DAN NEZAVISNOSTI MOZAMBIKA

Na jučerašnji dan, 25. juna, Republika Mozambik obeležila je svoj najznačajniji državni praznik, Dan nezavisnosti (Dia da Independência). Na ovaj datum 1975. godine, na trinaestu godišnjicu od osnivanja Fronta za oslobošenje Mozambika, formalizovano je proglašenje nezavisnosti nove afričke nacije, što je bio kraj višedecenijske borbe za sticanje suvereniteta. Ta borba je bila složena i teška, i u političkom, i u ratnom smislu. Obično se ona naziva Ratom za nezavisnost Mozambika, a u Portugalu je, dok je još bila u toku, bila smatrana samo jednim frontom opšteg Kolonijalnog rata, koji se istovremeno vodio i u Angoli i Gvineji Bisau, između Portugalske vojske i gerilskih pokreta za nezavisnost kolonija.

Borbe između Portugalaca i domorodačkog stanovništva na teritoriji današnjeg Mozambika traju još od dolaska portugalskih kolonizatora u tu oblast, u 15. veku. Tamo je živelo mnoštvo plemena različitih prema raznim kriterijumima, pre svega etnojezičkim i kulturnim. Sva su se ona našla omeđena novom kolonijalnom administrativnom jedinicom, ali su pružala otpor Portugalcima, koji će uspeti da konsoliduju svoju koloniju tek tokom 19. veka, slomivši otpor Carstva Gaze na jugu današnjeg Mozambika.

Kako za vreme kolonije (od polovine 19. veka do tridesetih godina 20. veka), tako i za vreme takozvane "prekomorske provincije" Mozambik, domoroci su bili u izuzetno neravnopravnom položaju u odnosu na Portugalce koji su došli iz metropole. Uprkos krilatici Muitas raças - todos portugueses ("Razne rase, a svi Portugalci"), razlike između belaca i crnaca bile su više nego očigledne. Domorodačko stanovništvo se teško integrisalo u društvo, u kome su dominirali nameštenici iz metropole. Bilo je prinuđeno da se bavi uglavnom poljoprivredom (proizvodeći pamuk i pirinač) i teškim radom u rudnicima raznih ruda, posebno dijamanata. Bila je to surova eksploatacija, koja se ogledala i u tome što nije bilo mnogo mešanja stanovništva kroz brakove, a domoroci koji su uspeli da se odškoluju teško su se integrisali u društvo.

Odspolja je kolonijalni Mozambik delovao sasvim drugačije, čak i idilično. Administrativni centar kolonije, današnji Maputo a ondašnji Lorenso Markes, bio je grad koji se veoma brzo razvijao i modernizovao. Tokom šezdesetih i prve polovine sedamdesetih tamo su nicale nove moderne zgrade, monumentalna zdanja, turistički objekti uređeni po najvišim standardima (koje su rado posećivali gosti iz čitavog sveta), realizovali su se veliki infrastrukturni i drugi projekti. Na ulicama su se mogli sresti ljudi svih boja kože i brojni stranci, naročito iz Evrope i Azije. Lorenso Markes je disao kosmopolitskim duhom i bio je jedno od omiljenih mesta i dalje plurikontinentalne portugalske države. Činjenica je, međutim, da je ispod svega toga cvetala diskriminacija i da je autohtono stanovništvo sve teže to trpelo, a bilo je inspirisano i borbama za nezavisnost u mnogim drugim afričkim zemljama.

Prvi organizovani pokret koji se pobunio protiv metropole bio je FRELIMO (Frente de Libertação de Moçambique - Front za oslobođenje Mozambika). Osnovali su ga politički disidenti, proterani iz kolonije zbog independentističkih ideja, u Dar es Salamu, 1962. godine. Vođa pokreta bio je sociolog Eduardo Mondlane, kasnije veoma slavljen kao nacionalni heroj i oslobodilac. Oružani ustanak za oslobođenje Mozambika ovaj pokret je poveo 1964. godine, nakon neuspelih pregovora sa vlastima. FRELIMO je imao mnogo pristalica među lokalnim plemenima. U početku je imao oko 7 hiljada boraca i brzo je počeo da zadaje ozbiljne gubitke Portugalskoj vojsci.

FRELIMO je brzo napredovao. Povezao se sa organizacijama u drugim državama iz regije, posebno iz Malavija. Prilazilo mu je sve više boraca. Dobijao je i ozbiljnu pomoć od SSSR-a, drugih članica Varšavskog pakta, Kine, ali i od SFRJ i Josipa Broza Tita, koji je veoma podržavao pokrete za oslobođenje kolonija u Africi. FRELIMO se služio gerilskim taktikama i postavljao je mine od kojih su poginuli mnogi pripadnici Portugalske vojske. Međutim, i ovaj pokret je imao značajne gubitke. Godine 1969. poginuo je i njegov vođa Eduardo Mondlane.

Eduardo Mondlane [photo credits: https://clubofmozambique.com/]

Borbe su se intenzivirale tokom prve polovine sedamdesetih godina 20. veka. FRELIMO je počeo da sprovodi sve žešće gerilske akcije i pravi urbani terorizam. Portugalska vojska se odlučno suprotstavljala. Godine 1970. sprovela je opsežnu ofanzivu poznatu pod nazivom Gordijev čvor. Kasnije je u napade slala male udarne grupe vojnika. One se nisu borile samo protiv gerilaca, već su maltretirale, pa i ubijale i civilno lokalno stanovništvo, očekujući da će tako opasti podrška FRELIMO-u. Najstrašniji takav masakr desio se u selu Virijanu 1972, ali je javnost za njega saznala tek sledeće godine.

Podrška kolonijalnom ratu u metropoli je drastično opadala. Nezadovoljstvo ekonomskim, pa i ljudskim gubicima toliko je naraslo, da je 25. aprila 1974. godine Portugalska vojska odlučila da sprovede državni udar i zbaci fašističku vlast. To je otvorilo put za nezavisnost svih kolonija. Nova vlada je započela mirovne pregovore sa pokretom FRELIMO, koji su rezultirali potpisivanjem sporazuma u Lusaki, 7. 9. 1974. Nezavisnost Mozambika proglašena je 25. 6. 1975. FRELIMO je prerastao u političku partiju i pobedio je na izborima. Baš kao i u Angoli, i u Mozambiku je potom nastupila velika ekonomska kriza, a onda i krvavi građanski rat, koji će potrajati od 1977. do 1992. godine. Zemlja je devastirana u svakom pogledu i ni do danas nije uspela u potpunosti da se oporavi.

[image credits: https://blogdaines.wordpress.com/]

Izvori:

https://pt.wikipedia.org/wiki/Guerra_da_Independ%C3%AAncia_de_Mo%C3%A7ambique

https://pt.wikipedia.org/wiki/Frente_de_Liberta%C3%A7%C3%A3o_de_Mo%C3%A7ambique

https://www.academia.edu/9973062/An%C3%A1lise_Global_da_Guerra._Mo%C3%A7ambique_1964-1974

NACIONALNI DAN PORTUGALA

Pošto je ovaj blog posvećen luzofoniji kao lingvo-kulturološkoj celini, u odgovarajućim prilikama na njemu objavljujem tekstove posvećene raznim luzofonim zemljama. Tako su ovde, na odgovarajuće datume, već bili objavljeni tekstovi o nacionalnom danu Brazila i Angole. Danas pišem o nacionalnom danu prve luzofone zemlje i o ličnosti kojoj je on posvećen, a koja je na jedinstven način obeležila istoriju luzofonije.

Danas, 10. juna, slavi se Dan Portugala, Kamoisa i portugalskih zajednica (Dia de Portugal, de Camões e das Comunidades Portuguesas). To je najznačajniji državni praznik u Portugalu i datum sa kojim se čitava nacija identifikuje. Na taj dan 1580. godine preminuo je najveći portugalski pesnik svih vremena, Luis Vaz de Kamois (u originalu: Luís Vaz de Camões; NB: iako je njegovo ime, a posebno prezime, u našoj jezičkoj sredini redovno transkribovano drugačije, najčešće kao Luiš de Kamoiš, transkripcija prema Pravopisu srpskoga jezika jedino može imati oblik Luis de Kamois, pa je i ja ovde usvajam, bez obzira na lično mišljenje o pravopisnim pravilima). Taj datum je izabran zato što tačan datum rođenja slavnog poete nije poznat. U svakom slučaju, nacionalni dan Portugala vezuje se za jednog pesnika, što kod mnogih učvršćuje popularne stereotipe o Portugalcima kao o naciji pesnikâ. Po mom mišljenju, činjenica da su se Portugalci opredelili da povežu svoj najveći nacionalni praznik baš sa najznačajnijom figurom iz istorije nacionalne književnosti govori o valjanom odnosu tog naroda prema sopstvenom kulturnom nasleđu i o zasnivanju nacionalnog identiteta na pravim vrednostima.

Luis de Kamois [image credits: Wikipedia]

Nije, međutim, portugalski nacionalni identitet oduvek bio povezan sa Kamoisom i sa književnošću odnosno kulturom. Te su vrednosti profilisane tek u doba Prve portugalske republike (1910-1926), koja je imala snažan antiklerikalistički element. Težilo se raskidu sa tradicijom preteranog slavljenja svih mogućih svetaca i uspostavljanju novih, svetovnih nacionalnih heroja. Tako je i slavni pesnik dignut na pijedestal. Taj je njegov uzvišen položaj još više istaknut za vreme tzv. Nove države (Estado Novo), kada je diktator Antonio de Oliveira Salazar proglasio 10. jun "Danom Rase" (Dia da Raça), što je nacionalistička (i fašistička) formulacija par excellence. Nakon Revolucije karanfila, 25. aprila 1974, privremeno se prekinulo sa proslavljanjem 10. juna, u sklopu opštih namera da se raskine sa nacionalističkom zaostavštinom. Međutim, taj datum je ubrzo nastavio da se obeležava, ali na drugačiji način, bez preteranih nacionalističkih predznaka i sa ciljem da se ravnopravno uključe svi građani i građanke Portugala, ali i ogromna portugalska dijaspora. Zato je praznik tada dodatno posvećen i "Portugalskim zajednicama", što je formulacija koja se odnosi upravo na mnogobrojne dijasporične grupe Portugalaca rasute po čitavom svetu.

Zašto je Luis de Kamois u Portugalu dobio status nacionalnog pesnika i najvažnije nacionalne figure uopšte? Naime, iako je pisao i epska, i lirska, i dramska dela, Kamoisovo najznačajnije ostvarenje je spev Luzijadi (Os Lusíadas), u kome se peva o velikim portugalskim pomorskim poduhvatima i "otkrićima" novih kontinenata, koja su portugalskoj naciji donela slavu, bogatstvo i moć. Zato je ovaj spev simbol napredovanja Portugalskog carstva, ali i najznačajnije književno ostvarenje, u književnoumetničkom smislu, u istoriji luzofone književnosti. I sam Kamois je neposredno učestvovao u poduhvatima portugalskih snaga širom sveta, tako da je zapamćen i kao slavni ratnik, koji je u borbama u Seuti čak izgubio i oko. Svoj čuveni spev on je pisao tokom svojih putovanja. U današnjem Vijetnamu doživeo je brodolom, a prema jednom popularnom verovanju, on je spasio rukopis tog dela tako što je jednom rukom plivao, a u drugoj je držao rukopis iznad površine vode.

Kao i nacionalni heroji i slavni umovi mnogih drugih naroda, i Kamois je imao težak život i nedostojan kraj. U Goi je čak bio dopao i zatvora. Dok je službovao u Makauu, optužen je za pronevere, pa je morao ponovo da ode u Gou da odgovara pred sudom. U povrtaku za Makau doživeo je i spomenuti brodolom. Po penzionisanju, skrasio se u Lisabonu, gde je objavio Luzijade i dobio skromnu penziju od kralja Sebastijana. Ona mu, međutim, nije bila redovno isplaćivana, tako da je živeo u materijalnim poteškoćama, mada ima istoričara koji tvrde da su to naknadna romantičarska preterivanja. U istom tom romantičarskom duhu, tvrdi se da je Kamois umro zajedno sa svojom domovinom, koju je zauzela kastiljanska vojska. Danas se njegovi zemni ostaci nalaze u Jeronimitskom manastiru u Lisabonu, blizu groba drugog čuvenog nacionalnog heroja, Vaska da Game.

Kamoisova dela prevedena su na mnoge svetske jezike, uključujući i naš. Njima je posvećena i čitava jedna grana nauke o književnosti poznata kao kamonologija ili kamonijanske studije. Mnoge portugalske ulice i trgovi nose naziv po njemu. U Makauu se nalazi i muzej koji mu je posvećen. Po njemu je nazvana i najznačajnija institucija za promociju portugalskog jezika i kulture u inostranstvu, koja od pre petnaestak godina održava neke vrste svojih ispostava i kod nas. Međutim, Kamoisovo delo ovde još uvek nije dobilo odgovarajuću pažnju i potrebno je još mnogo toga uraditi na tom polju.

Inače, centralna proslava 10. juna se u Portugalu svake godine organizuje u drugom gradu. U proslavi učestvuje i predsednik republike lično, deleći odlikovanja istaknutim Portugalcima i ljudima koji su doprineli Portugalu. Organizuju se ceremonije, izložbe, parade i dr. Ovaj praznik svečano provode i velike portugalske zajednice u inostranstvu, posebno u Britaniji, Americi i Kanadi.

[photo credits: Wikipedia]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Portugal_Day

https://en.wikipedia.org/wiki/Lu%C3%ADs_de_Cam%C3%B5es

https://web.archive.org/web/20110719225755/http://jpn.icicom.up.pt/2004/06/09/estado_novo_10_de_junho_e_dia_da_raca.html

MEĐUNARODNI DAN PORTUGALSKOG JEZIKA

Danas se u svetu obeležava Međunarodni dan portugalskog jezika (Dia Internacional da Língua Portuguesa). Čini mi se da je to prigodan trenutak da ovde, na jedinom aktivnom blogu na ovim prostorima koji je u celosti posvećen portugalskom jeziku i luzofonoj kulturi, napišem nešto o međunarodnom značaju tog jezika, gledano kroz prizmu istorije, ali i savremenog doba. O nekim najvažnijim podacima o portugalskom već sam pisao, a u posebnom postu sam naveo i razloge koji vas mogu motivisati da ga naučite.

Portugalski jezik je prema ukupnom broju govornika peti ili šesti na svetu. Podaci o tome se razlikuju od izvora do izvora, a mogu se i menjati protokom vremena, budući da nije baš tako jednostavno, uprkos laičkom mišljenju, odrediti koliko tačno govornika jedan jezik ima i ko se sve smatra njegovim izvornim govornikom. Za portugalski se najčešće navode cifre od 230 do 290 miliona izvornih govornika. Ponekad se u taj broj računaju jednostavno svi stanovnici zemalja u kojima on ima status zvaničnog jezika, mada sa lingvističke tačke gledišta to nije sasvim opravdano. Naime, u luzofonim zemljama Afrike ima dosta ljudi kojima portugalski ipak nije maternji jezik, već tzv. drugi jezik, onaj koji u većoj ili manjoj meri savladaju kroz formalno obrazovanje i koji koriste u formalnim situacijama, dok kao maternjim oni govore nekim od mnogobrojnih autohtonih jezika, ili pak kreolskih jezika portugalske leksičke osnove. U svakom slučaju, portugalski je zvaničan u devet zemalja na četiri različita kontinenta, najgovoreniji je jezik Južne polulopte, svakako se nalazi među deset najgovorenijih na svetu, a među romanskim jezicima zauzima drugo mesto.

[image credits: Entretierras]

Portugalski je i veoma važan jezik međunarodne komunikacije. On se koristi kao zvaničan ili radni jezik u desetinama međunarodnih organizacija. Neke od njih su Evropska unija, Afrička unija i Zajedničko tržište juga (MERCOSUL ili MERCOSUR). Već godinama postoje inicijative i konkretne akcije usmerene na to da on dobije status zvaničnog jezika i u Ujedinjenim nacijama, ali se to još nije realizovalo.

U ekonomskom pogledu, portugalski jezik takođe ima veliki međunarodni značaj. Sve luzofone zemlje zajedno imaju BDP od približno 2,4 biliona dolara. Više od 150 firmi iz tih zemalja su velike i moćne multinacionalne kompanije, koje imaju svoja predstavništva širom sveta. Osim toga, mnoge strane multinacionalne kompanije bazirale su svoje kontinentalne centre upravo u nekim luzofonim zemljama. Tako, predstavništva takvih kompanija za čitavu Južnu Ameriku neretko se nalaze u Brazilu, a za Afriku u Angoli ili Mozambiku. Ako se luzofone zemlje posmatraju pojedinačno kroz ekonomske parametre, može se zaključiti da imaju nezanemarljiv potencijal. Brazil je trenutno deveti na listi najvećih svetskih ekonomija. Njegov ekonomski potencijal svakako prevazilazi većinu zemalja sveta i Brazil bi, barem teoretski posmatrano, uz odgovarajući (geo)politički razvoj događaja mogao da postane globalna supersila. Portugal spada u razvijenije zemlje sveta. Iako unutar zapadnog kruga zemalja slovi za jednu od siromašnijih, ipak je činjenica da je u pitanju zemlja Evropske unije,  koja se trenutno nalazi na 42. mestu na spisku najrazvijenijih zemalja sveta. Što se tiče luzofonih zemalja Afrike, uzimajući u obzir izuzetno izazovnu ekonomsku situaciju tog kontinenta, njihove privrede ipak dobro stoje, a potencijal za razvoj im je ogroman. Ovo se posebno odnosi na Angolu i Mozambik, zemlje koje obiluju prirodnim bogatstvima i zauzimaju povoljne geografske položaje.

Luzofone zemlje možda i najveći doprinos svetu pružaju kroz svoju prebogatu i veoma raznoliku kulturu. Njihova kulturna i umetnička ostvarenja, te materijalna i nematerijalna baština, poznati su i priznati širom sveta, izuzetno lepo primljeni i, moglo bi se reći, uticajni i plodotvorni. Luzofona kultura rezultat je vekovnog prožimanja mnogobrojnih pojedinačnih kultura, pa je njena glavna odlika upravo taj diverzitet. To je, u dobroj meri, i odlika samog portugalskog jezika.

Portugalski jezik, naime, nastao je od dijalekata vulgarnog latinskog koji su se govorili na krajnjem zapadu Rimske imperije. Međutim, već u samom početku razvoja, primetan je i uticaj drugih jezika na njegovo formiranje. Starosedelački jezici Iberijskog poluostrva uticali su veoma na sve buduće iberoromanske jezike, tako da se u njima mogu naći važni tragovi keltskog i drugih autohtonih iberijskih supstrata. Kasnije su iberoromanske dijalekte svojim uticajima obogatili i germanski narodi, a potom, u još većoj meri, Arapi. Tako je portugalski jezik u srednjem veku već uveliko bio pun reči veoma različitog porekla. A kada se otisnuo "vodama dotad neosvojnim" (por mares nunca dantes navegados), kako je pevao najveći portugalski poeta svih vremena, Luis de Kamois, portugalski je jezik počeo da dolazi u kontakt sa mnogobrojnim jezicima za koje Evropljani dotad nisu znali. Iz tih egzotičnih kultura raštrkanih od Okeanije, preko Indije i Afrike, sve do Amazona, Portugalci su preuzimali nove pojmove i reči za njih. Preko portugalskog su mnoge od tih reči došle i do ostalih evropskih jezika (banana, kokos, monsun, bajadera...). Najveći uticaj autohtonih jezika portugalski je pretrpeo u Brazilu. Brazilska varijanta portugalskog danas ima preko 20 hiljada reči indijanskog porekla. Mračna istorija robovlasništva u toj zemlji istorija je i intenzivnih jezičkih kontakata. Priča o njima veoma je složena i nadilazi svrhu ovog teksta. Spomenimo samo činjenicu da brazilska varijanta poseduje i velik broj reči afričkog porekla, a mnoge strukturne odlike govornog brazilskog portugalskog takođe su rezultat uticaja afričkih jezika. Naravno da se u luzofonoj Africi dešavalo nešto slično. Tamo je intenzivan kontakt sa autohtonim jezicima čak iznedrio i više novih lokalnih jezika, poznatih pod zajedničkim nazivom kreoli portugalske leksičke osnove. Najpoznatiji od njih danas je zelenortski jezik, koji je celom svetu kroz svoju neponovljivu muziku predstavila Sezarija Evora. Ako osmotrimo portugalski koji se danas govori u Angoli i Mozambiku, zapazićemo, takođe, veliki upliv leksike iz autohtonih jezika. Portugalski je uvek sledio i "svetsku jezičku modu", tako da je mnoge reči primio iz francuskog, u njegovo zlatno doba, dok danas, očekivano, najviše leksike dobija iz engleskog. Dodajmo i to da su portugalski jezik u Brazilu znatno obogatili i jezici brojnih imigranata tokom XIX i XX veka, kao što su Italijani, Nemci i Japanci.

[Iskrcavanje Kabrala, slika Oskara Pereira da Silve, image credits: Estado da Arte]

Jedan jezik tako raskošne multikulturalnosti, koji se govori gotovo na svim kontinentima i na tako velikoj teritoriji, jednostavno ne može imati jedan jedinstven standard, koji bi važio svuda i za sve luzofone. Zato je standardni portugalski jezik pluricentričan, ostvaruje se kroz više nacionalnih varijanti. Zvanično danas postoje dve nacionalne varijante standardnog portugalskog jezika - evropska i brazilska - ali su i afričke luzofone nacije na dobrom putu da izgrade svoje nacionalne varijante. Termin nacionalna varijanta ne treba mešati sa dijalektima. Nacionalna varijanta je oblik standardnog jezika, a dijalekti su ono što se govori, krajnje uprošćeno rečeno. Između dve nacionalne varijante portugalskog jezika postoje brojne razlike, koje se ogledaju na svim jezičkim nivoima, od izgovora, preko gramatike, do leksike i pragmatike. One, međutim, nisu tolike da bi se te dve varijante mogle smatrati različitim jezicima. Gledajući njih, sasvim se lako zaključuje da je portugalski jezik jedinstven i da po svojoj pluricentričnosti veoma liči na engleski, španski, francuski i druge jezike takvog geolingvističkog i sociolingvističkog statusa. Ako, međutim, posmatramo razlike između dijalekata portugalskog jezika sa raznih krajeva njegovog govornog područja, lako možemo steći i suprotan utisak - kao da su u pitanju dva odvojena jezika. Ovo takođe važi i za jezičku situaciju unutar samog Brazila, gde su razlike između standardnog jezika i živog govora čitave nacije veoma naglašene i složene. Tako se Brazil upisao na listu onih zemalja čija se jezička situacija obično naziva diglosijom, u kojima se zvanično koristi jedan oblik jezika kao standardni, dok stanovništvo za maternji jezik ima neki bitno drugačiji idiom. Ohrabruje činjenica da se sve više brazilskih lingvista aktivno zalaže za reformu brazilske nacionalne varijante portugalskog jezika, čime bi ona trebalo da se približi onom jezičkom liku kakav govori narod. To je, prema mišljenju mnogih, preduslov za početak suzbijanja naglašenih socijalnih razlika u najmnogoljudnijoj južnoameričkoj državi.

Portugalski jezik se afirmisao kao međunarodno značajan na mnogim poljima, uključujući i nauku. Indeksi citiranosti naučnih radova, kao što su Science Citation Index i Social Science Citation Index, pokazuju da je portugalski jedan od najzastupljenijih jezika u nauci. U prirodnim naukama zauzima šesto, a u društveno-humanističkim peto mesto. Taj njegov prestiž dobrim delom proizilazi iz činjenice da se Brazil nalazi među prvih 20 zemalja po objavljivanju naučnih radova. Nije, međutim, samo kvantitet taj koji portugalski čini jezikom nauke, već i kvalitet naučnih ostvarenja. Luzofonim naučnicima dugujemo zahvalnost za brojne pronalaske tokom istorije. Neki od njih su čuvene karavele, astrolab, lekovi za hipertenziju, neki važni protivotrovi, pa čak i avion, jer se može tvrditi da je Brazilac Santos Dumon u njegovom konstruisanju ipak imao više zasluga od braće Rajt. Doprinosi luzofonih naučnika uočavaju se i na polju medicine, na kome su se proslavili Egas Moniz (psihohirurgija), Osvaldo Kruz (tropske bolesti), Karlos Šagas (malarija) i, u poslednje vreme naročito Migel Nikolelis (neuronauke).

Portugalski ima veliki globalni značaj i na internetu. Prema statistikama iz 2019. godine, to je bio peti najkorišćeniji jezik na svetskoj mreži, sa 171 milionom korisnika. Brazil je četvrti na svetu po broju korisnika interneta, što se naročito uočava na popularnim društvenim mrežama. Na Fejsbuku su prošle godine Brazilci bili treći po zastupljenosti, na Tviteru šesti, a na Instagramu i Jutjubu čak drugi. I zaista, kada posmatrate npr. komentare na videima na Jutjubu koji imaju milionske preglede, veoma često ćete primetiti korisnike koji pišu na portugalskom. I neki od kanala sa najvećim brojem pretplatnika na svetu pripadaju upravo Brazilcima.

[image credits: Mídia Interessante]

Globalni značaj portugalskog jezika oduvek se najviše video kroz njegovu kulturu. Književnost sa portugalskog govornog područja veoma je produktivna i prisutna je, kroz prevode, u većini zemalja sveta. Isto važi i za luzofonu kinematografiju, posebno brazilsku i portugalsku. Još su popularnije u svetu čuvene brazilske telenovele, koje su mnogima bile i prvi kontakt sa brazilskom realnošću, pa čak i motiv da se zainteresuju za brazilsku kulturu i za učenje portugalskog. Danas je portugalski jezik veoma zastupljen i u svetu videoigara.

Najveći globalni domet od svih luzofonih kulturnih izraza oduvek je imala muzika. Portugalski fado, brazilska samba, bosa-nova i drugi ritmovi, zelenortska morna, mozambička marabenta... Raskošno šarenilo luzofone kulture poseban je pečat ostavilo na muziku, tako da se u njoj za svakoga može naći ponešto. Svaka decenija, u poslednjih stotinak godina, imala je barem po jedan globalni hit na portugalskom jeziku. Čak i alternativniji muzički pravci imaju svoje značajne luzofone predstavnike.

Kapuera, jedinstven izraz afro-brazilske kulture, prisutna je danas u preko 160 zemalja sveta. Ona je svim svojim poklonicima veza sa Brazilom, ali i sa luzofonom Afrikom, a posredno i sa čitavim svetom, budući da je mobilnost unutar kapuerističkih krugova veoma naglašena. Kapuera je i jedan od najvećih promotera portugalskog jezika i svaki ozbiljniji kapuerista pre ili kasnije zainteresuje se da ga nauči.

Sve su ovo autentični i "prirodni" prenosioci portugalskog jezika na globalnom nivou. Osim njih, postoje i zvanične državne politike promovisanja portugalskog jezika i luzofone kulture. Portugal je u tu svrhu oformio Institut Kamoiš, koji ima svoje centre po čitavom svetu, dok Brazil nastoji da to isto čini preko svojih kulturnih centara koji se vezuju za ambasade, odnosno preko lektorata za portugalski pri univerzitetima. Postoji i Međunarodni institu za portugalski jezik, sa sedištem u Praji, glavnom gradu Zelenortskih ostrva. Njegov rad, iako još uvek relativno skromnog obima, trebalo bi da dodatno doprinese promovisanju portugalskog širom sveta. 

Veliki Fernando Pesoa rekao je da je njegova domovina portugalski jezik. Sa ovom dalekovidom izjavom danas se identifikuju mnogi. Jedan jezik pripada svima onima koji ga govore, bili njegovi izvorni govornici ili oni koji ga uče i usvajaju kao strani. A preko njega, pripada im i kultura koja se na tom jeziku izražava. Ogromna je zajednica "vlasnika" portugalskog jezika i luzofone kulture širom sveta. Lično mi je posebno drago što nas ima i u ovom njegovom delu, na brdovitom Balkanu. I ima nas sve više, a rekao bih da svi zajedno nosimo i ogroman potencijal za građenje mostova između ovih naših i luzofonih zemalja. Taj potencijal treba negovati i pokrenuti. No, o tome, možda, nekom drugom prilikom. A danas: srećan nam Međunarodni dan portugalskog jezika!  

[image credits: Coro Misto da Universidade de Coimbra]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Lusophone

https://en.wikipedia.org/wiki/Portuguese_language

interni dokumenti brazilskog Ministarstva spoljnih poslova

REVOLUCIJA POETIČNOG IMENA

Revolucije ostaju zabeležene u kolektivnom sećanju i u istoriji po raznim imenima. Nekada se ta imena izvode od načina na koji je revolucija sprovedena, nekada od karakterističnih predmeta koji su u njoj figurirali, nekada od vremena u kome se revolucija odigrala, a nekada revoluciji kumuju i njeni glavni akteri, zemlja ili grad gde se odigrala i dr. Svi smo u školi učili o Oktobarskoj revoluciji, Francuskoj buržoaskoj revoluciji, Meksičkoj revoluciji i mnogim drugima. Oni stariji među vama možda pamte i razne revolucije iz druge polovine XX veka, kao što je npr. ona poznata po nazivu Plišana. A ako ste sa ovih prostora, onda ste se tokom poslednjih trideset godina nažalost nagledali raznih revolucija ili čak u njima na neki način i učestvovali: Balvan revolucija, Jogurt revolucija, Bager revolucija - čini se da ih ima previše i da su im nazivi veoma znakoviti. A da li ste čuli za Revoluciju karanfila? Znate li kada i gde se ona odigrala? Čak i ako ne znate, verujem da vam njen naziv zvuči poetično, ili u najmanju ruku interesantno. Ljubitelji zemlje u kojoj se ova revolucija dogodila rekli bi da jedna tako poetična zemlja, zemlja tananih i slojevitih osećanja, milozvučnih melodija Okeana, ali i melanholične pesme koja se čuje po starim gradskim jezgrima, zemlja prebogate istorije, raskošne kulture i slavnih pesnika ne bi ni mogla da ima revoluciju nekakvog banalnog imena. 

Revolucija karanfila (Revolução dos Cravos) odigrala se u Portugalu, glavnim delom u Lisabonu, započevši u noći između 24. i 25. aprila 1974. godine i nastavljajući se tokom dana. Bio je to zapravo državni udar koji je izvela portugalska vojska. Fašistička diktatura je okončana, a zemlja je krenula putem demokratije i modernizacije.  

Pošto je ovaj blog posvećen ne samo jeziku, već i važnim kulturološkim temama sa luzofonog područja, smatrao sam da je umesno da napišem nešto i o ovom istorijski veoma važnom događaju za Portugal, čija se godišnjica upravo ovih dana obeležava. Najpre ću napisati neke najznačajnije podatke o samoj Revoluciji karanfila, a potom i neka moja sećanja na upoznavanje sa tim događajem i obeležavanje njegove godišnjice upravo ovde u Beogradu.

[photo credits: PSTU]

Te 1974. godine narodu Portugala beše već uveliko veoma dozlogrdilo. Naročito vojsci. Metropola je već decenijama vodila krajnje iscrpljujuće ratove protiv većine kolonija, koje je uporno pokušavala da zadrži uprkos sveopštem globalnom procesu dekolonizacije, koji je već uveliko bio priveden kraju (barem formalnopravno govoreći). Mnogi mladi ljudi su protiv svoje volje morali da služe čak četvorogodišnji vojni rok i da se izlažu opasnosti da poginu negde po savanama i džunglama Afrike, dok njihovi vršnjaci iz zemalja koje ni geografski ni kulturološki uopšte nisu daleko od Portugala uživaju u veselim sedamdesetim. Prekipelo je i svim slobodoumnim intelektualcima i umetnicima, koji su morali da ćute da ne bi završili u prepunom političkom zatvoru, ili su pak odavno već bili u egzilu i nisu mogli da se vrate u domovinu. Čitav narod je bio ogorčen. Zemlja je bila u dubokoj političkoj, ali i ekonomskoj krizi.  

Vojska je odlučila da preduzme ono što se moralo preduzeti. Izvela je državni udar, zauzimajući sve strateški važne položaje u državi i primoravajući Marsela Kaitana, diktatora i naslednika zloglasnog Salazara, da preda vlast i da se povuče. Akciju su predvodili oficiri Otelo Saraiva de Karvaljo i Salgeiro Maja, mada ima i tumačenja po kojima je glavni zapravo bio Fransisko da Kosta Gomes. A teren za sve to pripremio je general Antonio de Spinola, žestoki protivnik Kolonijalnog rata i politike režima.

Akcija je započela 24. aprila kasno uveče. Prvi tajni signal za akciju bila je pesma E depois do adeus, autora Paula de Karvalja, koja se u 10 časova i 55 minuta začula sa radija Udruženih lisabonskih emitera. Drugi, još važniji signal bila je pesma Grândola, vila morena, čuvenog Zeke Afonsa, angažovanog umetnika, koji je bio u nemilosti režima. Ovu pesmu emitovao je radio Renasensa u dvadeset minuta posle ponoći 25. aprila. Ona će ostati poznata do danas kao himna Revolucije karanfila i simbol slobode.

Grândola Vila morena

Terra da fraternidade

O povo é quem mais ordena

Dentro de ti, ó Cidade

Em cada esquina um amigo

Em cada rosto a igualdade

O povo é quem mais ordena

Dentro de ti, ó Cidade

Dentro de ti. ó Cidade, oh, oh, oh

Juro em ter a companheira

A sombra de uma azinheira

Que já não sabia a idade

Vojska je preko radija pozvala stanovništvo da ne izlazi iz kuća, ali je ono nije poslušalo, već je pohrlilo na ulice i trgove da proslavi slobodu. Vojnicima su radosni ljudi stavljali razno sezonsko cveće u cevi pušaka. To su uglavnom bili crveni karanfili, pa je tako i čitav ovaj događaj dobio ime. Borna kola su se kretala ulicama, ali do incidenata nije dolazilo. Akcija je bila izuzetno precizno isplanirana, tako da je režim bio uhvaćen na prepad, a njegova instrumentalizovana policija ništa nije mogla da preduzme. Kaitano se sakrio u zgradu Policije na trgu Largo do Karmo, odbijajući da preda vlast. Vojska je u jednom trenutku čak bila prinuđena i da otvori vatru. Tada se Kaitano predao generalu Spinoli. I on, i predsednik Ameriko Tomas ekspresno su otpravljeni za Brazil, gde su potom živeli u egzilu. Poslednja fašistička diktatura u Evropi konačno je srušena.

Sve se ovo odigralo za manje od 24 sata i bez naročite agresije. Neki znalci kažu da je ovo bila najelegantija revolucija u istoriji. U tom smislu, možda joj njeno poetično ime i simbol - crveni karanfil - najbolje i pristaju.

Nakon Revolucije karanfila usledila su velika politička previranja u Portugalu. Desno orijentisani pripadnici vojske čak su pokušali da izvedu i kontrarevoluciju. Nastupila su neprekidna trvenja između levičara i desničara. Prvi slobodni demokratski izbori održani su, simbolično, 25. aprila 1975. godine. Ubrzo je donet i novi ustav. Na sledećim izborima, 1976. godine, pobedio je socijalista Mario Soares. Zemlja je krenula putem modernizacije, demokratizacije i evropskih integracija. Kolonije su dobile nezavisnost. Privreda je počela polako da staje na noge. Od jedne relativno zaostale zemlje, čiju surovu diktaturu je decenijama tolerisao čitav zapadni svet, Portugal se polako počeo transformisati u modernu evropsku državu. Nacija koja ima jedan od najstarijih univerziteta na svetu, koja je Evropi otkrila druge kontinente i pomorske puteve, koja je svetskoj umetnosti dala neka od najboljih ostvarenja, ponovo je počela da se nazire kao relevantna na međunarodnoj sceni. 

Datum 25. april ostao je da živi kao važan istorijski dan i simbol slobode za Portugalce. Zato su razni objekti, ulice i trgovi poneli njegovo ime, između ostalih i impozantan most u Lisabonu [photo credits: en.wikipedia.org]

   

Za Revoluciju karanfila nisam bio čuo do 2006. godine. Iako sam se zanimao za luzofoni svet i pre toga, pažnja mi je najviše bila usmerena na Brazil. Srbija i Portugal, nažalost, nisu nikada bili naročito povezani, a u periodu od pre petanestak-dvadeset godina svakako su to bili manje nego danas. Zato nije ni bilo naročite prilike da se ovde sazna za ovaj važan događaj iz savremene portugalske istorije. Kada je ponovo aktiviran Lektorat za portugalski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, akademske 2005/2006 godine, tadašnji lektor, Andre Kunja, odlučio je da sa svojim studentima u Beogradu obeleži godišnjicu Revolucije karanfila tako što će prirediti jedno veče luzofone kulture. Iako nisam dolazio na časove portugalskog, budući da sam tada odavno već bio prevazišao nivo kompetencije čije je usvajanje njihovim programom bilo predviđeno, poznavao sam lektora i povremeno sa njim sarađivao. Zato me je pozvao da učestvujem u obeležavanju godišnjice 25. aprila. Tada sam saznao šta zapravo taj datum predstavlja i koliko je važan za Portugal i njegove građane.

U živom su mi sećanju pripreme recitacija pesama velikih luzofonih pesnika (Fernando Pesoa, Žoao Kabral de Melo Neto, Karlos Drumon de Andrade...), odabir muzike sa većeg dela luzofonog područja (fado, bosa-nova, pesme Sezarije Evore...) i ostale pripreme za taj događaj. Pretpostavljam da je to bilo prvo veče posvećeno luzofonoj kulturi u Beogradu. To ipak ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, jer su možda i studenti Lektorata za portugalski jezik tokom prvog perioda njegovog funkcionisanja (1997-1999) bili svojevremeno pripremili i organizovali nešto slično. Ono što svakako mogu da tvrdim jeste da je naše veče luzofonije bilo veoma raznovrsno (sa poezijom i muzikom velikog dela portugalskog govornog područja), veoma posećeno, uspešno, čak i medijski propraćeno. Na neki način je postavilo standarde za organizovanje sličnih događaja pri Lektoratu za portugalski jezik, kakvih će narednih godina biti još mnogo, da bi se potom, nažalost, polako ugasili (no, valja nadati se novim entuzijastima i novim mladim snagama). A povod da se tako nešto napravi ipak je bio 25. april, kome je veliki deo naše večeri luzofonije i bio posvećen.

Kasnije sam slušao o Revoluciji karanfila od mnogih Portugalaca koje sam upoznao. Neki su prepričavali i sećanja svojih roditelja na taj datum, pa čak i njihovo učešće u Revoluciji. Svakako mi je bilo zanimljivo da sve to slušam, da o tome diskutujem i pravim poređenja sa nekim događajima koje sam osetio na sopstvenoj koži, živeći burnu savremenu istoriju sopstvene zemlje (9. mart, studentski protesti 96/97, 5. oktobar). Nešto sam imao prilike i da pročitam o 25. aprilu 1974, a pogledao sam više puta i film Aprilski kapetani, koji mi se veoma dojmio (inače mi se uvek dopadnu portugalski filmovi, iako za portugalsku kinematografiju neretko kažu da nije ništa posebno). Za mene lično, Revolucija karanfila je jedna važna realija portugalske kulture i civilizacije, preko koje sam ja upravo i počeo ozbiljnije da se sa njima upoznajem. Za mene je to i uspomena na vreme kada sam tek počinjao da dolazim u živi dodir sa jednom drugom luzofonom civilizacijom, portugalskom; nakon što sam onu brazilsku već bio odlično upoznao, susret sa portugalskom, a potom i sa civilizacijom i kulturom luzofone Afrike, otvorio mi je neke nove vidike i podstakao me je na nova istraživanja i saznanja. I na kraju, za mene je to i podsećanje na vreme kada su kulturne aktivnosti posvećene luzofoniji u Beogradu bile življe, maštovitije i češće. Iskreno se nadam da će se sve to na neki način obnoviti, produbiti i proširiti.

[photo credits: en.wikipedia.org]

Izvori:

1. https://www.dw.com/pt-br/1974-revolu%C3%A7%C3%A3o-dos-cravos-em-portugal/a-505506

Ovaj tekst je dostupan i u prevodu na srpski Tamare Nikolić, na blogu Diz que diz:

https://dizquediz.wordpress.com/2017/04/25/revolucija-karanfila/?fbclid=IwAR0C7cOTQyRawmX__XFM4WzImf47Po06y2HTSsfLOyZYw9Lnn43-KifheH4

2. https://en.wikipedia.org/wiki/Carnation_Revolution

3. https://www.historiadomundo.com.br/idade-contemporanea/revolucao-dos-cravos.htm

4. M. Dumoulin, G. Fernandes, R. Louro. (produtores), & Medeiros, M. de (diretora). (2000). Capitães de Abril [filme]. Portugal.

FELIZ PÁSCOA!

U luzofonom svetu, koji je svojim najvećim delom rimokatoličke veroispovesti, upravo je proslavljen najveći hrišćanski praznik - Vaskrs. Običaji koji se tradicionalno praktikuju u nedelji pre Vaskrsa, na sam dan Vaskrsa, kao i neposredno posle toga, veoma su raznovrsni i različiti od zemlje do zemlje, pa i od regije do regije. U ovom tekstu ćemo ukratko predstaviti običaje kojima se Vaskrs dočekuje i proslavlja u Portugalu i Brazilu.

Uskršnja jaja
[photo credits: dreamguides.edreams.pt]

Vaskrs u Portugalu

Portugal je zemlja sa snažnom rimokatoličkom tradicijom, što se naročito uočava u unutrašnjosti i po manjim mestima. Uskršnji praznici koincidiraju sa početkom proleća, tako da ljudi tada čiste i kreče svoje domove, pripremajući ih za leto. To generalno spremanje objašnjava se dolaskom Vaskrslog Gospoda, koga treba dočekati dostojno. Na sam dan Vaskrsa, kao i u danima koji ga neposredno slede, u malim portugalskim mestima obavlja se jedan zanimljiv običaj nazvan Compasso Pascal. Jedan deo parohijana obilazi druge parohijane, idući od kuće do kuće sa sveštenikom i noseći jedno raspeće. Oni ulaze u domove svojih sugrađana, koje sveštenik blagosilja i škropi svetom vodicom, i daju im raspeće da ga celivaju. Ovo simbolično predstavlja ulazak Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista u porodične domove, koji su upravo zbog toga prethodno i bili čišćeni i sređivani.

Još važniji od ovog običaja jesu oni koji se praktikuju za vreme Strasne sedmice (Semana Santa), koja počinje nedelju dana pre Vaskrsa, na praznik Cveti (Domingo de Ramos) i traje do Velikog petka (Sexta-feira Santa / Sexta-Feira de Paixão). Tada se obično sprovode litije (Procissões), koje se razlikuju od mesta do mesta, ali im je zajedničko to što treba da podsete vernike na ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, njegovo stradanje i raspeće. 

Litija u Bragi za Strasnu sedmicu
[photo credits: Muita Viagem]

U Bragi se za Strasnu sedmicu osim figure Hrista koji nosi svoj krst nosi i figura Presvete Bogorodice, i to obično na magarici (Procissão da Burrinha). U mestu Sao Bras de Alportel, u pokrajini Algarve, na litiji se nosi poljsko cveće i pevaju se pesme u slavu Hristovog Vaskrsenja. Litije se u mnogim mestima sprovode i noću, kada se nose upaljene sveće, fenjeri i baklje, naročito na Veliki petak.

Posvećeni vernici tokom vaskšnjeg posta uglavnom ne jedu meso, a tog se pravila strogo pridržavaju i tokom Strasne sedmice. Na Veliki petak se u Portugalu obično jede riba, posebno bakalar. Taj običaj najčešće poštuju čak i oni koji nisu vernici. Na sam dan Vaskrsa trpeza je pak mrsna i bogatija. Jede se pečena jagnjetina ili jaretina. Naravno, neizostavna su i uskršnja jaja, koja se, kao i kod nas, uglavnom farbaju i ukrašavaju.

Dan Vaskrsa je posebno važan za kumove i kume (padrinhos e madrinhas), koji svojim kumčićima (afilhados) daju posebne poklone. Tradicionalan poklon je hlepčić koji se naziva Folar da Páscoa (uskršnji bular). On može biti i slan, ali najčešće se pravi od suvog slatkog testa sa cimetom i anisom, a unutra sadrži uskršnje jaje. Po izgledu i konzistenciji podseća na naš miliprot. Osim ovog kolača, deci se za Vaskrs daju i bademi obloženi karamelom ili čokoladom, koji i sami po obliku podsećaju na jaja. Otuda i izreka "Vamos na casa do padrinho buscar as amêndoas!" ("Hajmo kod kuma po bademe!"), koja zapravo znači "Hajmo po poklone!" U današnje vreme ti pokloni uopšte ne moraju biti tradicionalni bulari i bademi, već mogu biti i igračke ili čak novac.

Bademi sa čokoladom
[photo credits: donasdecasaanonimas.com]

Ušećereni bademi
[photo credits: donasdecasaanonimas.com]

Uskršnji bular
[photo credits: donasdecasaanonimas.com]

Vaskrs u Brazilu

Brazil je najveća katolička zemlja na svetu i taj se njen identitet naročito prepoznaje u vreme pred Vaskrs, kada se širom države organizuju razne svetkovine posvećene sećanju na Isusovo stradanje i vaskrsenje. Običaji koji prate proslavu Vaskrsa u Brazilu mogu se u ponekim detaljima veoma razlikovati od regije do regije i od mesta do mesta.

U južnom Brazilu (Sul) uskršnji običaji pod uticajem su kultura i tradicija evropskih naroda koji su se tamo doselili, pre svega Nemaca, Italijana i Ukrajinaca. U državi Parana, potomci Ukrajinaca ručno oslikavaju jaja i mese tradicionalni uskršnji hleb pashu. U mestu Ivoti, u državi Rio Grande do Sul, potomci Nemaca farbaju svoje pse i mačke u plavu i roze boju, kako bi obradovali decu i pokazali im da su uskršnji dani vreme kada treba da se vesele. A gradić Pomerode, za koji se tvrdi da je "najnemačkije" mesto u Brazilu, čitavog meseca proslavlja Vaskrs u okviru festivala koji nosi i germansko ime - Osterfest.

Osterfest u mestu Pomerode
[photo credits: Amigo de Viagem]

Na jugoistoku Brazila (Sudeste), pod uticajem Portugalaca, posebna pažnja se posvećuje obeležavanju sećanja na izdaju Jude Iskariota. Prave se lutke koje predstavljaju Judu i koje vernici tuku, a na kraju i spaljuju. Najveća svetkovina na kojoj se održava ovaj običaj organizuje se u Sao Paulu, u kvartu Kambusi. U ovom gradu svoj doprinos uskršnjim proslavama dale su i mnogobrojne etničke grupe koje su se u njega doselile. Tako je, recimo, velika grčka zajednica u Sao Paulu poznata po tome što na Vaskrs farba jaja u crveno i što se njima ukućani tucaju, baš kao i kod nas. U mestu Oro Preto, u državi Minas Žerais, proslava Vaskrsa poznata je po pravljenju kilometarskih tepiha od cveća koji se prostiru duž ulica grada tokom Strasne sedmice.

Cvetni tepih u Oro Pretu [photo credits: Pinterest]

I brazilski centralni zapad (Centro-Oeste) ima svoje posebne uskršnje običaje. Najpoznatiji je onaj koji se održava svake godine u noći između Velikog četvrtka i Velikog petka u mestu Stari Gojas. Tada petsto ljudi izlazi sa upaljenim bakljama i započinje litiju. Ceo grad je zamračen, upravo da bi ova svetla došla do izražaja. Ova tradicija vuče korene iz srednjevekovne Španije i Portugala.

Litija u Starom Gojasu
[photo credits: todonominuto.com.br]

Severoistok Brazila (Nordeste) čuven je po bogatoj i raznovrsnoj folklornoj tradiciji. Uskršnji praznici nisu izuzetak. Širom ove regije organizuju se litije tokom Strasne sedmice, a na Veliki petak često je izvođenje pozorišnih predstava sa tematikom Hristovog stradanja. Najveći spektakl te vrste dešava se u mestu Fazenda Nova, gde se na površini od sto hiljada kvadratnih metara, na sceni koja predstavlja repliku drevnog Jerusalima, igra predstava o Hristovom stradanju.

Tri jela tradicionalno obeležavaju uskršnju trpezu na brazilskom severoistoku. Prvo je quibebe, pire od jedne vrste tikve, koje se jede na Veliki petak. Drugo je pirinač sa kokosom (arroz de coco), a treće, najkarakterističnije, jeste pasulj sa kokosom (feijão de coco), koji se servira u vidu guste čorbe.  

Quibebe
[photo credits: Sabor Brasil]

Na severu Brazila (Norte) takođe se organizuju litije za Strasnu sedmicu. Najveće i najraskošnije su one u gradu Belemu i u mestu Barkarena, gde je izgrađena i scenografija za igranje predstave Hristovog stradanja, u kojoj učestvuje čak 130 glumaca.

Možda je najveći simbol Vaskrsa u Brazilu ipak uskršnje jaje. To je nešto čemu se mališani najviše raduju i što, prema tome, podleže ogromnoj komercijalizaciji. U Brazilu se, naime, na Vaskrs kupuju čokoladna jaja. Ima ih u raznim veličinama i ukusima, a i poslastičari se nadmeću u tome ko će uspeti da napravi lepše, veće, ukusnije i kitnjastije.

brazilsko uskršnje jaje
[photo credits: ConstruindoDECOR]

Izvori:

https://nacionalidadeportuguesa.com.br/2019/04/16/a-pascoa-em-portugal/

https://www.wickbold.com.br/tradicao-da-pascoa-no-brasil/

FELIZ ANO NOVO!

Stigla nam je i 2019. godina! Svim svojim čitaocima i čitateljkama želim da im ona donese sve najlepše i obećavam im mnogo korisnih i zanimljivih sadržaja na ovom blogu tokom nje. A dolazak nove godine odlična je prilika da napišem nešto o tome kako se ona dočekuje u luzofonom svetu. Ograničiću se na novogodišnje običaje u Portugalu i Brazilu, budući da u luzofonoj Africi i Aziji oni nisu naročito originalni i da su slični kao i svugde u zapadnom svetu, odakle su i preuzeti.

[photo credits: latfusa.com]

Portugal

Doček Nove godine u Portugalu se najčešće naziva Véspera de Ano Novo, Virada de ano, Passagem de Ano ili Réveillon. Ova poslednja reč pozajmljenica je iz francuskog jezika i potiče od glagola réveiller - probuditi. U Francuskoj se ona koristi i za Badnje veče, dok se novogodišnja noć preciznije naziva Réveillon de la Saint Sylvestre, budući da je 31. decembar po gregorijanskom kalendaru posvećen Svetom Silvesteru. Bilo kako bilo, ovaj galicizam se odomaćio u luzofonom svetu kao naziv za najluđu noć.

U portugalskim gradovima organizuju se masovne proslave na javnim mestima, posebno na velikim trgovima, kao što je, recimo, trg Praça do Comércio u Lisabonu. Na takvim feštama, kao i drugde po velikim svetskim gradovima, ne nedostaje dobra muzika i spektakularan vatromet u ponoć, a slavlje se nastavlja i do sitnih sati.

Vatromet u Lisabonu
[photo credits: turistaprofissional.com]

Običaji u Portugalu nalažu da se u ponoć pojede 12 zrna suvog grožđa (za svaki otkucaj sata po jedno) i da se za svako zrno zamisli po jedna želja. Potom se bližnjima čestita Nova godina i nazdravlja se šampanjcem ili drugim penušavim vinom. Za sve to vreme poželjno je u džepu (a neki kažu i u cipeli) imati novčanicu, koja bi trebalo da obezbedi dobre materijalne prilive tokom dolazeće godine. Poželjno je, takođe, obući i novi donji veš, i to plave boje. Kako bi se osigurala sreća u novoj godini, treba u nju zakoračiti desnom nogom, pa je još jedan običaj da se u ponoć ode nekoliko koraka sa mesta na kome se nalazi i ponovo stupi na njega desnom nogom, ili pak da se stojeći na desnoj nozi nekoliko puta poskoči.

Na jugu Portugala običaj je i da se u ponoć lupa šerpama i loncima, kako bi se uplašili i rasterali svi "zli duhovi" iz odlazeće godine. Ovo je stari paganski običaj i njegova suština - pravljenje buke i rasterivanje zla - održala se do danas kroz pucanje pirotehničkim sredstvima. U regiji Traz-os-Montes za novogodišnju noć organizuje se i pravi mali karneval, gde se mladi maskiraju i tako maskirani defiluju u povorkama. Simbolika ove tradicije je zapravo inicijacija dece u svet odraslih. U mestu Vale Salgeiro, u Mirandeli, u toj se inicijaciji otišlo i korak dalje, pa se mladi za novogodišnju noć čak ohrabruju da propuše! Paljenje vatri po selima takođe je karakteristično za proslavu Nove godine u ovoj portugalskoj regiji. A u mestu Refega, u Bragansi, na toj vatri spaljuje se lutka napravljena od slame i starih krpa. Ona simbolizuje staru godinu i sve ono što je u njoj bilo loše. 

Vatromet u Portu
[photo credits: passagemdeano.pt]

Na dan 1. januara u raznim delovima Portugala postoji običaj kupanja u moru, koje je tada, naravno, ledeno. Tvrdi se da ovo novogodišnje kupanje čeliča zdravlje i donosi dobru energiju potrebnu da se uspešno prebrode svi izazovi u nastupajućoj godini. Nazare, Figeira da Fos, Matozinjos i Vila Nova de Gaja neka su od mesta koja čuvaju ovu tradiciju.

Brazil

Nova godina je u Brazilu veoma važan praznik, a njen doček je posle karnevala najveće brazilsko masovno slavlje. Najpoznatiji je svakako onaj na Kopakabani, koji se organizuje od 1993. godine i koji je jedna od najvećih turističkih atrakcija Rio de Žaneira. Na najpoznatijoj brazilskoj plaži 31. decembra svake godine okupi se između dva i tri miliona ljudi. Njih zabavljaju neka od najvećih imena brazilske muzičke scene, obično na nekoliko stejdževa, tako da svako može izabrati ono što mu je po ukusu. Najveća atrakcija je svakako ponoćni vatromet, koji se ispaljuje sa splavova postavljenih nekoliko desetina metara od obale i traje petnaestak minuta.

Vatromet na Kopakabani
[photo credits: Diário do Rio]

I na drugim plažama Rija, kao i po drugim brazilskim priobalnim gradovima (Fortaleza, Salvador, Florijanopolis) organizuju se novogodišnja slavlja, dok se u Sao Paulu masovni doček tradicionalno priređuje na centralnoj gradskoj aveniji - Avenida Paulista. Isti grad domaćin je i čuvene novogodišnje trke Svetog Silvestera (Corrida de São Silvestre).

Brazilci na plaži za Novu godinu
[photo credits: angelinawittmann.blogspot.com]

Brazilski običaji nalažu da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća, kao simbol mira. Tvrdi se da ova tradicija potiče iz afričke kulture i da su je sa sobom doneli robovi. Običaj koji takođe potiče iz afričkih religija - Umbande i Kandomblea -  jeste darivanje boginje mora Jemanže (Iemanjá - Rainha do mar) belim i plavim cvetovima, ali i drugim poklonima, kao što su ogledalca, češljići i parfemčići. Darovi se u novogodišnjoj noći bacaju u more, na pesku plaže se pale bele sveće, a u ponoć se nazdravlja penušavim vinom i skače se sedam puta u talase (pulo de sete ondas), kako bi se boginji mora odala počast i obezbedila sreća u dolazećoj godini.

Darovi za boginju mora na Kopakabani
[photo credits: Jornal Extra]

Iemanjá - Rainha do mar
[image credits: Pinterest]

Na brazilskoj novogodišnjoj trpezi obično se služi pečena svinjetina, dok je živinsko meso nepoželjno, budući da se smatra da tada donosi nesreću. Još jedno tradicionalno jelo, za koje se veruje da će u novoj godini doneti materijalno obilje, jeste sočivo. Kao i u Portugalu, i u Brazilu se u ponoć neretko jede dvanaest zrna suvog grožđa i zamišljaju se želje.

Dok kod nas na Balkanu novogodišnji i božićni praznici sveukupno umeju da traju dosta dugo, u Brazilu se ipak, čini se, praznuje kraće. Neradni dani su samo 25. decembar i 1. januar. U poslednjem radnom danu u godini službenici se u svojim preduzećima obično oproste od stare godine i nazdrave za početak nove, a ponegde, kao npr. u centru Rio de Žaneira, postoji i običaj da se stari papiri bacaju sa prozora kancelarija na ulicu. Prvi dan nove godine rezervisan je za odmor i za druženje sa porodicom i prijateljima, dok se već od 2. janura sve polako vraća u normalu, božićni i novogodišnji ukrasi se skidaju i ubrzo praznična atmosfera potpuno nestaje.

FELIZ NATAL!

Danas se u luzofonom svetu proslavlja najradosniji hrišćanski praznik (kao, uostalom, i u velikoj većini hrišćanskih zemalja). Poslednjih godina se na ovaj dan često setim jednog minulog vremena, od pre otprilike jedne decenije, kada je u Beogradu postojala jedna konsolidovanija grupa ljubitelja portugalskog jezika i luzofone kulture koja je, iako sama ne slavi Božić po gregorijanskom kalendaru, imala običaj da na ovaj dan organizuje jednu malu proslavu u znaku "luzofonog Božića". Naime, svakog 25. decembra okupili bismo se kod nekog od nas, napravili bismo neki božićni specijalitet kakav se servira za Badnje veče ili za božićni ručak u luzofonim zemljama (najčešće bakalar), otvorili bismo flašu porta ili nekog drugog portugalskog vina i čitali bismo poeziju na portugalskom jeziku. Ispod jelke bismo stavili smotuljke papira, ukrašene i uvezane mašnama, sa ispisanim pesmama portugalskih, brazilskih i luzoafričkih pesnika, pa bi svako od nas izvlačio po jedan smotuljak i čitao. A najvažnije od svega bilo je to što smo na te proslave pozivali naše prijatelje Portugalce i Brazilce koji su u Beogradu ostali sami za njihov Božić, daleko od porodice, i kojima je mnogo značilo da se nađu u jednom takvom toplom i prijateljskom okruženju. To su uglavnom bili lektori za portugalski jezik iz Instituta Kamoiš, kojima se baš i nije isplatilo da putuju kući pre kraja godine, jer su obično imali još gomilu obaveza na fakultetu da završe, pa bi za Božić ostali u Beogradu. Mi, lokalni ljubitelji luzofonije, stvarali smo im toga dana delić atmosfere iz njihove kulture, u kome smo i sami uživali. Ta je tradicija, međutim, odavno već prekinuta; svako od nas je otišao na svoju stranu posle završetka studija, portugalskih lektora u Beogradu više i nema, a i štošta još drugo doprinelo je tome da se takva jedna grupa ljubitelja portugalskog jezika i luzofone kulture vremenom sasvim ospe. Tih i mnogih drugih sličnih druženja sećam se sa setom i nadam se da će se neki novi ljubitelji luzofonije, "neki novi klinci", organizovati na neki svoj način i nekad napraviti nešto slično. A ja ću iskoristiti ovaj datum da napišem nešto o tome kako se u luzofonom svetu proslavlja Božić.

Božić u Portugalu
[photo credits: moraremportugal.com]

Poznato je da je Božić u savremeno doba, posebno na zapadu, postao jedan veoma komercijalizovan i jednoličan praznik. Ni luzofone zemlje po tome nisu naročit izuzetak. Prazničnu radost i samu suštinu ovog događaja u najvećem broju slučajeva zamenila je jurnjava da se sve stigne: da se kupe pokloni na vreme, da se obave svi poslovi pre neradnog dana, da se spremi božićna večera, da se doputuje kući ako se živi daleko itd. Tako, ulicom 25. marta (Rua 25 de Março) u Sao Paulu, koja je najveća trgovinska zona u luzofonom svetu, tokom jučerašnjeg dana prošlo je preko milion ljudi, prema zvaničnim izveštajima. Slično je bilo i u drugim trgovinskim žarištima u velikim luzofonim gradovima, a posebno po takozvanim šoping molovima. Pokloni se kupuju uglavnom deci, ali ponekad i ostalim članovima porodice i prijateljima. U Brazilu se neretko organizuje i jedna igra pod nazivom amigo oculto (tajni prijatelj), unutar velike porodice, među prijateljima i, najčešće, sa kolegama s posla. Naime, iako ova igra ima više verzija, najčešća je ona u kojoj svako unapred izvuče ceduljicu iz šešira sa nečijim imenom i ta osoba onda postaje njegov "tajni prijatelj", za koga treba da kupi poklon za Božić. Niko od učesnika naravno neće saznati ko je čiji tajni prijatelj do trenutka same dodele poklona. A dodela pak treba da bude kreativna i šaljiva - pre nego što se poklon uruči, učesnici treba na osnovu priče ili imitacije onoga ko poklon uručuje da pogode ko mu je tajni prijatelj. Za ovu igru, koja inače nije tipičan brazilski izum (potiče iz Severne Amerike), najčešće se odredi približna novčana vrednost poklona, kako bi svi ipak dobili slične darove. A inače se za Božić u luzofonim zemljama kupuju pokloni isti kao i u ostatku zapadnog sveta. Kada su u pitanju deca, to uglavnom podrazumeva najnovije igračke, pa se njihovi prodavci pred Božić međusobno utrkuju u sniženjima i akcijama.

Deca, naravno, veruju da im poklone donosi Deda Mraz (u evropskom portugalskom - Pai Natal, u brazilskom - Papai Noel). U Portugalu pojava crvenog natrontanog dekice sa sankama i irvasima i nije toliko čudna, kao ni u ostatku Evrope, ali u Brazilu i luzofonoj Africi zaista možemo pretpostaviti da mu je u takvoj odeći veoma neudobno. Međutim, ova tradicija jednostavno je preuzeta iz hladnijih krajeva, tako da je Deda Mraz i u tropima ostao nepromenjen. Ima, međutim, i kreativnih pojedinaca, koji su u Brazilu osmislili tropskog Deda Mraza i tako proslavi Božića dali nešto originalniji, lokalni ton. Slično važi i za božićnu jelku. Dok u Portugalu ima prirodnih jelki, u luzofonim tropima kupuju se veštačke. Na ulicama se, međutim, kiti i drugo drveće, pa čak i palme. A najveća božićna jelka u luzofonom svetu svake godine postavlja se u Rio de Žaneiru, na laguni Rodrigo de Freitas, po kojoj nekih mesec i po dana slobodno pluta. Njeno postavljanje označava početak božićnih svečanosti u gradu i uvek je praćeno muzičkim spektaklom. 

Božićna jelka na laguni Rodrigo de Freitas u Rio de Žaneiru
[photo credits: propmark.com.br]

Što se tiče božićne trpeze, u Portugalu se za Badnje veče najčešće jede bakalar, uz prilog od kuvanog krompira, blitve i zelenog pasulja sa maslinovim uljem. Novije globalizatorske tendencije, međutim, i na portugalsku božićnu trpezu sve češće donose pečenu ćurku. Ono što je možda i najkarakterističnije za božićnu večeru u Portugalu jesu mnogobrojni i raznovrsni kolači. Među njima se posebno ističe bolo-rei (kraljevski kolač), slatkiš koji Portugalci jedu u praznične dane, sve do Bogojavljenja. Kolač je okruglog oblika i punjen je orašastim plodovima i kandiranim voćem. U Brazilu se za Badnje veče jede pečena ćuretina, prasetima ili svinjetina, uz prilog od pirinča i salpicão (salatu od piletine, majoneza, jabuke, graška, šargarepe i drugih sastojaka). Za desert se najviše služi italijanska verzija božićnog kolača, takozvani panetone, koji veoma podseća na portugalski bolo-rei.

Portugalski bolo-rei
[photo credits: pinterest]

Nakon božićne večere, kada sat otkuca ponoć, otvaraju se pokloni. To je trenutak najveće radosti, posebno za decu. Porodice koje su tradicionalnije tada će otići u crkvu na prvu božićnu liturgiju (Missa do Galo). Običaj je da se u kući osim božićne jelke drže i ukrasi u obliku štale u kojoj je rođen Isus (presépio). U nekim ruralnim sredinama u Portugalu održala se i tradicija paljenja drveta u crkvenim portama. Sledećeg dana, 25. decembra, koji je u čitavom luzofonom svetu neradni dan, najčešće se odlazi na ručkove kod šire porodice, rodbine i prijatelja. To je, kao i u ostatku hrišćanskog sveta, prilika da se članovi porodice na kraju godine okupe i požele jedni drugima sve najbolje. 

Papai Noel tropical
[image credits: gcn.net.br]

Na kraju, evo nekoliko najvažnijih božićnih reči i izraza na portugalskom:

Božić - Natal

Srećan Božić! - Feliz Natal!

Božićna večera - Ceia de Natal

Deda Mraz - Pai Natal (EP) / Papai Noel (BP)

Poklon - Presente

Božićna jelka- Árvore de Natal

Božićni ukrasi - Enfeites / Decoração de Natal

Božićni venčić - Guirlanda de Natal

Božićna čestitka - Carta de Natal