RAKEL DE KEIROZ - NAJZANAČAJNIJE ŽENSKO PERO BRAZILA

Na današnji dan, 17. 11. 1910, rođena je Rakel de Keiroz (Rachel de Queiroz), brazilska spisateljica, hroničarka, dramaturškinja, novinarka i prevoditeljka, prema opštem mišljenju, jedno od najznačajnijih imena u istoriji čitave luzofone književnosti. Naročito se istakla po tome što je bila prva žena primljena u Brazilsku književnu akademiju i velika borkinja za prava žena, ali i ekonomski ugroženih građana i građanki Brazila. Smatram ovaj datum lepim povodom da ovde na blogu posvetim jedan članak ovoj spisateljici iznimno značanoj za istoriju književnosti pisane na portugalskom. U nastavku prilažem pogovor kojim sam propratio svoj prevod njenog romana  Tri Marije.

[photo credits: Americas South and North]

 

RAKEL DE KEIROZ – AUTORKA BEZ KOJE JE BRAZILSKA KULTURA NEZAMISLIVA

 

Rakel de Keiroz se rodila 17. novembra 1910. godine u Fortalezi, glavnom gradu brazilske države Seare, kao kći Danijela de Keiroz Lime i Klotilde Franklin de Keiroz. Njen otac, ugledni sudija, bio je poreklom iz sela Kišada, gde je porodica često boravila na živopisnom imanju znakovitog naziva „Ne ostavljaj me”. Majka Klotilde poticala je iz porodice Žozea de Alenkara, najistaknutijeg predstavnika brazilskog romantizma i jednog od najvećih brazilskih pisaca svih vremena. Njegova dela za Rakel su predstavljala prvi susret s pisanom reči. Počela je da ih čita još kao petogodišnjakinja, da bi nekoliko decenija kasnije priređivala njihova izdanja i pisala studije o njima.

U vreme kada se Rakel rodila, država Seara, kao i čitav brazilski severoistok, bila je najsiromašniji deo zemlje, oblast u kojoj se stanovništvo neprekidno suočavalo s brojnim nedaćama, pre svega sa sušom i nestašicom hrane. Težak život naterao je mnoge porodice da potraže bolje uslove u razvijenijim gradovima. Porodica Keiroz seli se u Rio de Žaneiro, tadašnju prestonicu Brazila, 1917. godine, da bi ubrzo prešla u grad Belem do Para. Povratak u rodni kraj uslediće nakon dve godine, kada Rakel nastavlja započeto školovanje. Zvanje učiteljice stekla je sa petnaest godina i time okončala formalno obrazovanje.

Iako je od malih nogu volela da piše, prvi put se odvažila da pošalje svoj rukopis lokalnom listu O Seara 1927. godine, pod pseudonimom Rita de Keluz. Njena saradnja s ovim novinama uskoro postaje redovna, a ona istovremeno započinje i rad na prvom romanu „Petnaesta” (O Quinze). Ovaj roman o teškom životu severoistočnjaka, njihovoj borbi protiv suše i siromaštva, s jasno iznetim stavovima o društvenim problemima i odlično razrađenim psihološkim portretima protagonista, objavljen je 1930. Bio je to veoma važan trenutak za dalji književni rad, ali i za društveni život Rakel de Keiroz. Nakon pohvalnih književnih kritika u Seari, rukopis romana poslat je u Rio de Žaneiro žiriju fonda Grasa Aranja, koji odlučuje da autorki dodeli prestižnu književnu nagradu. Ohrabrena tom odlukom, Rakel putuje u Rio na dodelu nagrade, nadajući se poznanstvu s uglednim književnicima iz prestonice. Boravak u glavnom gradu zaista joj je doneo susrete s mnogim književnim stvaraocima, ali i s predstavnicima Komunističke partije.

Pod utiskom novih levičarskih ideja, Rakel se po povratku u Fortalezu pridružuje raznim radikalnim grupama i aktivno učestvuje u njihovom radu. Udaje se 1932. za pesnika Žozea Auto da Kruz Oliveiru, s kojim naredne godine dobija kćer Klotilde. Nastavlja da radi na svojim novim romanima, očekujući da se Komunistička partija složi s njihovim objavljivanjem. Partijski drugovi, međutim, nisu blagonaklono gledali na sadržinu njenog romana „Žoao Migel” (João Miguel), koji će ona ipak objaviti 1932. u Sao Paulu. Ovo neslaganje dalo joj je povoda da se udalji od Komunističke partije. Godine 1937. uhapšena je pod optužbom za širenje komunističkih stavova, što je tadašnja nacionalistička vlast smatrala neprijateljskim delovanjem opasnim po državu. Knjige su joj javno spaljene u gradu Salvadoru, zajedno sa delima istaknutih brazilskih književnika Žoržea Amada, Žozea Lins do Rega i Grasilijana Ramosa. U zatvoru je provela tri meseca.

Razvedena, tužna zbog prerane smrti kćeri, razočarana u partiju i politiku, odlučuje da se preseli u Rio de Žaneiro. Tamo se konačno nastanila 1939, ali nikada nije zaboravila svoj rodni kraj, brazilski severoistok, o čijim je surovim uslovima života i hrabrim stanovnicima često pripovedala u svojim delima. Volela je da odlazi i na porodično imanje „Ne ostavljaj me”, koje je preuredila u prirodni rezervat i otvorila za javnost. Tvrdila je da piše da bi mogla da se izdržava i da je iz te potrebe nastao najveći deo njenog književnog stvaralaštva: novinski članci i hronike. Preminula je u Rio de Žaneiru, 4. novembra 2003, ostavivši za sobom neobjavljen rukopis knjige o svom zavičaju.

Književni opus Rakel de Keiroz veoma je plodan i raznovrstan. Njenim najznačajnijim delima smatraju se romani. Pored već spomenutih, objavila je i romane „Kameni put” (Caminho das pedras, 1937), Tri Marije (1939), „Zlatan petao” (O galo de ouro, 1950), „Dora, Doralina” (Dôra, Doralina, 1975) i „Spomenar Marije Mora” (Memorial de Maria Moura, 1992). Pisala je i dramska dela, među kojima se naročito ističu „Lampijao” (Lampião, 1953) i „Blažena Marija Egipatska” (A beata Maria do Egito, 1958). Najveći deo njenog književnog stvaralaštva čine hronike, koje je skoro svakodnevno pisala za novine i kasnije objavljivala u zbirkama. Oprobala se i u pisanju književnosti za decu, ostvarivši uspeh delima „Čarobni dečak” (O menino mágico, 1969) i „Kafute i Srebrno pero” (Cafute e Pena-de-prata, 1986). Godine 1998. objavila je i autobiografiju pod naslovom „Tolike godine” (Tantos anos).

Rakel de Keiroz nije zadužila brazilsku kulturu samo književnim radom. Bavila se i priređivanjem izdanja dela značajnih brazilskih pisaca, pisanjem školskih udžbenika za predmet građansko vaspitanje i za opismenjavanje odraslih, kao i književnim prevođenjem. Na portugalski je prevela dela mnogih svetskih autora, među kojima su Aleksandar Dima Otac, Onore de Balzak, Fjodor Dostojevski, Erih Marija Remark, Džek London, Perl Bak, Emili Bronte, Žil Vern i Agata Kristi.

Za svoj višedecenijski posvećeni rad kojim je obogatila brazilsku književnost i kulturu, Rakel je dobila brojna priznanja. Najznačajnije je, svakako, članstvo u Brazilskoj književnoj akademiji. Datum njenog svečanog pristupa, 4. novembar 1977, ostaće zabeležen u istoriji Brazila kao dan kada je najuglednija naučna i umetnička institucija te zemlje u svoje redove uvrstila prvu ženu. Rakel de Keiroz bila je takođe prva žena koja je dobila nagradu Kamoes, najprestižnije književno priznanje na čitavom govornom području portugalskog jezika. Njen rad ovenčan je i mnogim drugim značajnim književnim nagradama u Brazilu: Žabuti, Mašado de Asis, nagrada fonda Grasa Aranja (za prvi roman), nagrada društva Felipe d’Oliveira (za roman Tri Marije). Priznanje joj je odato i visokim odlikovanjima država Brazil i Portugal, a dodeljena su joj i četiri počasna doktorata brazilskih univerziteta.

Književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz privlači pažnju književne kritike u Brazilu još od objavljivanja njenog prvog romana. O njenim delima napisane su brojne studije i poglavlja u istorijama brazilske, latinoameričke i luzofone književnosti. Romani su joj prevođeni na engleski, francuski, nemački, japanski i druge jezike.

Rođena početkom XX veka, u konzervativno vreme kada su devojkama kao najviše vrednosti i životni ciljevi predstavljani brak i porodica, Rakel je svojim neobičnim životnim putem pokazala kako žena može prevazići čitav niz prepreka i pomeriti granice nametnute izrazito patrijarhalnim društvenim normama. Najveći deo njenog opusa posvećen je temama društvenog položaja žena i njihove emancipacije. Protagonistkinje njenih dela uglavnom su jake i odlučne žene, spremne da se suoče sa izazovima borbe, žene koje doživljavaju i uspehe, ali neretko i neuspehe, čime De Keiroz kritički ukazuje na duboku ukorenjenost patrijarhalnih vrednosti u brazilskom društvu. Dovoljno je setiti se glavne junakinje romana „Spomenar Marije Mora”, odmetnice koja surovo komanduje svojom bandom u „tipično muškom” svetu drumskih pljački i obračuna. Ili hrabre Dore iz romana „Dora, Doralina”, koja odlazi od kuće u potrazi za ljubavlju, suprotstavivši se majci. Čitavo književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz obiluje takvim primerima. Međutim, po mišljenju mnogih proučavalaca brazilske književnosti, ova autorka najzrelije pristupa pitanju ženske emancipacije u romanu Tri Marije.

Radnja romana smeštena je u tridesete godine prošlog veka, u vreme kada je i sama autorka spoznala koliko je teško prevazići uloge nametnute ženi. Ovo delo sadrži i autobiografske elemente, što je dodatno naglašeno pripovedanjem u prvom licu. Radnja prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi. Tamo upoznaje i druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze, s kojima postaje nerazdvojna. Životne priče tri Marije nastavljaju da se prepliću, a sve vreme jasno su uočljive razlike u njihovim psihološkim profilima, koje su najočitije u njihovom različitom suočavanju s položajem žene u društvu. Dok Marija Žoze, nedovoljno spremna za to suočavanje, u strahu podleže tradicionalnim vrednostima i beži u veru i molitve, Marija da Glorija pokušava da se ostvari kroz ulogu supruge. Glavna junakinja pak teži nezavisnosti, odbacivši religiju i život u velikoj porodici, na selu, jer se svodio samo na kućne poslove i čuvanje mlađe braće, što je nimalo nije ispunjavalo. Poželevši da uredi život onako kako sama želi, sreću će potražiti najpre u najbližem velikom gradu, da bi potom otputovala i u prestonicu. Na svom hrabrom putu nailaziće, međutim, jedino na razočaranja. Osećaj odbačenosti, a potom i potreba da stalno menja sredinu i iznova okušava sreću, prate mladu Gutu do kraja romana. Otac je prepušta školi, škola je najednom prepušta svim izazovima života. Iz jednog grada odlazi u drugi, posle prve ljubavi biva razočarana i drugom. Na kraju se vraća u selo, kući, porodici, svakodnevnim obavezama i svemu onome od čega je toliko želela da se otrgne. Nigde nije uspela da se oseti dovoljno zaštićenom i spokojnom, kao da je sve vreme uzalud tragala za mestom i ljudima kojima bi pripadala.

Guta se borila za slobodu u mišljenju, radu i ljubavi, ali i žena kojoj je na kraju preostala samo uloga domaćice i život u tradicionalnoj porodici, daleko od voljenog čoveka. Ona je oličenje borbe za lična prava koja se, u svetu koji su muškarci krojili prema sopstvenim potrebama, redovno završavala neuspehom. Rakel nam likom Marije Auguste poručuje da su razočaranje i bol sastavni deo sazrevanja, te da i brazilsko društvo tek treba da sazri da bi se u njemu ostvarila rodna ravnopravnost.

Rakel de Keiroz romanom Tri Marije ne upućuje samo na kritičko promišljanje položaja žene već i na razne aspekte obrazovanja i vaspitanja koje takav položaj u dobroj meri održavaju. Mnogim svojim delima, a posebno ovim romanom, autorka je doprinela debati o ulozi književnosti u emancipaciji žena, ističući moć koju umetnost pisane reči može imati u izgrađivanju pogleda na svet. Čitajući savremena popularna ili pak klasična dela, mladi ljudi formiraju stavove prema društvu i životu koji ih čeka nakon završetka školovanja. Nekritičko prihvatanje idealizacija u književnosti vodi u nerelna očekivanja i neretko u velika razočaranja.

Za razliku od protagonistkinje romana „Petnaesta”, koja putem književnosti produbljuje svoj umetnički senzibilitet i stiče kritičku društvenu svest, glavna junakinja romana Tri Marije doživljava idealne romaneskne svetove kao model za srećan život. Živeći u školskom internatu pod strogim nadzorom časnih sestara, Guta i njene drugarice pribegavaju jedinoj sponi sa spoljnim svetom, knjigama, u uverenju da one na sasvim realističan način opisuju odnose u životu, radu, ljubavi i društvu. Od knjiga očekuju i rešenja za sve poteškoće s kojima se susreću tokom odrastanja i sazrevanja, sanjajući o „nemogućim venčanjima, kao u romanima”, u kojima se uvek otkrije da je „sirotica ipak plemićkog porekla, kći nekog grofa”. Knjige koje kruže među neiskusnim devojčicama u školi samo pothranjuju predrasude u vezi s društvenim i ljubavnim odnosima. Mnogi proučavaoci ovog romana složili su se u stavu da je omiljena lektira protagonistkinjama donela mnogo teškoća i razočaranja u životu nakon školovanja. To se naročito tiče tadašnjeg najpopularnijeg žanra, takozvane ružičaste književnosti, koju su devojke u Brazilu tridesetih godina prošlog veka čitale s oduševljenjem. Te knjige nisu bile sastavni deo gradiva, ali nam De Keiroz vešto skreće pažnju na činjenicu da se škola nije dovoljno kritički odnosila prema njima i da nije preduzela odgovarajuće korake kako bi devojkama predočila njihove nedostatke. Kada mlada časna sestra zatekne Gutu kako čita roman Magali, tipičan primer brazilske „ružičaste književnosti” tog vremena, umesto da joj uputi grdnju, koju devojčica i očekuje, ona joj oduzima knjigu da bi i sama u njoj uživala. Takvi romani s vremenom u devojčice usađuju idealizovanu sliku sveta i nerealna očekivanja. Kada se one, međutim, susretnu s delom više umetničke vrednosti, kao što je Remarkov roman Na Zapadu ništa novo, reakcija je negativna. Prizori rata ne uklapaju se u njihovu idealizaciju stvarnosti, tako da jedva čekaju da se vrate romantičnim pripovestima, da „speru blato s duše”. Može se čak uočiti i izvesna sličnost između Remarkovih vojnika i Gute. Mladići se dobrovoljno prijavljuju za odlazak u rat, puni ideala, da bi se iz njega vratili potpuno razočarani, suočivši se sa surovom stvarnošću. I Marija Augusta odlazi iz sela očekujući idealan život, ali se na kraju vraća osećajući se poraženom. Odbacivanje realističkog romana u ranoj mladosti, odbijanje da se prihvati stvarnost makar i u književnosti, najavljuje kasnije nužno razbijanje iluzija u životu.

Očigledna je i sličnost prve Gutine ljubavne veze s onima kakve se opisuju u njenoj omiljenoj lektiri. Ona idealizuje Raula, smatra ga neshvaćenim umetnikom koji izaziva stroge društvene norme, i tako svesno prihvata ulogu protagonistkinje „ružičaste književnosti”. Razočaranje će uslediti kada shvati da njega zanima samo erotsko zadovoljstvo. Marija Augusta tako postepeno otkriva da svet nije isti kao u knjigama ili u bioskopu. I od putovanja brodom u Rio de Žaneiro očekivala je „bleštavu belinu u pokretnoj palati, kao na filmu”, da bi se suočila s vrućinom, smradom, mučninom i nesvesticom. Ni Rio neće biti naročito gostoljubiv, prve dane u njemu provešće osećajući se beskorisno, usamljeno i bez prijateljske podrške.

Još jedno u nizu razočaranja izazvanih nekritičkim pristupom književnosti Guta će doživeti kada se posle školovanja vrati kući. Primetiće da njen otac više ne čita knjige, već samo novine, te da je sada „strog, potpuno drugačiji”, da „radi mnogo”, da je „debeo kao i svi ostali u porodici”. Junakinja nam tada gotovo eksplicitno priznaje svoje uverenje da književnost čini čoveka plemenitijim i boljim. Ono što joj, međutim, nedostaje, kao i čitavoj generaciji devojaka tog vremena, jesu odgovarajući izbor lektire i sposobnost da se stvaran svet razlikuje od književnih svetova.

Rakel de Keiroz neretko se smatra autorkom koja je u književnosti proslavila brazilski severoistok i njegove hrabre stanovnike u neprekidnoj borbi protiv svakovrsnih nedaća. Protagonisti njenih dela često slede njen životni put. Iz rodnog kraja odlaze u velike gradove, ne bi li tamo postigli ono što su im surovi uslovi života na severoistoku onemogućili. Rakel se često vraćala svom zavičaju, naročito porodičnom imanju „Ne ostavljaj me”. Međutim, dok je ona imala dovoljno hrabrosti i sreće da svoj život organizuje tako da joj odlasci u rodni kraj postanu dobrovoljni, njeni junaci i junakinje najčešće ponovo završavaju u zavičaju nakon neuspeha u velikim urbanim centrima, kada im ne preostane nikakva drugačija mogućnost. I Guta će biti primorana da se vrati u selo posle niza razočaranja, bez posla, bez čoveka koga voli, bez budućnosti kakvu je sanjala. Autorka čitaocima svog vremena skreće pažnju na težak položaj ljudi s brazilskog severoistoka i iz unutrašnjosti uopšte: umesto da dobiju priliku da svoje snove ostvare u zavičaju, prinuđeni su da se sele. Činjenica da se protagonisti njenih dela na kraju uglavnom vraćaju teškim uslovima života ukazuje na to da ova književnica nije u seobama videla rešenje za nepravednu raspodelu društvene moći u Brazilu. Naziv porodičnog imanja predstavlja simbol njenog uverenja da u zavičaju treba ostati i provesti dostojanstven život, a dužnost je uređenog društva da svakom slobodnom čoveku to i omogući.

U romanu Tri Marije, koji mnogi smatraju jednim od najznačajnihih dela brazilske književnosti XX veka, Rakel de Keiroz realističkim pripovedačkim postupkom, jezikom i stilom izlaže svoje viđenje društva u čijim je previranjima i sama učestvovala. Ključni pojam tog viđenja, koga se ova plodna autorka dosledno držala čitavog života, kako u književnosti tako i u politici i društvenom angažmanu, jeste borba za slobodu i ravnopravnost. Ravnopravnost žene i muškarca, pravo na pristojno školovanje i za siročad i za decu iz dobrih porodica, pravo na dostojanstven život i za seosko i za gradsko stanovništvo – sve su to ideali o čijoj potrebi ni danas nema dovoljno svesti u brazilskom društvu. Rakel de Keiroz našla se daleko ispred svog vremena po neprekidnom zalaganju za njihovo ostvarenje, pre svega kroz umetnost književnosti izuzetne vrednosti.

Poštanske marke izdate 2011. godine istovremeno u Brazilu i Srbiji, u čast književnosti. PTT Srbije se opredelila za lik Iva Andrića, dok se Pošta Brazila odlučila upravo za Rakel de Keiroz (foto: privatna kolekcija autora bloga) 

PORTUGALSKI JEZIK U BRAZILU

Danas, 5. novembra, u Brazilu se obeležava Nacionalni dan portugalskog jezika. Obeležavanje ovog datuma zakonski je uvedeno 2006. godine, a 5. novembar je izabran jer je to datum rođenja Ruja Barboze (Ruy Barbosa de Oliveira), velikog brazilskog pisca, pravnika, diplomate, borca za ukidanje robovlasništva i pregaoca na polju „zastupanja važnosti portugalskog jezika u Brazilu.“ Na međunarodnom nivou pak dan portugalskog jezika obeležava se 5. maja, što je započeto ove godine, po odluci Uneska, ali je Brazil zadržao i svoj nacionalni dan posvećen nacionalnom jeziku. Tim povodom, odlučio sam da napišem jedan tekst posvećen raznim aspektima portugalskog jezika u Brazilu.

(photo credits: GGN)

Portugalski jezik neraskidivo je povezan sa brazilskim nacionalnim identitetom. Savremenog Brazila, njegove nacije i kulture jednostavno ne bi bilo u ovom obliku da nije portugalskog jezika. Brazilstvo se izražava na portugalskom jeziku i upravo ga je ono dodatno obogatilo, nadogradilo i proširilo po svetu. Portugalski jezik u samom Brazilu ima više od dvesta miliona govornika, a na to treba pridodati i oko tri miliona Brazilaca u dijaspori, koji su portugalski jezik sa sobom odneli u sve krajeve sveta.

 

Brazil neretko prati mit, ili barem predrasuda, o tome da je njegova nacija jednojezična, da je jezički potpuno uravnotežena i da se svi savršeno razumeju od krajnjeg juga do krajnjeg severa zemlje. Stvarnost je pak dramatično drugačija. Brazil je, uprkos apsolutnoj prevlasti portugalskog jezika, izrazito višejezična zemlja, sa više stotina amerindijanskih autohtonih jezika i više desetina jezika koje su sa sobom doneli imigranti, od kojih su pojedini (npr. neki dijalekti iz Italije i Nemačke) zadržali mnoge odlike kakve su se u matici izgubile ili su ih tamo potisnuli odgovarajući standardni jezici. No, to je složena i raznovrsna tema za neku drugu priliku. Ovom prilikom ćemo se fokusirati na sam portugalski jezik u Brazilu, a dobrim delom će biti i reči o tome da on uopšte nije monolitan, homogen, jedinstven, niti ga svi Brazilci govore isto, niti je isti u svim situacijama, niti uopšte postoji samo jedan entitet koji bismo mogli nazvati „brazilski portugalski“. Naravno da ovakve tvrdnje u većoj ili manjoj meri važe za sve jezike, ali se, s druge strane, malo zna o tome da u Brazilu oduvek vlada jedna opšta, veoma izražena diglosija, ili, kako je to slikovito nazvao Markos Bagno, jedan od najuglednijih brazilskih sociolingvista, „prava jezička shizofrenija“. O tome su još pre stotinak godina govorili i pisali ugledni brazilski pisci i intelektualci. Mario Marokim je to nazvao „dvojezičnošću unutar jednog jezika“, a Žoao Ribeiro je tvrdio da je jedinstvo portugalskog jezika „izveštačeno i varljivo“. Jedan od najvećih brazilskih pesnika svih vremena, Karlos Drumon de Andrade (Carlos Drummond de Andrade) ovom složenom problemu koji generacijama sakati brazilsko društvo čak je posvetio i pesmu: 

 

Aula de português

 

A linguagem na ponta da língua
tão fácil de falar
e de entender.

A linguagem
na superfície estrelada de letras,
sabe lá o que ela quer dizer?

Professor Carlos Góis, ele é quem sabe,
e vai desmatando
o amazonas de minha ignorância.
Figuras de gramática, esquipáticas,
atropelam-me, aturdem-me, sequestram-me.

Já esqueci a língua em que comia,
em que pedia para ir lá fora,
em que levava e dava pontapé,
a língua, breve língua entrecortada
do namoro com a prima.

O português são dois; o outro, mistério

 

Čas portugalskog

 

Jezik koji prirodno sa usana teče

tako je lako govoriti

i razumeti

 

A jezik

na zvezdanom nebu knjiga,

ko još zna šta znači on?

 

Profesor Karlos Gois, on je taj što to dobro zna,

pa mi krči

šumu moga neznanja.

Figure stilske, nedođijske,

gaze me, sluđuju me, odnose me.

 

Zaboravih već jezik na kom sam jeo,

na kom sam pitao mogu li na ono mesto,

na kom sam se s drugarima tukao,

taj jezik, malen jezik na kom sam mucao

pri prvom svom udvaranju.

 

Portugalski – to su jezika dva; a taj drugi je misterija.

 

Karlos Drumon de Andrade, prepev Mladen Ćirić

 

Pre nego što pređemo na pojedinosti o tome šta u Brazilu znači „portugalski – to su jezika dva“, zavirimo najpre malo u prošlost. Portugalski jezik se iskrcao na brazilsko tlo zajedno sa prvom ekspedicijom Pedra Alvares Kabrala, godine 1500. U to vreme na toj teritoriji govorilo se na stotine amerindijanskih jezika, međusobno različitih i samo donekle razumljivih, pa je lokalno stanovništvo razvilo jedan lingva franca zasnovan najviše na jeziku tupi, kako bi moglo međusobno da se sporazumeva. Njega su Portugalci nazvali „opštim jezikom“ (língua geral) i uglavnom su ga koristili za komunikaciju sa autohtonim stanovništvom, dok su portugalski koristili samo između sebe. Ali, kakav je uopšte bio taj njihov portugalski? Bio je to jedan koine (zajednički varijetet namenjen komunikaciji govornika različitih varijeteta), zasnovan na najprestižnijim dijalektima iz metropole šesnaestog veka, bitno različit od današnjeg evropskog portugalskog (najviše po izgovoru, ali i po morfosintaksi i leksici). Tadašnji evropski portugalski i taj koine koji je bio prenet u Brazil, bili su veoma slični, ali su kasnije poprimili potpuno druge pravce razvoja. Evropski portugalski je kasnije pretrpeo ozbiljna fonološka, a posledično i morfosintaksička restrukturiranja, tako da u njemu danas dominiraju zatvoreni vokali (osim u naglašenim pozicijama) i klitičke reči, dok je brazilski portugalski zadržao deo starog načina izgovora, iz 16. veka, sa znatno otvorenijim vokalima, potpadajući pod jak uticaj drugih jezika (amerindijanskih, afričkih i imigrantskih).

 

Dominacija „opšteg jezika“ u Brazilu okončana je dekretom Markiza od Pombala, važne ličnosti u istoriji Portugala. On je zabranio upotrebu najrasprostranjenijeg amerindijanskog varijeteta i portugalskom jeziku dodelio status zvaničnog na teritoriji kolonije, što je verovatno u velikoj meri imalo veze i sa njegovim sukobom sa jezuitskim redom. Bilo kako bilo, od 1758. godine, portugalski je jedini zvanični jezik Brazila na nacionalnom nivou (danas drugi jezici imaju status zvaničnih isključivo na nivoima pojedinačnih opština, i to malobrojnih, uzimajući u obzir kontinentalne razmere države). Time je i lokalno stanovništvo sve više bilo primorano da uči portugalski, a kolonizatori su ga sve više koristili i širili po čitavoj teritoriji kolonije. Najviše su ga širili bandeirantesi u svojim pohodima ka unutrašnjosti i ka severoistoku, pa se i danas smatra da najveći deo dijalekata u Brazilu vodi poreklo od njihovih govornih varijeteta portugalskog, koji su se inicijalno razvili na teritoriji današnje savezne države Sao Paulo.

 

[NB. Bandeirantesi (bandeirantes) bili su kolonizatori, istraživači i avanturisti, koji su osvajali nepregledna brazilska prostranstva u doba rane kolonije. Sam naziv potiče od reči bandeira (zastava), jer bi oni poboli zastavu portugalske krune gde god bi osvojili nove oblasti. Vremenom je reč bandeira počela da označava i same njihove pohode. Smatram da prevod zastavnici ili barjaktari nije sasvim adekvatan, jer kod naših čitalaca može izazvati potpuno drugačije asocijacije, te se opredeljujem za adaptaciju originalne lekseme.]

 

Šta se sve dešavalo sa govornim portugalskim jezikom u Brazilu? Pre svega, pretrpeo je uticaje amerindijanskih jezika, najviše u leksici, ali i uticaje stotina jezika afričkih robova. Oni su govorili svoje maternje jezike (najčešće iz porodice bantu), a portugalski su učili kao L2, pritom ga temeljno restrukturirajući i vremenom kreolizujući (u čemu je svakako učestvovala i druga strana, njihovi gospodari, jer je za kreolizaciju to često neophodno). Tako je nastao jedan novi kreol, čija je leksička osnova svakako portugalska, ali mu je zato gramatička struktura „afrikanizovana“. Kasnije je on dekreolizovan, ali su u govornom brazilskom portugalskom mnoge njegove odlike opstale do danas (npr. duplirana negacija [não quero não] ili obeležavanje množine samo u prvom članu sintagme [as menina bonita]). Uticaj afričkih jezika na portugalski ogleda se svakako i u leksici. Leksički uticaj u Brazilu na portugalski su izvršili i mnogobrojni jezici imigranata (najviše italijanski i nemački dijalekti).

 

Ovde vredi posebno spomenuti naknadan uticaj evropskog portugalskog na jezik u koloniji. Naime, kada je kralj Žoao VI odlučio da pred najezdom Napoleona ceo dvor i prestonicu čitavog carstva iz Lisabona premesti u Rio de Žaneiro (godine 1807), sa njim je otputovalo oko petnaest hiljada plemića, dvorjana, činovnika i uglednih žitelja metropole. Oni su sa sobom doneli svoj lisabonski dijalekat, već vidno drugačiji od onog portugalskog jezika koji je tri veka pre toga bio odnet u Brazil. Pošto je njihov govor bio prestižan, i lokalno stanovništvo se trudilo da ga imitira. Otuda u savremenom dijalektu Rio de Žaneira pojava da se finalno pretkonsonantsko /s/ izgovara kao [š] odnosno [ž], što je pre svega odlika evropskog portugalskog, a u Brazilu se javlja samo sporadično (pored Rija, ova pojava se uočava i na severu zemlje, a u manjoj meri i u nekim severoistočnim govorima).  

 

Kada smo već kod dijalekata, u Brazilu ih ima veoma raznovrsnih, što uopšte nije čudno ako imamo u vidu ogromnu teritoriju te zemlje. Osnovnu podelu brazilskih dijalekata ustanovio je polovinom prošlog veka filolog Antenor Nasentes, koji je utvrdio da postoji izoglosa koja razdvaja brazilske govore prema kriterijumu otvorenosti pretonika (vokala u slogovima pre naglašenog sloga). Severni govori imaju otvorene pretonike, a južni zatvorene. Ta podela je prihvaćena i danas. Oko konačnog popisa dijalekata, poddijalekata i govora, naravno, i dalje postoje brojna sporenja dijalektologâ. Neki dijalekti su jasnije izdvojeni i prepoznatljivi, kao što je već spomenuti varijetet Rio de Žaneira, ili npr. dijalekat caipira, karakterističan po mnogo čemu, a najprepoznatljiviji po retrofleksnom pretkonsonantskom /r/ (koje podseća na glas /r/ iz američkog engleskog).  

Brazilski dijalekti (image credits: Cola da Web)

Ono što je mnogo važnije od dijalekatske (dakle, teritorijalne) razuđenosti portugalskog jezika u Brazilu jeste njegova sociolekatska (dakle, društvena) raslojenost. Ona je, naime, veoma naglašena i rasprostranjena je na čitavu zemlju, ne ograničavajući se samo na jedan njen deo (kao što je u nekim drugim zemljama slučaj, npr. kod nas u južnoj Srbiji). U Brazilu postoji ono što je standardni jezik, tzv. brazilska nacionalna varijanta portugalskog jezika, i ono što je živi, govorni jezik čitavog stanovništva, tzv. brazilski vernakular. Kada kažemo „brazilski portugalski“, prvenstveno mislimo na standardni oblik jezika. On nije zasnovan na govornom jeziku, već pre svega na književnoj i filološkoj tradiciji i u ogromnoj meri se ugleda na jezik bivše metropole, na evropsku nacionalnu varijantu. Jezik koji stanovništvo usvaja kao maternji, međutim, jeste upravo brazilski vernakular, koji je bitno drugačiji, i to ne toliko po izgovoru, koliko po morfosintaksičkim osobinama. Da bi jedan Brazilac ili Brazilka mogli da ovladaju standardnim jezikom, potrebno je da prođu kroz čitavo školovanje, od predškolskog do visokog obrazovanja, za šta priliku i dalje ima samo manji deo stanovništva najmnogoljudnije zemlje Južne Amerike. Ogromna većina ostaje nekompetentna da barata standardnim jezikom, ostaje „polupismena“, sa stanovišta elita, koje pak namerno održavaju postojeće stanje, sa ciljem da i dalje samo one ostanu „pismene“ i da pozicije društvene i ekonomske moći i dalje ostanu samo njima dostupne. Zato se kritički i levičarski orijentisani brazilski lingvisti poslednjih decenija veoma zalažu za to da se standardni jezik u Brazilu korenito reformiše i da se približi brazilskom vernakularu, čime bi najveći deo nacije dobio priliku da se lakše školuje i lakše dođe do ravnoprvnijeg položaja u društvu. Treba takođe naglasiti da i same elite, koje vladaju standardnim jezikom, u neformalnoj komunikaciji ipak koriste brazilski vernakular, ili jedan varijetet koji je „mešavina“ vernakulara i standarda, tzv. učeni brazilski portugalski. Standardni jezik rezervisan je pak samo za najformalnije kontekste i koristi se u najvećem broju slučajeva samo u pisanom medijumu.

 

Iako je nastao po ugledu na evropski portugalski, standardni brazilski portugalski se od njega delimično i razlikuje, najviše po izgovoru i vokabularu, ali i u nekim aspektima morfologije, sintakse i pragmatike. Tim razlikama svakako treba posvetiti poseban tekst (o nekima od njih ukratko sam pisao ovde). Međutim, ako uporedimo evropski portugalski sa brazilskim vernakularom, doći ćemo brzo do zaključka da su razlike između njih velike, nekad i strukturno suštinske, te se nameće utisak da su u pitanju možda i dva različita jezika. Veoma srodna, naravno, ali ipak različita, jer kriterijum međusobne razumljivosti nije uvek primenljiv. U tom smislu, jedinstvo portugalskog jezika na globalnom nivou održava se (veštački) između ostalog i zato što je standardni brazilski portugalski dobrim delom zasnovan na evropskoj varijanti, a ne na maternjem jeziku brazilske nacije.

 

Neke od osnovnih odlika brazilskog vernakulara, koje nisu prihvaćene u standardu a koje čitava nacija svakodnevno upotrebljava, ukratko navodim u nastavku:

- brisanje prvog sloga u svim oblicima glagola estar (tou falando umesto estou falando);

- upotreba ter umesto haver (aqui tem muita gente umesto aqui há muita gente);

- gubitak akuzativa ličnih zamenica za treće lice (eu vi ele umesto eu vi-o);

- upotreba gramatičkog trećeg lica jednine glagola umesto drugog, kako uz zamenicu você (kada to nije negramatično), tako i uz zamenicu tu (tu foi umesto tu foste);

- uprošćavanje glagolske paradigme (eu falo, tu/você fala, ele fala, nós fala, vocês fala[m], eles fala[m]);

- gubitak relativne zamenice cujo;

- isključiva upotreba proklitike umesto enklitike i potpuni gubitak mezoklitike (me disseram umesto disseram-me, me lavarei umesto lavar-me-ei);

- brojne elizije i sažimanja (para > pra, deixa eu ver > xo vê);

- indirektni objekat trećeg lica zamenica sa pra + subjekt (eu falei pra ela umesto eu falei-lhe);

- obeležavanje množine samo u prvom članu imenske sintagme (os menino bom umesto os meninos bons);

- preovladavanje relativne rečenice sa que umesto drugih konektora (o professor que eu estudei com ele umesto o professor com quem eu estudei);

- duplirana ili invertovana negacija (num quero não ili quero não umesto não quero), i dr.

 

Koliko će brazilski vernakular uticati na standard, ostaje da se vidi, i to će najviše zavisiti od brazilske zvanične jezičke politike i planiranja. Za sada je jasno da se njegovi elementi probijaju u mnoge izraze, možda i ponajviše u one koji spadaju u masovnu popularnu kulturu (muzika, filmovi, telenovele, kapuera...), a preko njih dolaze i do drugih sredina u kojima se govori portugalski (Portugal i luzofona Afrika). Brazilski portugalski svakako uživa veliku popularnost, a svi oni koji se opredele da ga uče kao strani moraju imati u vidu složenu brazilsku sociolingvističku situaciju i moraju ovladati i brazilskim vernakularom, ako nameravaju da uspešno komuniciraju sa Brazilcima.

 

Reference:

 

Azevedo, M. M. (2005). Portuguese. A Linguistic Introduction. Cambridge: Cambridge University Press.

Bagno, M. (2000). Dramática da língua portuguesa: tradição gramatical, mídia e  exclusão social. São Paulo: Edições Loyola.

Bagno, M. (2001). Português do Brasil: Herança colonial e diglossia. Revista da Faeeba, 15, 37-47.

Bagno, M. (2007). Preconceito lingüístico. O que é, como se faz. (49. izd.). São Paulo: Edições Loyola.

Baxter, A. N. (1992). Portuguese as a pluricentric language. U: M. Clyne. (red.), Pluricentric Languages. Differing Norms in Differing Nations. (str. 11-44). Berlin: Mouton de Gruyter.

Bugarski, R. (2004). Teorija standardnih jezika. U: Jezik u društvu. (Sabrana dela, knj.       4, 2. izd, 162-180). Beograd: Čigoja štampa – XX vek.

Callou, D. I. & Marques, M. H. (1973). Os estudos dialetológicos no Brasil e o projeto      de estudo da norma lingüística culta. Littera, 3, 110-111.

Clyne, M. (1992). Pluricentric Languages – Introduction. U: Pluricentric Languages. Differing Norms in Differing Nations. (str. 1-9). Berlin: Mouton de Gruyter.

Cunha, C. (1981). Língua, nação e alienação. Rio de Janeiro: Nova Fronteira.

Cunha, C. (1985). A questão da norma culta brasileira. Rio de Janeiro: Tempo       Brasileiro.

Cunha, C. & L. F. Lindley Cintra. (2001). Nova Gramática do Português   Contemporâneo. Rio de Janeiro: Nova Fronteira.

Ćirić, M. (2010). O prirodi policentričnosti standardnog portugalskog jezika. Dostupno na: https://www.researchgate.net/publication/344338539_O_prirodi_policentricnosti_standardnog_portugalskog_jezika

Ćirić, M. (2017). Política e planejamento linguístico no mundo lusófono a partir da perspectiva dos modelos culturais de padronização linguística. En: Identidad, movilidad y perspectivas de los estudios de lengua, literatura y cultura (V. Dickov, Ed.), 71–91. Belgrado / Chieti – Pescara: Facultad de Filología de la Universidad de Belgrado / Departamento de Administración de Negocios de la Universidad “Gabriele d’Annunzio”.

Elia, S. (1989). A língua portuguesa no mundo. São Paulo: Ática.

Kato, M. A. (1993). Como, o que e por que escavar? U: I. Roberts & M. A. Kato. (red.), Português Brasileiro. Uma Viagem Diacrônica. (str. 13-30). Campinas: Editora Unicamp.

Mattos e Silva, R. V. (1988a). Diversidade e Unidade: a aventura linguística do português. Revista ICALP, 11, 60-72.

Mattos e Silva, R. V. (1988b). Diversidade e Unidade: a aventura linguística do português. Revista ICALP, 12-13, 13-28.

Mattos e Silva, R. V. (2001). Da sócio-história do português brasileiro para o ensino do português no Brasil hoje. Revista da Faeeba, 15, 23-35.

Milroy, J. (2001). Language ideologies and consequences of standardization. Journal of sociolinguistics, 5(4), 530-555.

Moura, V. G. (2008). Acordo Ortográfico: A Perspectiva do Desastre. Lisboa: Alêtheia.

Paiva Raposo, E. (1984). Algumas observações sobre a noção de "língua portuguesa". Boletim de Filologia, 29, 585-592.

Tarallo, F. (1993). Diagnosticando uma gramática brasileira. O português d'aquém e d'além mar ao final do século XIX. U: I. Roberts & M. A. Kato. (red.), Português brasileiro. Uma viagem diacrônica. (str. 69-106). Campinas: Editora UNICAMP. 

NAJMLAĐA ČLANICA LUZOFONIJE

Već je bilo prilike da se na ovom blogu upoznate sa nacionalnim danima nekoliko luzofonih zemalja (Portugal, Brazil, Angola, Mozambik i Zelenortska ostrva). Danas, 12. oktobra, svoj nacionalni dan obeležava najmlađa članica Luzofonije, Ekvatorijalna Gvineja, pa je ovo prilika da i njoj posvetimo malo pažnje. Međutim, pošto je u pitanju najspecifičnija članica Zajednice zemalja portugalskog jezika, nećemo se baviti njenom istorijom sticanja nezavisnosti i sličnom tematikom, kao što smo učinili u slučaju ostalih luzofonih zemalja o čijim nacionalnim danima smo pisali. Uostalom, Ekvatorijalna Gvineja uopšte nije stekla svoju nezavisnost od Portugala, niti je, najvećim delom svoje teritorije, uopšte bila portugalska kolonija. I tu dolazimo do spomenute specifičnosti – otkud Ekvatorijalna Gvineja u Luzofoniji?

Ekvatorijalna Gvineja je stekla nezavisnost 12. oktobra 1968. (skoro deceniju pre portugalskih kolonija u Africi), osamostalivši se od frankističke Španije. Kao i ostale novoformirane afričke nacije u to vreme, odlučila je da joj jezik bivše metropole bude zvaničan na državnom nivou. Međutim, ova država je bila prva koja se pored jezika svog bivšeg kolonijalnog gospodara opredelila za to da na isti rang postavi još jedan – francuski. Ovo je učinjeno zbog prestiža koji je francuski jezik imao u Africi u to vreme. Iz potpuno istih razloga, Ekvatorijalna Gvineja je odlučila da status službenog jezika dodeli i portugalskom. To je ozvaničeno 20. jula 2010. godine, tako da Ekvatorijalna Gvineja već čitavu deceniju pripada Luzofoniji.

 

Malabo, prestonica Ekvatorijalne Gvineje [photo credits: SkyscraperCity]

Godine 2014. Ekvatorijalna Gvineja prihvaćena je kao punopravna članica, ravnopravna sa svima ostalima, Zajednice zemalja portugalskog jezika (Comunidade dos Países de Língua Portuguesa). Zahvaljujući tome, postepeno je uspostavljala čvršće odnose sa luzoafričkim zemljama, ali i sa Portugalom i Brazilom. Uložila je mnogo truda u uvođenje nastave portugalskog jezika u sistem formalnog obrazovanja, sa ciljem da mladi ljudi, nakon završene srednje škole, odu na studije u luzofone zemlje. Otvoren je i multidisciplinarni studijski centar posvećen upravo Zajednici zemalja portugalskog jezika. Javna dešavanja posvećena luzofonoj kulturi i portugalskom veoma su česta u ovoj državi.

Treba naglasiti, međutim, da lokalno stanovništvo ne govori portugalski, već ga samo jedan manji procenat, koji ima priliku da se obrazuje, uči kao strani jezik. Ovo nije nikakva novost u Ekvatorijalnoj Gvineji, budući da lokalno stanovništvo u ogromnoj većini nije kao svoje prve jezike nikada govorilo ni španski ni francuski, koji već odavno imaju status nacionalnih i zvaničnih jezika. Država, međutim, ulaže i dalje u njihovo promovisanje i širenje. Autohtoni jezici stanovništva Ekvatorijalne Gvineje mnogobroni su i raznovrsni. Na prvom mestu po rasprostranjenosti je jezik fange, iz porodice bantu, kojim govori preko milion stanovnika. Na drugom je kreolski jezik piči, koji potiče od kreola iz države Sijera Leone. Slede bantu jezici bubi, seki, kvasio, balenge i mnogi drugi.

Uprkos potpunom odsustvu portugalskog iz jezičkog repertoara stanovništva Ekvatorijalne Gvineje, postoji jedna karika koja ipak prirodno i autentično povezuje taj narod sa ostalim luzofonim narodima. U pitanju je jezik poznat po nazivu anobonski kreol (Fa d’Ambu ili Fá d’Ambô), koji se govori na ostrvima Anobon i Bioko. To je kreol portugalske leksičke osnove, veoma srodan kreolskim jezicima sa Zelenortskih ostrva, Sao Tomea i Prinsipea, i iz Gvineje Bisau. Pored portugalskog, ovaj jezik sadrži i manji deo vokabulara iz španskog, ali i iz afričkih jezika, koji su bitno uticali i na formiranje njegove morfosintakse.

Anobonski kreol snažno povezuje Ekvatorijalnu Gvineju sa Zelenortskim ostrvima, Gvinejom Bisau i, možda i najviše, sa ostrvima Sao Tome i Prinsipe. Međutim, u okvirima politike, ekonomije, kapitala i moći u raznim oblicima, međunacionalne veze i političke unije uspostavljaju se putem onih jezika čiji su izvorni govornici na pozicijama moći. Zato portugalski jezik u svim navedenim državama i dalje igra daleko važniju ulogu od kreolskih i drugih varijeteta.

Izuzetno je malo resursa na anobonskom kreolu, bilo pisanih, bilo audio ili vizuelnih. Evo jednog kratkog uvodnog videa, na španskom, koji će vas možda podstaknuti da, čuvši kako zvuči Fa d’Ambu, istražujete dalje.

DAN NEZAVISNOSTI ZELENORTSKIH OSTRVA

Na današnji dan, 5. jula, godine 1975. (iste godine kada i druge luzofone afričke zemlje) Zelenortska ostrva stekla su nezavisnost od Portugala, tako da ovaj datum obeležavaju kao svoj nacionalni dan i najvažniji državni praznik (Dia da Independência). Danas se, dakle, obeležava 45 godina postojanja nezavisne Republike Zelenortska ostrva, koja se odnedavno, na sopstveni zahtev, u diplomatskoj korespondenciji na našem jeziku (a preporuke su da to uđe i u čitav javni diskurs) naziva Republika Kabo Verde.

[photo credits: Blogs - African Development Bank]

Arhipelag od devet naseljenih ostrva jedna je od devet zemalja koje zvanično čine luzofoniju, budući da je u pitanju bivša portugalska kolonija u kojoj je zvanični jezik portugalski. Međutim, portugalski je gotovo čitavom stanovništvu ove mlade afričke zemlje tek drugi jezik, koje ono uči kroz školovanje i koristi u formalnim situacijama i u glavnini javnog diskursa, dok mu je maternji jezik, što če reći onaj koji se usvaja od rođenja i kroz primarnu socijalizaciju, zapravo loklalni kreolski jezik portugalske leksičke osnove, takozvani zelenortski kreol (pt. crioulo caboverdiano). Kabo Verde je zemlja bilingvalnih pojedinaca i izražene diglosije,  u kojoj se naporedo koriste dva jezika, jedan zvaničan i prestižan - portugalski, a drugi nezvaničan i ograničen na privatnu sferu i neformalne situacije - kreol. Međutim, poslednjih godina mnogo je urađeno u pravcu prevazilaženja ove situacije. Zelenortski kreol se sve češće naziva zelenortskim jezikom (lingua berdiánu), nalazi se u poodmakloj fazi standardizacije i implementacije u sve važne društvene sfere. Na njemu već postoji veoma bogata popularna kultura, a možda se najviše proslavio širom sveta kroz bogatu zelenortsku muziku, posebno kroz pesme Sezarije Evore. I jezik i kultura ove male, ali veoma šarolike i po mnogo čemu zanimljive afričke zemlje, neiscrpne su teme, o kojima ćemo nekom drugom prilikom. Sada ćemo se osvrnuti ukratko na neposredan povod za ovaj post, a to je obeležavanje Dana nezavisnoti Zelenortskih ostrva.

Proces sticanja nezavisnosti ove zemlje tekao je bitno drugačije od ostalih luzofonih zemalja Afrike. Dok je u Angoli i Mozambiku, a donekle i u Gvineji Bisau, po unutrašnjosti besneo krvavi kolonijalni rat, na Zelenortskim ostrvima borba je bila pre svega politička. Ovaj arhipelag od samog početka portugalske dominacije u metropoli je doživljavan nešto drugačije nego druge "prekomorske pokrajine". Smatralo se da je to jedan od tri portugalska atlanstka arhipelaga, uz Madeiru i Azorska ostrva, koji treba da imaju izvesnu autonomiju, ali se podrazumeva da su neotuđivi deo metropole. Tamo nije bilo oštre segregacije između ruralnog stanovništva koje se bavi poljoprivredom i nema mnogo dodira sa kolonistima, s jedne strane, i gradskih elita, s druge, kao što je to bio slučaj sa Angolom i Mozambikom. Mnogo je uloženo u školstvo i emancipaciju stanovništva, tako da su još u devetnaestom veku stasale generacije školovanih lokalaca kojima je počela da se budi nacionalna svest. 

Važne položaje u državi, sa izuzetkom nekoliko glavnih (kao što je guverner i vojni zapovednik, npr.), zauzimali su ljudi koji su rođeni na Ostrvima, a ne nameštenici iz metropole. Lokalna elita se sve više razvijala, sve više je širila svoje ideje putem štampe, knjiga i kulturnih događaja, te su i independentističke ideje sve više dopirale do širih narodnih masa. Došlo se do čvrstog stanovišta da Zelenortska ostrva mogu sasvim lepo da funkcionišu bez metropole i da im je, kao i drugim tek oslobođenim mladim afričkim nacijama, potrebna nezavisnost.

[Amílcar Cabral, photo credits: Global Social Theory]

Pripadnici lokalne elite dejstvovali su u okviru Afričke partije za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih ostrva (Partido africano para a independência da Guiné e Cabo Verde). Najviše su se isticali Amilkar Kabral (kao najzaslužniji za nezavisnot), Aristides Pereira i Luis Kabral. Partija je naročito ojačala u decenijama posle Drugog svetskog rata.

Na dan 19 decembra 1974. godine potpisan je sporazum između ove partije i portugalske vlade. Formirana je prelazna vlada Zelenortskih ostrva, koja je imala glavni zadatak da obezbedi tranziciju ka nezavisnosti. Formalno je nezavisnost proglašena 5. jula sledeće godine. U metropoli se i dalje smatralo da taj korak nije dobar, da Ostrva nemaju dovoljno kapaciteta za suverenitet i razvoj, te da je bolje da su ostala u istom položaju kao i Madeira i Azorska ostrva. Međutim, uprkos ogromnim poteškoćama, sa kakvima već decenijama kuburi čitav kontinent, Republika Kabo Verde danas slavi 45 godina svoje nezavisnosti, kao kakva-takva parlamentarna demokratija i kao zemlja koja više nije u kategoriji ekonomski nerazvijenih, što se naročito popravlja od 2000. godine.

[image credits: Freepik]

Izvor:

https://pt.wikipedia.org/wiki/Cabo_Verde

DAN NEZAVISNOSTI MOZAMBIKA

Na jučerašnji dan, 25. juna, Republika Mozambik obeležila je svoj najznačajniji državni praznik, Dan nezavisnosti (Dia da Independência). Na ovaj datum 1975. godine, na trinaestu godišnjicu od osnivanja Fronta za oslobošenje Mozambika, formalizovano je proglašenje nezavisnosti nove afričke nacije, što je bio kraj višedecenijske borbe za sticanje suvereniteta. Ta borba je bila složena i teška, i u političkom, i u ratnom smislu. Obično se ona naziva Ratom za nezavisnost Mozambika, a u Portugalu je, dok je još bila u toku, bila smatrana samo jednim frontom opšteg Kolonijalnog rata, koji se istovremeno vodio i u Angoli i Gvineji Bisau, između Portugalske vojske i gerilskih pokreta za nezavisnost kolonija.

Borbe između Portugalaca i domorodačkog stanovništva na teritoriji današnjeg Mozambika traju još od dolaska portugalskih kolonizatora u tu oblast, u 15. veku. Tamo je živelo mnoštvo plemena različitih prema raznim kriterijumima, pre svega etnojezičkim i kulturnim. Sva su se ona našla omeđena novom kolonijalnom administrativnom jedinicom, ali su pružala otpor Portugalcima, koji će uspeti da konsoliduju svoju koloniju tek tokom 19. veka, slomivši otpor Carstva Gaze na jugu današnjeg Mozambika.

Kako za vreme kolonije (od polovine 19. veka do tridesetih godina 20. veka), tako i za vreme takozvane "prekomorske provincije" Mozambik, domoroci su bili u izuzetno neravnopravnom položaju u odnosu na Portugalce koji su došli iz metropole. Uprkos krilatici Muitas raças - todos portugueses ("Razne rase, a svi Portugalci"), razlike između belaca i crnaca bile su više nego očigledne. Domorodačko stanovništvo se teško integrisalo u društvo, u kome su dominirali nameštenici iz metropole. Bilo je prinuđeno da se bavi uglavnom poljoprivredom (proizvodeći pamuk i pirinač) i teškim radom u rudnicima raznih ruda, posebno dijamanata. Bila je to surova eksploatacija, koja se ogledala i u tome što nije bilo mnogo mešanja stanovništva kroz brakove, a domoroci koji su uspeli da se odškoluju teško su se integrisali u društvo.

Odspolja je kolonijalni Mozambik delovao sasvim drugačije, čak i idilično. Administrativni centar kolonije, današnji Maputo a ondašnji Lorenso Markes, bio je grad koji se veoma brzo razvijao i modernizovao. Tokom šezdesetih i prve polovine sedamdesetih tamo su nicale nove moderne zgrade, monumentalna zdanja, turistički objekti uređeni po najvišim standardima (koje su rado posećivali gosti iz čitavog sveta), realizovali su se veliki infrastrukturni i drugi projekti. Na ulicama su se mogli sresti ljudi svih boja kože i brojni stranci, naročito iz Evrope i Azije. Lorenso Markes je disao kosmopolitskim duhom i bio je jedno od omiljenih mesta i dalje plurikontinentalne portugalske države. Činjenica je, međutim, da je ispod svega toga cvetala diskriminacija i da je autohtono stanovništvo sve teže to trpelo, a bilo je inspirisano i borbama za nezavisnost u mnogim drugim afričkim zemljama.

Prvi organizovani pokret koji se pobunio protiv metropole bio je FRELIMO (Frente de Libertação de Moçambique - Front za oslobođenje Mozambika). Osnovali su ga politički disidenti, proterani iz kolonije zbog independentističkih ideja, u Dar es Salamu, 1962. godine. Vođa pokreta bio je sociolog Eduardo Mondlane, kasnije veoma slavljen kao nacionalni heroj i oslobodilac. Oružani ustanak za oslobođenje Mozambika ovaj pokret je poveo 1964. godine, nakon neuspelih pregovora sa vlastima. FRELIMO je imao mnogo pristalica među lokalnim plemenima. U početku je imao oko 7 hiljada boraca i brzo je počeo da zadaje ozbiljne gubitke Portugalskoj vojsci.

FRELIMO je brzo napredovao. Povezao se sa organizacijama u drugim državama iz regije, posebno iz Malavija. Prilazilo mu je sve više boraca. Dobijao je i ozbiljnu pomoć od SSSR-a, drugih članica Varšavskog pakta, Kine, ali i od SFRJ i Josipa Broza Tita, koji je veoma podržavao pokrete za oslobođenje kolonija u Africi. FRELIMO se služio gerilskim taktikama i postavljao je mine od kojih su poginuli mnogi pripadnici Portugalske vojske. Međutim, i ovaj pokret je imao značajne gubitke. Godine 1969. poginuo je i njegov vođa Eduardo Mondlane.

Eduardo Mondlane [photo credits: https://clubofmozambique.com/]

Borbe su se intenzivirale tokom prve polovine sedamdesetih godina 20. veka. FRELIMO je počeo da sprovodi sve žešće gerilske akcije i pravi urbani terorizam. Portugalska vojska se odlučno suprotstavljala. Godine 1970. sprovela je opsežnu ofanzivu poznatu pod nazivom Gordijev čvor. Kasnije je u napade slala male udarne grupe vojnika. One se nisu borile samo protiv gerilaca, već su maltretirale, pa i ubijale i civilno lokalno stanovništvo, očekujući da će tako opasti podrška FRELIMO-u. Najstrašniji takav masakr desio se u selu Virijanu 1972, ali je javnost za njega saznala tek sledeće godine.

Podrška kolonijalnom ratu u metropoli je drastično opadala. Nezadovoljstvo ekonomskim, pa i ljudskim gubicima toliko je naraslo, da je 25. aprila 1974. godine Portugalska vojska odlučila da sprovede državni udar i zbaci fašističku vlast. To je otvorilo put za nezavisnost svih kolonija. Nova vlada je započela mirovne pregovore sa pokretom FRELIMO, koji su rezultirali potpisivanjem sporazuma u Lusaki, 7. 9. 1974. Nezavisnost Mozambika proglašena je 25. 6. 1975. FRELIMO je prerastao u političku partiju i pobedio je na izborima. Baš kao i u Angoli, i u Mozambiku je potom nastupila velika ekonomska kriza, a onda i krvavi građanski rat, koji će potrajati od 1977. do 1992. godine. Zemlja je devastirana u svakom pogledu i ni do danas nije uspela u potpunosti da se oporavi.

[image credits: https://blogdaines.wordpress.com/]

Izvori:

https://pt.wikipedia.org/wiki/Guerra_da_Independ%C3%AAncia_de_Mo%C3%A7ambique

https://pt.wikipedia.org/wiki/Frente_de_Liberta%C3%A7%C3%A3o_de_Mo%C3%A7ambique

https://www.academia.edu/9973062/An%C3%A1lise_Global_da_Guerra._Mo%C3%A7ambique_1964-1974

NACIONALNI DAN PORTUGALA

Pošto je ovaj blog posvećen luzofoniji kao lingvo-kulturološkoj celini, u odgovarajućim prilikama na njemu objavljujem tekstove posvećene raznim luzofonim zemljama. Tako su ovde, na odgovarajuće datume, već bili objavljeni tekstovi o nacionalnom danu Brazila i Angole. Danas pišem o nacionalnom danu prve luzofone zemlje i o ličnosti kojoj je on posvećen, a koja je na jedinstven način obeležila istoriju luzofonije.

Danas, 10. juna, slavi se Dan Portugala, Kamoisa i portugalskih zajednica (Dia de Portugal, de Camões e das Comunidades Portuguesas). To je najznačajniji državni praznik u Portugalu i datum sa kojim se čitava nacija identifikuje. Na taj dan 1580. godine preminuo je najveći portugalski pesnik svih vremena, Luis Vaz de Kamois (u originalu: Luís Vaz de Camões; NB: iako je njegovo ime, a posebno prezime, u našoj jezičkoj sredini redovno transkribovano drugačije, najčešće kao Luiš de Kamoiš, transkripcija prema Pravopisu srpskoga jezika jedino može imati oblik Luis de Kamois, pa je i ja ovde usvajam, bez obzira na lično mišljenje o pravopisnim pravilima). Taj datum je izabran zato što tačan datum rođenja slavnog poete nije poznat. U svakom slučaju, nacionalni dan Portugala vezuje se za jednog pesnika, što kod mnogih učvršćuje popularne stereotipe o Portugalcima kao o naciji pesnikâ. Po mom mišljenju, činjenica da su se Portugalci opredelili da povežu svoj najveći nacionalni praznik baš sa najznačajnijom figurom iz istorije nacionalne književnosti govori o valjanom odnosu tog naroda prema sopstvenom kulturnom nasleđu i o zasnivanju nacionalnog identiteta na pravim vrednostima.

Luis de Kamois [image credits: Wikipedia]

Nije, međutim, portugalski nacionalni identitet oduvek bio povezan sa Kamoisom i sa književnošću odnosno kulturom. Te su vrednosti profilisane tek u doba Prve portugalske republike (1910-1926), koja je imala snažan antiklerikalistički element. Težilo se raskidu sa tradicijom preteranog slavljenja svih mogućih svetaca i uspostavljanju novih, svetovnih nacionalnih heroja. Tako je i slavni pesnik dignut na pijedestal. Taj je njegov uzvišen položaj još više istaknut za vreme tzv. Nove države (Estado Novo), kada je diktator Antonio de Oliveira Salazar proglasio 10. jun "Danom Rase" (Dia da Raça), što je nacionalistička (i fašistička) formulacija par excellence. Nakon Revolucije karanfila, 25. aprila 1974, privremeno se prekinulo sa proslavljanjem 10. juna, u sklopu opštih namera da se raskine sa nacionalističkom zaostavštinom. Međutim, taj datum je ubrzo nastavio da se obeležava, ali na drugačiji način, bez preteranih nacionalističkih predznaka i sa ciljem da se ravnopravno uključe svi građani i građanke Portugala, ali i ogromna portugalska dijaspora. Zato je praznik tada dodatno posvećen i "Portugalskim zajednicama", što je formulacija koja se odnosi upravo na mnogobrojne dijasporične grupe Portugalaca rasute po čitavom svetu.

Zašto je Luis de Kamois u Portugalu dobio status nacionalnog pesnika i najvažnije nacionalne figure uopšte? Naime, iako je pisao i epska, i lirska, i dramska dela, Kamoisovo najznačajnije ostvarenje je spev Luzijadi (Os Lusíadas), u kome se peva o velikim portugalskim pomorskim poduhvatima i "otkrićima" novih kontinenata, koja su portugalskoj naciji donela slavu, bogatstvo i moć. Zato je ovaj spev simbol napredovanja Portugalskog carstva, ali i najznačajnije književno ostvarenje, u književnoumetničkom smislu, u istoriji luzofone književnosti. I sam Kamois je neposredno učestvovao u poduhvatima portugalskih snaga širom sveta, tako da je zapamćen i kao slavni ratnik, koji je u borbama u Seuti čak izgubio i oko. Svoj čuveni spev on je pisao tokom svojih putovanja. U današnjem Vijetnamu doživeo je brodolom, a prema jednom popularnom verovanju, on je spasio rukopis tog dela tako što je jednom rukom plivao, a u drugoj je držao rukopis iznad površine vode.

Kao i nacionalni heroji i slavni umovi mnogih drugih naroda, i Kamois je imao težak život i nedostojan kraj. U Goi je čak bio dopao i zatvora. Dok je službovao u Makauu, optužen je za pronevere, pa je morao ponovo da ode u Gou da odgovara pred sudom. U povrtaku za Makau doživeo je i spomenuti brodolom. Po penzionisanju, skrasio se u Lisabonu, gde je objavio Luzijade i dobio skromnu penziju od kralja Sebastijana. Ona mu, međutim, nije bila redovno isplaćivana, tako da je živeo u materijalnim poteškoćama, mada ima istoričara koji tvrde da su to naknadna romantičarska preterivanja. U istom tom romantičarskom duhu, tvrdi se da je Kamois umro zajedno sa svojom domovinom, koju je zauzela kastiljanska vojska. Danas se njegovi zemni ostaci nalaze u Jeronimitskom manastiru u Lisabonu, blizu groba drugog čuvenog nacionalnog heroja, Vaska da Game.

Kamoisova dela prevedena su na mnoge svetske jezike, uključujući i naš. Njima je posvećena i čitava jedna grana nauke o književnosti poznata kao kamonologija ili kamonijanske studije. Mnoge portugalske ulice i trgovi nose naziv po njemu. U Makauu se nalazi i muzej koji mu je posvećen. Po njemu je nazvana i najznačajnija institucija za promociju portugalskog jezika i kulture u inostranstvu, koja od pre petnaestak godina održava neke vrste svojih ispostava i kod nas. Međutim, Kamoisovo delo ovde još uvek nije dobilo odgovarajuću pažnju i potrebno je još mnogo toga uraditi na tom polju.

Inače, centralna proslava 10. juna se u Portugalu svake godine organizuje u drugom gradu. U proslavi učestvuje i predsednik republike lično, deleći odlikovanja istaknutim Portugalcima i ljudima koji su doprineli Portugalu. Organizuju se ceremonije, izložbe, parade i dr. Ovaj praznik svečano provode i velike portugalske zajednice u inostranstvu, posebno u Britaniji, Americi i Kanadi.

[photo credits: Wikipedia]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Portugal_Day

https://en.wikipedia.org/wiki/Lu%C3%ADs_de_Cam%C3%B5es

https://web.archive.org/web/20110719225755/http://jpn.icicom.up.pt/2004/06/09/estado_novo_10_de_junho_e_dia_da_raca.html

ŠPANSKI I PORTUGALSKI JEZIK - KOLIKO SU RAZLIČITI?

Španski jezik je u globalnim razmerama, ali i u našoj sredini, ipak primetno popularniji od portugalskog. Više je ljudi koji govore ili uče španski nego portugalski kao strani jezik. Među tim ljudima koji su već ovladali najvećim romanskim jezikom nađe se i neko ko poželi da nauči portugalski. Od tih ljudi, ali i od raznih drugih intelektualnih znatiželjnika, često dobijam pitanja o tome koliko su španski i portugalski jezik zapravo slični odnosno različiti, koliko znanje jednog može da pomogne pri učenju drugog, da li se jedan govornik španskog može razumeti sa govornikom portugalskog u situaciji kada svako govori svojim jezikom, koliko se brzo može savladati portugalski ako se španski već solidno govori itd., itd. Na takva pitanja uglavnom nema jednostavnih i jednostranih odgovora. Jezička stvarnost je mnogo složenija od laičke predstave o njoj i podložna je dejstvu svakovrsnih faktora. Pa ipak, u ovom ću postu pokušati da ponudim neke opšte napomene o sličnosti odnosno razlikama između portugalskog i španskog jezika.

[image credits: Ibérica Languages]

Da bi se utvrdilo da su portugalski i španski veoma slični jezici, uopšte nije neophodno govoriti ni jedan ni drugi, niti je potrebno biti stručnjak za kontrastivnu lingvistiku. Dovoljno je samo baciti pogled na neki jednostavan tekst napisan na jednom i drugom jeziku. Kao primer mogu poslužiti uputstva za tehničke proizvode ili deklaracije na ambalaži prehrambenih proizvoda. Tu možemo uočiti da je vokabular u ova dva jezika sličan, da je uglavnom istog (latinskog) porekla, ali i da su mnogi morfološki elementi različiti. Međutim, čak i te morfološke razlike u osnovi su samo različit rezultat razvoja nekadašnjih potpuno istovetnih oblika. Tamo gde ćemo u španskom tekstu primetiti imenice na –ón, u portugalskom će obično stajati njihov ekvivalent na –ão, da navedemo samo jedan primer. Ta su dva nastavka danas različita i po izgovoru i po pisanju, ali su zapravo istog porekla. Videćemo i to da su rečenice strukturirane na gotovo identičan način, a primetićemo, ako se malo više udubimo, da se koriste i veoma slični ili isti glagolski oblici.

Sve se ovo, međutim, odnosi na kratke tipizirane pisane tekstove. Ukoliko su tekstovi koji se upoređuju tematski različiti, ukoliko su slušani, a ne čitani, ukoliko su udaljeni od standardnih normi i bliži specifičnim dijalektima ili sociolektima, utoliko se primećuje više razlika između španskog i portugalskog jezika. Na pitanje o tome koliko su španski i portugalski jezik različiti zapravo se odmah može postaviti potpitanje: koji španski i koji portugalski? Nije isti stepen sličnosti ako se porede najprestižniji dijalekti ova dva jezika sa Iberijskog poluostrva (npr. govori gradova Lisabona i Madrida), ili ako se porede ruralni severoistočni brazilski dijalekti portugalskog sa dijalektima španskog sa Kube, na primer. Za izvlačenje nekih okvirnih zaključaka o sličnosti ova dva (ili bilo koja druga dva) jezika nužno je napraviti njihove unekoliko idealizovane predstave, osloniti se na njihove standardnojezičke forme i na ono što je obično sadržaj nastave tih jezika za strance. Svi ostali varijeteti mogu znatno iskomplikovati nameru poređenja i odvesti nas u raznim pravcima. Važno je, međutim, imati uvek u vidu da uprošćena poređenja mogu da nam daju isključivo uprošćene zaključke, a da se situacija „na terenu“ redovno pokaže složenijom.

Činjenica je da su španski i portugalski jezik genetski veoma srodni. Oni pripadaju romanskoj grupi jezika, i to onoj njenoj potkategoriji koja se najčešće tradicionalno naziva iberoromanskim jezicima. Svi varijeteti koji se danas govore na Iberijskom poluostrvu zajedno čine jedan kontinuum, sa postepenim iznijansiranim prelazima, koji se proteže od Katalonije do najzapadnijih delova Portugala, odnosno od Kantabrijskog mora do Gibraltara. Između onih dijalekta koji se tradicionalno smatraju portugalskima i onih koji potpadaju pod španski stoje neki varijeteti koji su se, u različitim periodima istorije, a posebno u poslednje dve decenije, izborili za neku svoju lingvističku (i političku) autonomiju. Prema tome, od svih jezika govorenih na Iberijskom poluostrvu, nije baš španski taj koji je najsrodniji portugalskom. Srodniji su mu galisijski, galisijsko-asturijski i fala ili eonavski. Zajedno sa portugalskim, ova tri jezika se svrstavaju u kategoriju tzv. galisijsko-portugalskih jezika. Međutim, ako u obzir uzmemo samo one romanske jezike koji imaju velik broj govornika i nacionalni značaj u odgovarajućim državama (kao što su francuski, rumunski, italijanski i još poneki), svakako da su španski i portugalski međusobno najsrodniji.

Španski i portugalski jezik dele dugu zajedničku prošlost. Oba jezika potiču od vulgarnog latiniteta govorenog na Iberijskom poluostrvu, obogaćenog preromanskim supstratom, a kasnije i snažnim uticajem najpre germanskih, a potom arapskih govora. Zato španski i portugalski dele dobar deo leksičkog fonda, a i fonološki i gramatički sistemi su im zasnovani na istom sistemu od koga potiču – latinskom.

Na fonološkom nivou, koji se svakako prvi uočava kada se jezik sluša, primećujemo mnoge sličnosti i razlike između španskog i portugalskog. Lingvistički posmatrano, portugalski fonološki sistem je konzervativniji od španskog, očuvao je brojne odlike vulgarnog latiniteta koje su u španskom transformisane. Savremeni poluostrvski španski danas ima ukupno pet vokala i relativno velik broj diftonga i triftonga, dok poluostrvski portugalski ima najmanje 13 vokalskih fonema, od kojih 8 oralnih i 5 nazalnih, te još više diftonga i triftonga od španskog. Pri tome, portugalski vokali veoma variraju u zavisnosti od pozicije, zatvarajući se i redukujući se, što se u poluostrvskom španskom ne dešava. Stiče se utisak, barem na prvi pogled, da je portugalski pun konsonanata i „zatvoren“, dok je španski „otvoreniji“. Ako, međutim, u ovu priču ubacimo brazilsku varijantu portugalskog, dobijena slika se menja, jer su njegovi vokali mnogo manje podložni redukcijama, pa se može steći utisak da je on zapravo sličniji španskom od evropskog, kada je izgovor u pitanju.

Jedan deo razlika između pravopisa španskog i portugalskog upravo leži u razlikama između fonoloških sistema. Budući da se pojedini portugalski vokali slične pozicije na vokalskom dijagramu razlikuju po kvalitetu, a delimično i po kvantitetu (čega u španskom nema), portugalski pravopis osim akcenta akuta, koji je u španskom jedini grafički akcenat, koristi još i gravis i cirkumfleks, a za označavanje nazalnosti vokala koristi i tildu. Neke druge razlike u pisanju, pak, ne zavise od fonoloških razlika. Tako, npr., slovo <Ñ>, koje je karakteristično za španski, u portugalskom pravopisu ne postoji, već se za glas koji ono označava koristi digraf <NH>. Dok je slovo <Y> u španskom veoma često i važno, u portugalskom se ograničava na malobrojne reči stranog porekla i neka vlastita imena. I tako dalje, razlika između dvaju pravopisa ima još nekoliko, ali se ne može prenebregnuti ni njihova relativno velika sličnost.

Na morfosintaksičkom planu, razlike između španskog i portugalskog nisu velike. Veoma su slične sve gramatičke kategorije koje vrste reči poseduju u obama jezicima. Čak je i sistem glagolskih vremena i načina veoma sličan. Najviše razlika se uočava u upotrebi nekih prošlih vremena, kao i u činjenici da portugalski jezik poseduje tzv. lični infinitiv, koga u španskom nema, te da aktivno koristi i subjunktiv futura, koji je u španskom arhaičan i stilski obeležen. Perifrazi estar + gerund (npr. estoy hablando) iz španskog u evropskoj varijanti portugalskog odgovara perifraza estar + a + infinitiv (estou a falar), što predstavlja još jednu morfosintaksičku razliku, pored još nekih glagolskih perifraza. Međutim, neki dijalekti iz Portugala i čitav brazilski portugalski upravo koriste perifrazu estar + gerund (estou falando), dakle, na istovetan način kao u španskom, morfosintaksički gledano. Poneke razlike mogu se naći i kada se uporedi bilo koja druga vrsta reči (članovi, imenice, pridevi, lične zamenice, posesivi, interogativi itd.), ali one ne zamagljuju visok stepen sličnosti između ova dva jezika.

Tokom svoje istorije u Brazilu, u situaciji intenzivnih jezičkih kontakata, najpre sa autohtonim indijanskim, a potom i sa afričkim jezicima stotina hiljada robova, portugalski je jezik prošao kroz izrazita restrukturiranja (prema nekim lingvistima, kroz kreolizaciju i semidekreolizaciju), tako da je gramatika današnjeg brazilskog vernakulara (ne standardne varijante, već onoga što je izvorni „živi“ jezik) veoma drugačija od gramatike evropskog portugalskog, a svakako i od gramatike španskog. Prema tome, ako bismo ovaj varijetet poredili sa španskim, mogli bismo pronaći mnogo više razlika. Neka za ilustraciju posluži jedna rečenica napisana na španskom, evropskoj varijanti portugalskog i brazilskom vernakularu:

španski: Tú no vas a comer todas las frutas que te compré.

evropski portugalski: Tu não vais comer todas as frutas que te comprei.

brazilski vernakular: ’Cê num vai come’ todas as fruta’ que eu comprei pr’ocê, não.

Iako portugalski i španski jezik dele značajan postotak leksičkog fonda, dugački su i spiskovi reči koje su u ova dva jezika potpuno različite, uključujući tu i brojne veoma frekventne reči. Samo neki od karakterističnih primera dati su u sledećoj tabeli:

španski	portugalski	prevod
tienda	loja	prodavnica
rodilla	joelho	koleno
hogar	lar	ognjište, dom
rebajas	saldos, promoção	sniženje, akcija, rasprodaja
basura	lixo	đubre
agujero	buraco	rupa
salsa	molho	sos
pollo	frango	pile
despacho	gabinete, escritório	kabinet
ardilla	esquilo	veverica
menta	hortelã	nana, menta
falda	saia	suknja
gafas, anteojos	óculos	naočare
silla	cadeira	stolica
sábana	lençol	čaršav
vacaciones	férias	odmor, raspust
pendiente	brinco	minđuša
sandía	melancia	lubenica
ventana	janela	prozor
presupuesto	orçamento	budžet
pantalón	calça	pantalone
ruido	barulho	buka
desarrollo	desenvolvimento	razvoj
bolígrafo	caneta	hemijska olovka
cerca	perto	blizu
lejos	longe	daleko
ahorrar	poupar, economizar	štedeti
mirar	olhar	gledati
quedarse	ficar	ostati

Koliko se, zapravo, govornici španskog i portugalskog jezika međusobno razumeju kada govore svako svojim jezikom (u nekim idealizovanim uslovima i uz pretpostavku da se koriste pre svega varijeteti bliži standardu)? Ima raznih istraživanja na tu temu. Prema radu Intelligibility Figures for Spanish versus Other Romance Languages R. Lindseja, hispanofoni razumeju portugalski 50%, dok luzofoni razumeju španski 58%. Druga istraživanja navode neke druge brojke, ali one nisu previše različite. Svakako da su u pitanju veoma uprošćeni zaključci, jer međusobno razumevanje dvaju govornika, kada govore svako na svom jeziku, ne zavisi samo od međusobne sličnosti njihovih jezika, već i od čitavog niza faktora (koje još jezike oni govore, koje vrste inteligencije su im razvijene, kakva im je motivacija, trenutno psihičko stanje, itd., itd.).

Često hispanofoni koji portugalski realno znaju veoma malo, ali im je poznato kako on zvuči i kakve su mu neke opšte odlike, na pitanje da li govore portugalski odgovaraju sa Yo hablo portuñol. I luzofoni koji imaju isti takav odnos sa španskim, često će nam reći Eu falo portunhol. Naziv portuñol/portunhol obično asocira na neku „mešavinu“ španskog i portugalskog, a neki misle i da je u pitanju čak poseban „hibridni“ jezik. Ovaj termin ima više različitih značenja, može se odnositi na čitav niz fenomena, od prelaznih pograničnih govora duž granice između Brazila i Urugvaja, preko pravog špansko-portugalskog preključivanja kodova, pa sve do pokušaja hispanofona da bez naročitog znanja govore portugalski, odnosno luzofona da govore španski. Upravo se o tome radi u ovom kontekstu o kome pišemo. Portunjol može u takvim slučajevima biti više ili manje uspešan, ali neretko poprima i neke elemente koji subjektivno mogu delovati groteskno. Na primer, luzofoni koji ne govore španski, ali znaju za to da u njemu postoje diftonzi /we/ odnosno /je/ na mestima gde ih u portugalskom nema (npr. šp. piedra, pt. pedra, šp. huerta, pt. horta) mogu hiperkorekcijom da ih ubacuju tamo gde im uopšte nije mesto (što ponekad daje zaista zabavne oblike poput Yo guesto de beber cueca-cuela.). Ima, naravno, raznih primera i iz suprotnog smera. Kada Španci pokušavaju da govore evropski portugalski, npr., ponekad misle da je samo dovoljno svuda ubacivati /š/ i /ž/ i da je problem rešen. Za brazilski pak samo treba nafilovati govor glasovima /ć/ i /đ/. U svakom slučaju, fenomen popularno nazvan portunjol zaista može imati razne forme.

Koliko solidno znanje portugalskog kao stranog jezika pomaže u učenju španskog i obratno? Svakako da je pozitivan transfer velik i da se u početku brzo napreduje. Ako dobro znate španski, pa krenete da učite portugalski, u početku ćete brzo usvajati reči i razumeti čak i kompleksnije tekstove, barem pisane. Međutim, kako vreme prolazi, pokazuje se i druga strana medalje, a to su poteškoće sa takozvanim lažnim prijateljima, mešanje oblika, mešanje značenja, pogrešna upotreba vremena i načina i druge manifestacije negativnog transfera. Ovo svakako važi za bilo koja dva strana jezika koji su veoma slični, dobro je dokumentovano u lingvistici i glotodidaktici, a učenicama mnogo mogu da pomognu i specifično razrađeni programi i iskusni profesori koji dobro vladaju obama jezicima.

Literatura i izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Comparison_of_Portuguese_and_Spanish#:~:text=While%20the%20majority%20of%20lexical,or%20lesser%20extent%2C%20in%20meaning.

https://www.academia.edu/4057079/Mutual_Intelligibility_among_the_Romance_Languages

https://www.learnportugueseinlisbon.com/blog/Is-Portuguese-similar-to-Spanish

https://ibericalanguages.com/spanish-and-portuguese-false-friends/

http://www.personal.psu.edu/jml34/portunol.pdf