlačili su me i ka nekim drugim, za nas veoma egzotičnim jezicima, ali njih ovom prilikom ipak ne bih nabrajao.
A šta je sa portugalskim? Ako biste me pitali kako i kada sam se tačno zaljubio u taj jezik, ne bih umeo pouzdano da vam odgovorim. Prvi put sam ga čuo u brazilskim televizijskim serijama, filmovima i muzici. Zvučao mi je tajanstveno i intrigantno. Prepoznavao sam u njemu romansku osnovu i, zbog delimičnog znanja francuskog i latinskog, štošta sam i razumeo. Uviđao sam koliko liči na španski i italijanski (dakle, na jezike koje sam imao prilike mnogo više da slušam, naročito na televiziji, ali za koje se tada, iako su mi takođe bili lepi na svoj način, uopšte nisam interesovao). Primetio sam, međutim, da je od njih u raznim aspektima i različit. Mnogi su komentarisali da im zvuči kao nekakav "iskvareni španski", da ima "neke čudne glasove", a meni je sve to bilo fenomenalno. Danas sam prilično uveren u to da moja velika strast prema tom jeziku i radost koju sam osećao dok sam se sa njim upoznavao, a koju i danas osećam kada se njime bavim, ima mnogo više veze sa nekim dubljim, spiritualnim ili barem energetskim nivoima mog bića, nego sa pukom dopadljivošću njegove fonetike i prozodije. No, to je već jedna veoma kompleksna tema za sebe i o njoj ću možda pisati neki drugi put.
Minha pátria é a língua portuguesa
Kako sam učio portugalski? Podsetio bih najpre na činjenicu da je to bilo vreme pre masovne upotrebe interneta, a o raznim aplikacijama, onlajn rečnicima, alatima za prevođenje, tutorijalima, potkastima, društvenim mrežama na kojima se možete povezati sa izvornim govornicima i raznim drugim tehnološkim povoljnostima da i ne govorimo. Da nam je neko početkom dvehiljaditih pričao o tome da će se jezici učiti onako kako se danas uče, pitali bismo ga iz kog naučnofantastičnog romana ili filma je to izvukao. Ja čak nisam mogao da se oslonim ni na štampane materijale, tj. rečnike i udžbenike, jer ih u mojoj provinciji, u kojoj sam onda živeo, uopšte nije ni bilo. Još je manje bilo ikakve verovatnoće da tamo sretnem nekog izvornog govornika, nekog Brazilca ili Portugalca, pa čak i nekog našeg čoveka koji zna portugalski.
I tako sam morao da se oslonim samo na sebe i svoju ogromnu strast. A kad se nešto radi iz ljubavi, onda jednostavno mora da uspe. Najpre sam gledao brazilske serije do besvesti, uvek sa olovkom i beležnicom u ruci. Zapisivao sam sve što bih pomislio da sam provalio kako se kaže. Portugalski alfabet i pravopis naravno nisam znao, pa sam pisao onako kako mi je bilo najlogičnije. Snimao sam zvuk sa televizora na kasete u kasetofonu (oni mlađi među vama se verovatno i ne sećaju šta je to uopšte!), da bih ih kasnije preslušavao i ponavljao kao papagaj. I tako, malo-pomalo, uspeo sam da naučim mnoge reči i fraze. Uspeo sam da izgradim neki svoj rudimentarni portugalski, na kome sam razgovarao - sam sa sobom. Uskoro sam nabavio neke cd-ove sa brazilskom muzikom, što mi je bilo pravo osveženje. Slušao sam pesme i pokušavao da zapišem njihove reči, da bih kasnije pokušao nekako da ih prevedem. Kad danas pogledam neki od tih svojih pokušaja, u isto vreme mi je i presmešno kako sam lupetao, ali i dirljivo koliko sam se trudio, ne raspolažući gotovo nikakvim resursima.
Moj veliki skok u znanju portugalskog dogodio se kada sam u lokalnoj knjižari pronašao knjižicu malog formata (i užasnog kvaliteta - danas to kompetentno mogu da procenim) pod naslovom
Portugalski u svakoj prilici, čija je autorka izvesna Sanja Todorović. S jedne strane, mogao bih da kažem da bi možda bilo bolje da nikada tako nešto loše nije ni napisala, ali sa druge strane, moram da izrazim svoju veliku zahvalnost što to jeste učinila, jer je to bio JEDINI materijal o portugalskom jeziku koji sam uspeo da nađem, koliko god to neverovatno zvučalo danas, u vreme kada onlajn možete da učite ogromnu većinu jezika, od engleskog, preko urdua, do maorija. Iz te knjižice sam konačno naučio kako se piše na portugalskom, kako se tačno menjaju neki glagoli kroz neka najosnovnija vremena, i još ponešto od gramatike.
Na jednom sajmu knjiga u Beogradu nabavio sam sličnu knjižicu,
Sa portugalskim u svet, autorki Jasmine Nikolić i Ane Kuzmanović (koje će mi nekoliko godina kasnije biti profesorke na fakultetu). Knjižica je bila slična po nameni i formatu, ali neuporedivo boljeg kvaliteta. Ona mi je pomogla da još bolje naučim pisanje, glagolska vremena i načine, kao i još mnoštvo novih reči. Kasnije sam pribavio i portugalsko-engleske odnosno englesko-portugalske rečnike, pa čak i
Portugalsko-hrvatski i
Hrvatsko-portugalski rječnik i
Gramatiku portugalskog jezika zagrebačkog luzitaniste Nikice Talana. Ta literatura mi je bila dovoljna da pronađem odgovore na gramatička i leksička pitanja koji su mi dotad nedostajali. Gramatiku sam učio veoma posvećeno i disciplinovano, a jezik sam nastavio redovno da slušam u serijama, filmovima, muzici, kao i da ga pričam. I dalje sam sa sobom, jer nijednog luzofona još nisam bio upoznao.
Ono što je ipak bilo presudno za moje znanje portugalskog bio je živi dodir sa njegovim govornim područjem. Moj boravak u Brazilu definitivno je od mene napravio nešto što se pouzdano može nazvati pravim luzofonom. Portugalski sam progovorio gotovo kao maternji. Naravno da to nikada ne može biti isto, jer se maternji jezik usvaja do pete godine, ali može biti približno. Danas mi mnogi Brazilci ne veruju da nisam Brazilac, a neki od njih tvrde da umem da se izražavam, naročito pismeno, bolje od većine Brazilaca. Kao lingvista, obično im objašnjavam da to i nije toliko fascinantno, jer jedno je znanje formalnih stilova i posebnih registara standardnog jezika, a drugo je živ, govorni jezik. Verovatno neki naš dobar anglista ume da piše poslovna pisma na engleskom bolje nego neki klinac iz predgrađa Londona, ali to i dalje ne znači da taj Srbin bolje govori engleski od Englezâ. No, bilo kako bilo, izvornim govornicima moje znanje portugalskog jeste fascinantno. O boravku u Brazilu i raznim avanturama kroz koje sam tamo prošao radije bih pisao u odvojenim tekstovima, jer o tome zaista imam mnogo da ispričam. A što se samog jezika tiče, njegovo usavršavanje je tamo bilo neminovnost. Prosečni Brazilci ni približno ne znaju engleski koliko Srbi, pa čovek, hteo-ne hteo, mora da počne makar malo da se snalazi na portugalskom. A ja sam hteo. Ja sam baš hteo da sve ono što sam godinama pre toga pričao sam sa sobom konačno primenim u praksi. U početku je išlo mnogo teže nego što sam mislio, naročito kada sam shvatio da živi ljudi ne pričaju kao Robinja Izaura, Kralj stočara i ostali junaci i junakinje brazilskih serija. Ni sam ne znam koliko sam puta morao da zamolim da mi se ponovi to što je rečeno, ili da mi se objasni šta znači ta i ta reč, jer je se iz rečnika ne sećam. Ali, isplatilo se. Iz Brazila sam poneo divne uspomene na ljude, krajeve, gradove, znamenitosti, predele, zatim neprocenjiva životna iskustva, ali i svoje najveće blago - izvrsnost u znanju portugalskog jezika.
 |
| Na brdu Korkovado, jednom od mojih omiljenih mesta u Rio de Žaneiru |
Kada je došlo vreme da definitivno odlučim šta ću da studiram, sasvim je prirodno bilo da sledim svoju ljubav i da se opredelim za ono što sam tada smatrao svojom životnom misijom (u šta duboko verujem i danas). Odlučio sam da postanem diplomirani profesor portugalskog jezika, veliki stručnjak za njegovu gramatiku, za književnost na njemu pisanu, kulturu na njemu stvaranu, a onda i za prevođenje sa portugalskog na srpski i nastavu toga meni omiljenog jezika onima koji požele da krenu mojim putem. Nikada neću zaboraviti svoje veliko razočaranje kada sam saznao da je to u Srbiji nemoguće, tj. da studije portugalskog jezika jednostavno ne postoje. Dok pišem ove redove, i dalje nije moguće postati diplomirani filolog ili profesor portugalskog u ovoj zemlji, ali je makar u međuvremenu mnogo toga urađeno u pravcu ostvarivanja te mogućnosti (doduše, mnogo toga je i svirepo uništeno). Od 2005. godine postoji nastava portugalskog kao izbornog predmeta na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Uglavnom su je izvodili lektori iz Portugala, dok je trenutno za nju zadužena sjajna Anamarija Marinović, profesorka portugalskog sa doktoratom koji je stekla na prestižnom Univerzitetu u Lisabonu. Ona je zasigurno pravi čovek na pravom mestu. Kao prijatelj, želim joj da napreduje i ostvari plodonosnu karijeru na nekom uglednijem univerzitetu u inostranstvu, ali odgovorno tvrdim da će neka ovdašnja buduća katedra za portugalski, ako je ikada i bude, najviše koristi imati upravo od njene vanserijske stručnosti.
Ja, dakle, nisam mogao da upišem portugalski, pa je valjalo prilagoditi se toj činjenici. U njoj nisam video problem, već mogućnost za dodatni rad na sebi. Ovako sam razmišljao: ako nema katedre za portugalski, onda sigurno nema ni dovoljno materijala, kao što su rečnici, udžbenici i gramatike, a verovatno nema ni mnogo prevoda književnih dela iz luzofonih zemalja. S druge strane, sve je to potrebno našim zainteresovanim ljudima, kao što je (bilo) potrebno i meni, pa im to treba napraviti. Eto za mene posla! Tako je i bilo. Još od studija, predano sam se posvetio promovisanju portugalskog jezika u Beogradu, radu na didaktičkim materijalima, prevođenju i privatnim individualnim časovima. A inače sam bio upisao i završio španski jezik i hispanske književnosti (kako se ta studijska grupa onda zvala, pre uvođenja Bolonjske deklaracije), sa prosekom 9,52. Nije mi nimalo žao zbog toga, naprotiv. Veoma sam srećan što sam hispanista, što sam se upoznao sa predivnim hispanskim kulturama, što sam pročitao na stotine knjiga hispanskih autora, što danas odlično govorim španski, što sam osposobljen i da ga predajem i što se i njime naučno bavim. Moji studentski dani na Filološkom fakultetu bili su mi jedan od najdivnijih perioda života i na tome sam beskrajno zahvalan Bogu, svim svojim profesorkama i profesorima, kao i koleginicama sa kojima sam sve te godine proveo sarađujući i drugujući. Ako neke od njih slučajno ovo čitaju, poručio bih im ovo: "¡Os quiero mucho a todas!" :)
No, da se vratim sada mom profesionalnom radu sa portugalskim.
Lusitanista sum
Ne računajući povremene privatne časove koje sam davao nekim mladim ljudima što su nameravali da okušaju sreću u Brazilu, kao ni neke skripte o portugalskoj gramatici, pravopisu i semantici koje sam pravio za ličnu upotrebu, moj prvi ozbiljniji rad koji je uključivao portugalski bila je izrada
Portugalsko-srpskog i srpsko-portugalskog rečnika. Na raspolaganju mi je bilo malo vremena, od maja 2008. do septembra iste godine. Rečnik je potpisala i tadašnja lektorka portugalskog jezika sa Filološkog fakulteta, inače moja draga prijateljica, Žoana Kamara, jer sam ja još uvek bio "samo" apsolvent, a izdavač je želeo čitavom projektu da dâ nešto veću ozbiljnost. Njen zadatak je bio praktično samo da "pozajmi" svoje ime, dok ništa posebno drugo nije ni mogla da uradi, jer srpski jezik nije poznavala dovoljno. Žoana je pomogla i tako što je proverila da li su reči na portugalskom dobro napisane, a rečnik su pregledale i odobrile za štampu i recenzentkinje, profesorke Jelena Rajić i Ana Kuzmanović. Naravno da sam bio veoma srećan zbog toga što je ovaj projekat ostvaren, ali je pošteno da naglasim i to da je trebalo da bude mnogo bolje urađen. Zbog malo vremena a puno pritiska, dosta tipografskih grešaka mi se potkralo, a jedna je ostala čak i na naslovnoj strani (mada je to odgovornost i izdavača, a ne samo moja). Osim toga, kada bih danas pravio portugalsko-srpski i srpsko-portugalski rečnik, pristupio bih tome mnogo profesionalnije, što je i logično, jer sada imam puno više znanja i veština. Predlagao sam izdavaču da napravimo izmenjeno i dopunjeno izdanje, između ostalog i zato što se pravopis portugalskog jezika u međuvremenu promenio, ali on nije bio naročito zainteresovan za to. Nisam čak planirao ni da mu tražim honorar za to novo izdanje, već samo da se to sprovede u delo, kako bi se rečnik očistio od grešaka, dopunio novim rečima i uskladio sa novim pravopisom. Ali, izdavač je smatrao da se to neće prodavati i da neće moći dovoljno da zaradi. Ne znam, doduše, na osnovu čega, jer je prvo izdanje za dve-tri godine bilo skroz rasprodato. Bilo kako bilo, ideju o nekom novom i boljem rečniku portugalskog ostavio sam po strani, a izdavač me je ubedio da pristupim izradi špansko-srpskog i srpsko-španskog rečnika. To nikada nisam dovršio i u međuvremenu sam, zbog nekih nesuglasica, polako prestao da kontaktiram sa izdavačem, što je svakako moja vlastita odgovornost. Međutim, veoma me je neprijatno iznenadilo kada sam, na proleće 2014. godine, u jednoj knjižari ugledao rečnik na kome je pisalo "Portugalski rečnik", na čijoj naslovnoj strani su bile boje portugalske zastave i prikaz jednog od portugalskih nacionalnih simbola, petla iz Barselosa, a na prvoj imena Žoana Kamara i Mladen Ćirić. Prelistaši ga malo, utvrdio sam da se radi o mom rečniku koji je izdala potpuno druga izdavačka kuća, i to u 1500 primeraka. Izdanje iz 2008. je samo preštampano, bez mog znanja. Naglašavam da mi nije žao zbog novca, jer njega ne bih ni mogao da dobijem, budući da sam sa prvim izdavačem 2008. potpisao po sebe krajnje štetan ugovor (pošto sam imao samo 23 godine i nikakvo iskustvo, lako me je bilo ubediti u štošta). Žao mi je zbog toga što ljudi danas kupuju ovaj rečnik u kome je ostao stari pravopis, kao i dosta tipografskih grešaka, a mogli su dobiti jedno novo, izmenjeno i dopunjeno, znatno poboljšano izdanje, samo da sam bio obavešten da se planira ponovno izdavanje, tj. samo da mi je prvi izdavač rekao da bi prodao prava novom izdavaču. Bilo kako bilo, duboko verujem da sve ima svoje dobre strane, tako da celokupnu ovu situaciju doživljavam kao veliku lekciju, ali i kao potvrdu vrednosti mog rada, jer se moj rečnik, kakav god bio, i dalje traži, prodaje i preprodaje, a vidim da mnogima i pomaže. To što ga ljudi koriste i iz njega uče, svakako mi je važnije od svega ostalog.
 |
| gore: izdanje rečnika iz 2008, dole: preštampano izdanje iz 2014. |
Drugi moji veliki poslovi sa portugalskim jezikom odnosili su se na književno i stručno prevođenje. Stručno me nikada nije naročito privlačilo, bavio sam se njime isključivo iz finansijskih razloga i uvek uspevao lepo da zaradim. Jednom mi je honorar bio oko hiljadu evra za samo tri dana (ukupno oko šesnaest sati) relativno opuštenog konsekutivnog prevođenja, sa dugim pauzama, osveženjima i, što je najvažnije, veoma korektnim i strpljivim ljudima. U pitanju su bile radionice za neke tehničke službe iz naše Skupštine koje je držalo stručno osoblje iz brazilskog Senata, kao i sastanci tih Brazilaca sa nekim našim poslanicima. Sve to u organizaciji UNDP-a, za koju imam samo reči hvale. Ovakvih prilika sam imao još nekoliko, a redovno su mi nudili i simultano prevođenje. To, međutim, nikada nisam profesionalno radio (mada sam jednom prilikom probao), jer smatram da se to nikako ne uklapa u moju prirodu. Izuzetno poštujem one koji to kvalitetno rade. Ja sam se zadržao na konsekutivi, kao i na pismenom prevođenju veoma raznovrsnog materijala: ugovori (npr. o transferu fudbalera), lekarski izveštaji, opisi psihoterapijskih radionica, novinski članci, naučni radovi, sajtovi raznih firmi i organizacija, programi kulturnih dešavanja itd., itd. Možda najegzotičniji primer mog stručnog prevođenja jesu uputstva za inicijaciju u jedno tajno društvo. :)
Stručno prevođenje, dakle, nije nikad bilo neka moja posebna strast, ali mi je pomoglo da obogatim svoj rečnik i usavršim razne stilove i registre, i portugalskog i srpskog jezika. Ni književno prevođenje nisam doživeo kao svoje najveće oduševljenje, ali sam ga ipak radosno prigrlio, zato što je sa sobom nosilo mnogo mogućnosti za moj profesionalni razvoj. Prvi književni tekst koji sam preveo sa portugalskog na srpski bila je pripovetka "Senka", portugalskog pisca Marija Enrikea Leirije. Naručili su mi to za jedan književni časopis, 2009. godine. Nažalost, ovaj prevod nikada nije objavljen, jer je časopis (valjda) bio ukinut pre štampanja broja za koji je on bio namenjen, zbog nedostatka sredstava. Sledeći književnoprevodilački posao usledio je krajem 2010. godine. Tada su, jedna po jedna, počele da pristižu ponude za prevođenje knjiga raznih luzofonih autora, koje je trebalo objaviti za Sajam knjiga 2011. godine, Pošto je počasni gost tog sajma bio portugalski jezik, a kvalitetnih prevodilaca tada (kao ni danas) nije bilo dovoljno, možete da zamislite koliko posla smo imali. Ja sam neke ponude morao i da odbijem. One koje sam prihvatio obavio sam uspešno. U početku sam imao i odgovarajuće mentorke, već afirmisane prevoditeljke sa portugalskog, Jasminu Nešković, Vesnu Stamenković i prof. dr Anu Kuzmanović, sa kojom i dalje sarađujem. Sve su one pružile veliki doprinos mom prevodilačkom radu i mnogo su mi pomogle da ispečem zanat.
 |
| Moj prevod romana Irasema na srpski, u izdanju "Glosarijuma" iz Beograda |
Od te sjajne prevodilačke prilike iz 2011. do danas preveo sam ukupno devet knjiga sa portugalskog na srpski. Osim tih knjiga, preveo sam i brojne pojedinačne pesme i pripovetke, koje su uvrštene u antologije i književne časopise. Prevodio sam dela Mašada de Asisa, Žozea de Alenkara, Rakel de Keiroz, Žoaoa Almina, Alberta da Kosta e Silve, Augusta Kurija, Žozea Eduarda Agvaluze, Ruja Knopflija, oca Aleksisa Penja-Alfara i mnogih drugih. Meni najdraži prevodi jesu roman
Irasema, najvećeg brazilskog romantičara, Žozea de Alenkara, i zbirka pripovedaka Mašada de Asisa, najvećeg brazilskog realiste, a verovatno i najvećeg brazilskog pisca svih vremena, koju sam priredio, propratio predgovorom i beleškom o autoru, a u saradnji sa Anom Lukić i preveo. Dok pišem ove redove imam još nekoliko prevodilačkih projekata, što u planu, što u toku. Nadam se da ću uvek imati vremena da barem tu i tamo ponešto prevedem i tako nastavim da našim čitaocima približavam prebogatu luzofonu književnost, mada ne nameravam da od toga načinim svoju osnovnu delatnost. Ipak me neuporedivo više privlače naučni i didaktički rad.
Kad smo kod didaktike, mislim da je pravi trenutak da konačno spomenem svog velikog prijatelja, kolegu i saradnika Giljermea Sera Piča (msr Guilherme Serra Pietsch). Giljerme je, pre svega, jedan predivan čovek, pun vrlina, neiscrpne pozitivne energije i entuzijazma. Njegov životni poziv, baš kao i moj, jeste stvaranje i širenje znanja. On ga je sa izvrsnim uspehom ostvarivao držeći kurseve brazilskog portugalskog i francuskog jezika za strance u Beogradu, od 2008. do 2016. godine, a potom je nastavio to da čini u svom rodnom Brazilu. Giljerme je i na razne druge načine pružao svoje vrednosti Srbiji, obavljajući mnoge lepe i korisne poslove. Mnogi su ga zapamtili po izuzetnom profesionalizmu sa kojim im je pružio usluge nastave, prevođenja i raznih vrsta savetovanja. A svi koji su gledali film
Montevideo, vidimo se, imali su prilike da ga vide i čuju u epizodnoj ulozi brazilskog komentatora.
 |
| Giljerme i ja na brazilskom štandu, na Sajmu knjiga 2015. |
Sa Giljermeom sam sarađivao na mnogim projektima, ali bih posebno izdvojio dva. Godine 2012, on je započeo rad na udžbeniku brazilskog portugalskog jezika i kulture za strance i sa zadovoljstvom me je pozvao da se tom projektu priključim. Počeli smo zajedno da radimo na knjizi, a već 2013. konkurisali smo za finansijsku podršku brazilskog Ministarstva spoljnih poslova. Podršku smo dobili, što nas je dodatno podstaklo da nastavimo rad i objavimo knjigu na jesen 2014. Metod
Por dentro do Brasil je udžbenik brazilskog portugalskog kao stranog jezika, namenjen odraslim učenicima, govornicima bilo kog maternjeg jezika, prevashodno za rad sa profesorima, na kolektivnim kursevima ili individualnim časovima, radi sticanja početnog i srednjeg nivoa znanja. Ono što ga razlikuje od ostalih udžbenika brazilskog portugalskog za strance (kojih, inače, uopšte nema mnogo), jeste prikazivanje najraznovrsnijih aspekata brazilske svakodnevice, kakvih nema u drugim didaktičkim materijalima za strance, i to kroz upotrebu autentičnog materijala. Kvalitet ove publikacije je prepoznat još u fazi izrade, tako da je prof. dr Denize Gabrijel Vicel (Denise Gabriel Witzel) sa univerziteta UNICENTRO prihvatila da bude naš specijalni konsultant, a dr Francisco Nazareth (Fransisko Nazaret) naš recenzent. Zahvaljujući institucionalnoj podršci brazilske Savezne Vlade, udžbenik se distribuira širom sveta (premda veoma sporo, iz tehničkih razloga), tako da je već prihvaćen na mnogim kursevima brazilskog portugalskog za strance, u Budimpešti, Bukureštu, Ljubljani, Splitu, Sofiji, Madridu, Buenos Ajresu, Beninu i drugde. U Srbiji, gde je i objavljen, može se nabaviti u svim snabdevenijim knjižarama, a svakako najpovoljnije kod samog izdavača, IP Glosarijum iz Beograda (Kraljevića Marka 1). O ovom našem didaktičkom projektu izvestili su i neki domaći mediji, kao što je, npr., novosadski
Dnevnik.
Drugi za mene veoma značajan projekat koji sam sa Giljermeom pokrenuo i ostvario jeste serija tekstova "Brazil na olimpijskoj stazi", objavljena u časopisu
Politikin zabavnik. U ukupno osam tekstova, koji su izlazili tokom proleća i leta 2016, predstavili smo čitaocima Zabavnika obilje zanimljivosti iz brazilske istorije, umetnosti, svakodnevice i mnogih drugih tema, nastojeći uvek da ih povežemo sa predstojećim Letnjim olimpijskim igrama, koje su i bile povod za naše pisanje. O temama tih tekstova vrlo rado ću pisati i ovde na blogu.
Portugalski i nauka
Svi ovi projekti vezani za portugalski jezik i luzofone književnost i kulture o kojima sam dosad pisao mogu se smatrati kulturno-prosvetnim ili stručnim aktivnostima. Međutim, ono što je meni mnogo draže od toga jeste moj naučni rad, tj. lingvistička istraživanja nekih aspekata portugalskog jezika. Time sam počeo da se bavim 2007. godine, kada sam bio pozvan da učestvujem na međunarodnom naučnom skupu povodom 15 godina studijske grupe za portugalsku filologiju na Univerzitetu Sv. Kliment Ohridski u Sofiji. Tu čast, koju retko dobije neko ko je još uvek student, omogućio mi je moj sada već dugogodišnji prijatelj i saradnik Fransisko Nazaret. Učestvovanje na tom skupu bilo je za mene neprocenjivo iskustvo i označilo je, na neki način, početak moje naučne karijere. Sam rad koji sam predstavio (objavljen u zborniku radova sa skupa 5 godina kasnije) bavio se sociolingvističkim aspektima standarda portugalskog jezika.
U Bugarskoj sam, kao lingvista koji se bavi portugalskim jezikom, gostovao još dva puta. Godine 2008. održao sam studentima portugalskog iz Sofije predavanje o ideološkim aspektima
Pravopisnog sporazuma portugalskog jezika, a godine 2013. Giljerme i ja zajedno smo održali predavanje o udžbenicima brazilskog portugalskog, takođe studentima u Sofiji, ali i onima u Velikom Trnovu, na poziv i uz finansijsku podršku Instituta Kamoiš iz Sofije. Bila je to i odlična prilika da razmenimo iskuststva sa nekoliko veoma uspešnih kolega iz Brazila, koji su takođe držali svoja predavanja i radionice na Univerzitetu Sv. Ćirilo i Metodije u Velikom Trnovu.
Uvek mi je najdraže bilo kada sam mogao da se obratim kolegama u Beogradu, na svom fakultetu. Nekoliko takvih prilika mi je omogućila Žoana Kamara, u vreme kad je vodila Lektorat za portugalski jezik i držala nastavu iz portugalskog kao izbornog predmeta. Njenim studentima sam govorio o brazilskoj dijalektologiji, a održao sam im i jedan čas vežbi iz prevođenja sa portugalskog na srpski. Žoana je smatrala da će to za njene studente biti pravo osveženje, jer je volela raznovrsnost i saradnju. Zato su i drugi, za koje je ona procenila da su dovoljno stručni, dobili priliku da podele svoja znanja sa njenim studentima. Ja ću joj ostati zahvalan i zbog toga, kao i zbog mnogo čega drugog, kao što je, na primer, predavanje koje mi je omogućila da održim u Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, zatim učešće u prvoj pozorišnoj predstavi na portugalskom u Srbiji, nabavka stručne literature o kreolima iz lisabonskih knjižara i, naravno, saradnja, makar i samo nominalna, na pisanju rečnika. Žoana je, nesumnjivo, jedna od najzaslužnijih za moj profesionalni razvoj, što posebno dobija na značaju kada se uzme u obzir činjenica da sam ja tada bio u prelomnim godinama. Naime, polako sam se bližio kraju osnovnih studija i odluci o tome čime ću se baviti u životu. Izazova je bilo mnogo, a ljudi koji su me podržavali malo. Žoana, hvala ti od srca!
Godine 2010. upisao sam Doktorske akademske studije iz Nauke o jeziku na svom fakultetu. Dok ovo pišem, ulazim u njihovu završnu fazu. Nekoliko mojih članaka, objavljenih ili trenutno u procesu recenzije, neposredno se odnosi na portugalski, a taj je jezik i centralna tema moje doktorske disertacije. Detaljnije bih o tome pisao ovde na blogu nekom drugom prilikom. A ako neko želi da se upozna sa nekim od mojih naučnih radova, može to učiniti
ovde.
Brazil u Beogradu
Kako bih održavao kontakt sa govornim portugalskim jezikom nakon što sam ga u Brazilu savladao, trudio sam se da upoznam neke njegove izvorne govornike u Beogradu koji bi mi prijali kao osobe i s kojima bih mogao da razgovaram. Tako sam, od 2006. godine nadalje, polako upoznao dobar deo brazilske zajednice u Beogradu. Najpre sam se družio s Andreom de Limom, slikarem i sinom tadašnjeg brazilskog ambasadora, i Tijagom Silmanom, novinarem koji je u to vreme uređivao i vodio emisiju "Brazilska čorba" na Dvestadvojci. Ta emisija je inače imala solidan uspeh i potrajala je još nekoliko godina, a njeno uređivanje i vođenje kasnije je samostalno obavljao Predrag Dragosavac, takođe novinar, veliki zaljubljenik u Brazil i autor knjige
Brazil nije za početnike, koju svima toplo preporučujem. Te 2006. godine emisija je bila u začetku i na njoj su posvećeno radili i Tijago, i Andre, i Peđa, dok sam im se ja povremeno pidruživao u studiju kako bismo diskutovali o raznim brazilskim temama. Najviše sam govorio upravo o portugalskom jeziku, ali i o brazilskoj književnosti i kulturi. Družili smo se nas četvorica i te kako i izvan studija Radio Beograda, uglavnom po raznim beogradskim kafanama, a najčešće u nama posebno dragom španskom baru "Casa García", koji, nažalost, danas više ne postoji.
Uskoro sam upoznao i mnoge druge beogradske Brazilce. Oni su se od 2006. do 2009. godine redovno okupljali svakog poslednjeg petka u mesecu u nekom kafiću na druženjima koja su nazvali "bate-papo em português" (ćaskanje na portugalskom). Ta su druženja bila otvorena za sve koji žele da vežbaju govorni portugalski, ili pak samo da ga slušaju i upoznaju nove i zanimljive ljude. Tako sam i ja, pored Brazilaca, upoznao i neke naše ljude sličnih interesovanja, sa kojima sam se kasnije takođe družio. Redovno sam prisustvovao i kulturnim dešavanjima sa brazilskom tematikom, kao što su projekcije filmova, koncerti, izložbe i dr. Sve mi je to omogućavalo živi dodir sa Brazilom ovde u Beogradu.
Vrhunac tog mog "dodira sa Brazilom" dogodio se na jesen 2007, a potrajao je potom još nekoliko godina. Naime, tada se u Beograd doselio Žoze Delson do Nasimento, službenik brazilskog Ministarstva spoljnih poslova. U Ambasadi Brazila je bio postavljen na mesto šifranta i glavnog arhivatora (napomena za one koji su gledali
Državni posao: ne šalim se!). Delson (kako se jednostavno predstavljao) uopšte nije bio tipičan pripadnik diplomatskog kora. I sam potekao iz naroda, iz radničke klase sa siromašnog brazilskog severoistoka, voleo je da se druži sa svima, da izlazi i da uživa u životu. U beogradski noćni život on je uneo jedan jedinstven element, kakav posle njegovog odlaska, 2010. godine, niko više na isti način nije uspeo da oživi. Zajedno sa svojom majkom, tada šezdesetpetogodišnjom gospođom Terezinjom, Delson je po raznim barovima, pabovima i klubovima izvodio autentičnu brazilsku muziku, najviše sambu, bosa-novu i foro, ali i brazilski pop, rok i mnoge druge žanrove. Svojom beskrajno pozitivnom energijom uspevao je da razgali i one najuštogljenije i da napravi pravu karnevalsku atmosferu. Na njegovim svirkama okupljali su se mnogi Brazilci i ljubitelji Brazila, tako da su one predstavljale pravi mali Brazil u Beogradu. Ja sam tih godina bio prezadovoljan činjenicom da imam gde da se provedem gotovo isto kao u Brazilu, da imam gde da slušam "moju" muziku i da uz nju zaplešem. I ne samo to. Delsonovom malom bendu često sam se i pridruživao svirajući brazilski instrument pandejro. To vreme, ispunjeno mnogim uzbudljivim trenucima, ostaće mi u veoma lepom sećanju, a moram priznati da ponekad gajim nadu da će Delson ponovo dobiti službu u Beogradu i da ćemo sve to imati prilike i da ponovimo.
 |
| Delson nije svirao samo na žurkama i pred većim brojem ljudi, nego i u manjem, intimnijem društvu, kao na ovoj fotografiji iz marta 2009. godine, kada smo slavili rođendan jednog našeg prijatelja, takođe Brazilca. |
Druženje s Andreom i Delsonom, učešće na redovnim mesečnim okupljanjima Brazilaca, kao i prisustvo kulturnim događajima brazilske tematike omogućilo mi je da upoznam i tadašnje osoblje Ambasade Brazila u Beogradu. Ambasador Dante Lima i njegovi saradnici bili su oduševljeni mojim znanjem portugalskog i poznavanjem brazilske kulture. Znali su i da studiram filologiju i da ću biti osposobljen za prevođenje, te da pored portugalskog govorim i engleski i španski, a služim se i još ponekim stranim jezikom. Zbog svega toga, poželeli su da me imaju u svojim redovima. Prva prilika da doprinesem radu zvaničnog predstavništva Brazila u Beogradu ukazala mi se početkom 2009. godine. U ambasadi je ostalo upražnjeno jedno radno mesto, tako da je bio raspisan i zvaničan konkurs za lokalnog službenika. Na tom konkursu ja sam bio kvalifikovan kao drugi. Kandidatkinja koja je osvojila prvo mesto imala je mnogo više radnog iskustva od mene, jer je nekada radila u brazilskoj vojnoj kancelariji (do njenog zatvaranja), kao i u drugim ambasadama latinoameričkih zemalja. Meni je, kao drugoplasiranom, bilo ponuđeno privremeno zaposlenje na zameni službenice koja je već duže vreme bila na bolovanju. Angažovan sam na određeno vreme, tačnije na godinu dana, na mestu recepcionera i telefoniste Ambasade Brazila u Beogradu. Obavljao sam poslove iz opisa svog radnog mesta, ali sam imao prilike da se redovno bavim i prevođenjem, administracijom i, naročito, kulturom. Tako sam stekao neprocenjivo radno iskustvo, koje se ne može dobiti ni na kakvim edukacijama i kursevima, već samo neposrednim radom u odgovarajućoj instituciji. Još mi je draže bilo to što sam portugalski jezik počeo da upotrebljavam u svim njegovim vidovima bukvalno svakodnevno i što sam naučio još neke njegove specifične registre i stilove koje ranije nisam dobro poznavao.
Nakon isteka privremenog ugovora, prioritet sam dao završavanju fakulteta, a usput sam nastavio da održavam svakodnevni kontakt sa portugalskim jezikom i brazilskom kulturom. Najviše sam se bavio prevođenjem i privatnim časovima. Diplomirao sam 2010. godine, u oktobru, i odmah se upisao na doktorske studije iz nauke o jeziku, na svom fakultetu. Od tada sam se sve intenzivnije bavio portugalskim na naučni način, osmišljavajući mnoge lingvističke teme koje bi mogle da budu istražene upravo na građi iz portugalskog i polako planirajući i temu za disertaciju. Međutim, kako nisam bio zaposlen, iz finansijskih razloga mnogo vremena sam morao da posvetim časovima, prevodima i drugim stručnim aktivnostima. Tada se pokazalo da je znanje portugalskog možda i moj najvredniji kapital, jer sam od njega uspevao veoma pristojno da živim, iako nisam imao stalan posao niti redovna i sigurna primanja. Okušao sam se i u držanju privatnih časova srpskog Brazilcima, što mi je predstavljalo novo i veoma korisno iskustvo. Najviše sam radio s ambasadorom Alešandreom Adorom, koji je početkom 2011. zamenio Dantea Limu. Najčešće smo imali časove dvaput nedeljno, a posle časova bismo nastavili da ćaskamo o raznoraznim temama, jer je ambasador Ador bio izuzetno zainteresovan da sazna mnogo toga o istoriji i kulturi Srbije. Bila mi je posebna čast što sam imao priliku da mu deo tog znanja i ja prenesem. Kao i njegov prethodnik, i on je dobio ideju da moj potencijal iskoristi u radu Ambasade Brazila u Beogradu, ako bih ja za to bio zainteresovan. Kako nisam imao drugog stalnog zaposlenja, a iskustva u radu u ambasadi mi nije nedostajalo, složio sam se sa njegovom idejom. Međutim, radno mesto u ambasadi oslobodilo se tek na leto 2013. godine, kada je jedna lokalna službenica dala otkaz iz porodičnih razloga. Tada je ponovo bio raspisan konkurs, na kome sam ja, ovog puta, bio prvoplasiran. Zaposlen sam na neodređeno vreme 15.10.2013. godine, na mestu podnačelnika Odeljenja za kulturu Ambasade Brazila u Beogradu.
Iako imam drugačijih ambicija, zasad sam i dalje u redovima predstavnikâ države Brazil u Srbiji. Da budem sasvim iskren, taj je posao za domaće uslove više nego zadovoljavajući. Naravno da ima i poteškoća, nijedno radno mesto nije bez njih. Pre svega, mi smo mala ambasada i ponekad je potrebno da neki od nas obavljaju i one poslove koji nisu tipično njihovi. Tako se i ja, osim kulturnih i obrazovnih pitanja i prevođenja, ponekad bavim i politikom, privredom, konzularnim poslovima i još koječime. Međutim, lično mi je najvažnije to što je posao relativno miran, bez stresa i mobinga. U današnje vreme, to uopšte nije zanemarljivo. Promenio sam već tri ambasadora i dosta drugih šefova diplomata i svi su uglavnom bili korektni. Ono što, baš kao i prethodni put, sa najviše zadovoljstva izvlačim iz svog posla jeste svakodnevni neposredni dodir s portugalskim jezikom i brazilskom kulturom, koju nastojim da, u skladu sa mogućnostima svog radnog mesta, na što profesionalniji način približavam građanima Srbije.
 |
| Deo brazilske delegacije na sastanku u Ministarstvu odbrane Republike Srbije. Sleva na desno: Seržio Kanaes, tadašnji ambasador Brazila u Beogradu, Rikardo Baros, tadašnji savezni poslanik u brazilskom parlamentu a današnji ministar zdravlja Brazila, i ja, u svojstvu ambasadorovog asistenta na projektu izvoza srpskog oružja u Brazil. Beograd, jun 2015. [Photo credits: Ministarstvo odbrane Republike Srbije] |
Ne znam koliko ću se još zadržati u Ambasadi Brazila u Beogradu, ali ću se svakako truditi da i pored tog posla i doktorskih studija uradim još mnogo toga na promovisanju portugalskog jezika i kultura zemalja njegovog govornog područja. Upravo je iz te moje namere proistekao i ovaj blog.
Ka ispunjenju misije
Duboko verujem da je svaki čovek rođen sa određenom misijom koju treba da obavlja na ovom svetu. To je, po mom uverenju, ono što nazivamo pozivom. Naravno, poziv i zanimanje nisu isto. Ljudi, nažalost, neretko nemaju dovoljno hrabrosti i ostalih vrlina, ponekad i uprkos izuzetnom intelektu i znanju, da svoj poziv prepoznaju i da ga slede, te često biraju zanimanja koja im nisu poziv. Biraju ih jer im razum poručuje da su unosna, sigurna, prestižna, fleksibilna... I sâm sam često bio u situaciji da razmišljam isključivo razumom i da zanemarim ono što mi jasno poručuje duša. Međutim, kad god sam sledio svoju dušu i srce kada je u pitanju profesionalno bavljenje nečim, nisam se pokajao i osećao sam se srećno i ispunjeno. Tada sam se usudio da živim sopstveni životni poziv.
Danas sam poprilično siguran da jedno od ključnih mesta u tom mom pozivu zauzima i portugalski jezik i da je dobar deo moje životne misije da ga proučavam i na razne načine prenosim svima koji su za njega zainteresovani. Kada se time bavim, s lakoćom i radošću postižem dobre rezultate i uspevam da donesem jednu novu i originalnu vrednost mnogima. Zato ću nastojati da svoj profesionalni život sve više organizujem tako da iz njega eliminišem sve ono što nije sastavni deo moje misije, kako bih što bolje mogao da se usredsredim upravo na stvaranje te vrednosti. Očekujem da i ovaj blog bude značajan korak u tom pravcu. Nadam se da će na njemu svako od vas pronaći nešto za sebe vredno. A ako barem jedan čitalac baš pomoću mojih tekstova uspe da prepozna da je i njegova životna misija u vezi sa portugalskim jezikom, smatraću to naročitim uspehom i jednim od svojih najvećih ispunjenja.
* * *
Update, oktobar 2019:
Prošlo je bezmalo dve godine od pokretanja ovog bloga. Od tada se štošta izdešavalo u mom životu, a mnogi od tih događaja uticali su upravo i na ovaj blog. Moj inicijalni plan bio je da na njemu objavljujem mnogo češće, te da tako do ovog datuma ovde bude na desetine postova, ali su me drugi prioriteti u životu omeli u toj zamisli. U jednom periodu, nažalost, uopšte nisam imao vremena da se posvećujem blogu. Naime, bio sam u potpunosti angažovan u ostvarenju samo jednog cilja, a to je pisanje moje
doktorske disertacije i njena odbrana. Taj sam posao završio 12. 9. 2018, pa sam se polako vratio redovnim životnim aktivnostima. Bilo je, dakako, i drugih izazovnih događaja, situacija i perioda zbog kojih je ovaj blog trpeo, ali sam se ipak trudio da ga održim u životu i da putem njega nastavim našoj domaćoj publici da širim znanja o portugalskom jeziku i luzofonoj kulturi.
U ovom uvodnom postu napisao sam mnogo toga ličnog o sebi. Nakon dve godine nemam mnogo toga suštinski novog da dodam. Možda je najveća novost spomenuta odbrana doktorata. Na taj uspeh sam svakako ponosan, budući da se radi o prvoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj u Srbiji čija je tema povezana sa portugalskim jezikom i Brazilom. Još jedna važna novost koju bih ovde istakao jeste pokretanje kursa portugalskog jezika i brazilske kulture pri Ambasadi Brazila u Beogradu, koji ću ja držati. Veoma se radujem prilici da svima koji su se za kurs prijavili prenesem što više znanja. Nadam se da će kurs biti uspešan i da će doprineti da zajednica govornika portugalskog i ljubitelja luzofonije u Srbiji poraste i osnaži.
S ponosom konstatujem da je moja inicijativa pokretanja kurseva portugalskog jezika i brazilske kulture pri Ambasadi Brazila u Beogradu od oktobra 2020. prepoznata kao relevantna za brazilsku kulturnu diplomatiju, te je od tada integrisana u zvaničnu brazilsku nastavu portugalskog jezika koja se organizuje od strane mreže brazilskih nastavnih centara širom sveta (Rede Brasil Cultural), pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova Brazila. U školskoj 2021/2022. godini realizujem sledeće kurseve: 1) početni nivo 1 – A1, 2) srednji nivo 2 – B2, 3) specijalni kurs “Jezički, književni i kulturni aspekti Brazila” i 4) specijalni kurs portugalskog jezika za kapueriste.
