Revolucije ostaju zabeležene u kolektivnom sećanju i u istoriji po raznim imenima. Nekada se ta imena izvode od načina na koji je revolucija sprovedena, nekada od karakterističnih predmeta koji su u njoj figurirali, nekada od vremena u kome se revolucija odigrala, a nekada revoluciji kumuju i njeni glavni akteri, zemlja ili grad gde se odigrala i dr. Svi smo u školi učili o Oktobarskoj revoluciji, Francuskoj buržoaskoj revoluciji, Meksičkoj revoluciji i mnogim drugima. Oni stariji među vama možda pamte i razne revolucije iz druge polovine XX veka, kao što je npr. ona poznata po nazivu Plišana. A ako ste sa ovih prostora, onda ste se tokom poslednjih trideset godina nažalost nagledali raznih revolucija ili čak u njima na neki način i učestvovali: Balvan revolucija, Jogurt revolucija, Bager revolucija - čini se da ih ima previše i da su im nazivi veoma znakoviti. A da li ste čuli za Revoluciju karanfila? Znate li kada i gde se ona odigrala? Čak i ako ne znate, verujem da vam njen naziv zvuči poetično, ili u najmanju ruku interesantno. Ljubitelji zemlje u kojoj se ova revolucija dogodila rekli bi da jedna tako poetična zemlja, zemlja tananih i slojevitih osećanja, milozvučnih melodija Okeana, ali i melanholične pesme koja se čuje po starim gradskim jezgrima, zemlja prebogate istorije, raskošne kulture i slavnih pesnika ne bi ni mogla da ima revoluciju nekakvog banalnog imena.
Revolucija karanfila (Revolução dos Cravos) odigrala se u Portugalu, glavnim delom u Lisabonu, započevši u noći između 24. i 25. aprila 1974. godine i nastavljajući se tokom dana. Bio je to zapravo državni udar koji je izvela portugalska vojska. Fašistička diktatura je okončana, a zemlja je krenula putem demokratije i modernizacije.
Pošto je ovaj blog posvećen ne samo jeziku, već i važnim kulturološkim temama sa luzofonog područja, smatrao sam da je umesno da napišem nešto i o ovom istorijski veoma važnom događaju za Portugal, čija se godišnjica upravo ovih dana obeležava. Najpre ću napisati neke najznačajnije podatke o samoj Revoluciji karanfila, a potom i neka moja sećanja na upoznavanje sa tim događajem i obeležavanje njegove godišnjice upravo ovde u Beogradu.
 |
| [photo credits: PSTU] |
Te 1974. godine narodu Portugala beše već uveliko veoma dozlogrdilo. Naročito vojsci. Metropola je već decenijama vodila krajnje iscrpljujuće ratove protiv većine kolonija, koje je uporno pokušavala da zadrži uprkos sveopštem globalnom procesu dekolonizacije, koji je već uveliko bio priveden kraju (barem formalnopravno govoreći). Mnogi mladi ljudi su protiv svoje volje morali da služe čak četvorogodišnji vojni rok i da se izlažu opasnosti da poginu negde po savanama i džunglama Afrike, dok njihovi vršnjaci iz zemalja koje ni geografski ni kulturološki uopšte nisu daleko od Portugala uživaju u veselim sedamdesetim. Prekipelo je i svim slobodoumnim intelektualcima i umetnicima, koji su morali da ćute da ne bi završili u prepunom političkom zatvoru, ili su pak odavno već bili u egzilu i nisu mogli da se vrate u domovinu. Čitav narod je bio ogorčen. Zemlja je bila u dubokoj političkoj, ali i ekonomskoj krizi.
Vojska je odlučila da preduzme ono što se moralo preduzeti. Izvela je državni udar, zauzimajući sve strateški važne položaje u državi i primoravajući Marsela Kaitana, diktatora i naslednika zloglasnog Salazara, da preda vlast i da se povuče. Akciju su predvodili oficiri Otelo Saraiva de Karvaljo i Salgeiro Maja, mada ima i tumačenja po kojima je glavni zapravo bio Fransisko da Kosta Gomes. A teren za sve to pripremio je general Antonio de Spinola, žestoki protivnik Kolonijalnog rata i politike režima.
Akcija je započela 24. aprila kasno uveče. Prvi tajni signal za akciju bila je pesma E depois do adeus, autora Paula de Karvalja, koja se u 10 časova i 55 minuta začula sa radija Udruženih lisabonskih emitera. Drugi, još važniji signal bila je pesma Grândola, vila morena, čuvenog Zeke Afonsa, angažovanog umetnika, koji je bio u nemilosti režima. Ovu pesmu emitovao je radio Renasensa u dvadeset minuta posle ponoći 25. aprila. Ona će ostati poznata do danas kao himna Revolucije karanfila i simbol slobode.
Grândola Vila morena
Terra da fraternidade
O povo é quem mais ordena
Dentro de ti, ó Cidade
Em cada esquina um amigo
Em cada rosto a igualdade
O povo é quem mais ordena
Dentro de ti, ó Cidade
Dentro de ti. ó Cidade, oh, oh, oh
Juro em ter a companheira
A sombra de uma azinheira
Que já não sabia a idade
Vojska je preko radija pozvala stanovništvo da ne izlazi iz kuća, ali je ono nije poslušalo, već je pohrlilo na ulice i trgove da proslavi slobodu. Vojnicima su radosni ljudi stavljali razno sezonsko cveće u cevi pušaka. To su uglavnom bili crveni karanfili, pa je tako i čitav ovaj događaj dobio ime. Borna kola su se kretala ulicama, ali do incidenata nije dolazilo. Akcija je bila izuzetno precizno isplanirana, tako da je režim bio uhvaćen na prepad, a njegova instrumentalizovana policija ništa nije mogla da preduzme. Kaitano se sakrio u zgradu Policije na trgu Largo do Karmo, odbijajući da preda vlast. Vojska je u jednom trenutku čak bila prinuđena i da otvori vatru. Tada se Kaitano predao generalu Spinoli. I on, i predsednik Ameriko Tomas ekspresno su otpravljeni za Brazil, gde su potom živeli u egzilu. Poslednja fašistička diktatura u Evropi konačno je srušena.
Sve se ovo odigralo za manje od 24 sata i bez naročite agresije. Neki znalci kažu da je ovo bila najelegantija revolucija u istoriji. U tom smislu, možda joj njeno poetično ime i simbol - crveni karanfil - najbolje i pristaju.
Nakon Revolucije karanfila usledila su velika politička previranja u Portugalu. Desno orijentisani pripadnici vojske čak su pokušali da izvedu i kontrarevoluciju. Nastupila su neprekidna trvenja između levičara i desničara. Prvi slobodni demokratski izbori održani su, simbolično, 25. aprila 1975. godine. Ubrzo je donet i novi ustav. Na sledećim izborima, 1976. godine, pobedio je socijalista Mario Soares. Zemlja je krenula putem modernizacije, demokratizacije i evropskih integracija. Kolonije su dobile nezavisnost. Privreda je počela polako da staje na noge. Od jedne relativno zaostale zemlje, čiju surovu diktaturu je decenijama tolerisao čitav zapadni svet, Portugal se polako počeo transformisati u modernu evropsku državu. Nacija koja ima jedan od najstarijih univerziteta na svetu, koja je Evropi otkrila druge kontinente i pomorske puteve, koja je svetskoj umetnosti dala neka od najboljih ostvarenja, ponovo je počela da se nazire kao relevantna na međunarodnoj sceni.
 |
| Datum 25. april ostao je da živi kao važan istorijski dan i simbol slobode za Portugalce. Zato su razni objekti, ulice i trgovi poneli njegovo ime, između ostalih i impozantan most u Lisabonu [photo credits: en.wikipedia.org] |
Za Revoluciju karanfila nisam bio čuo do 2006. godine. Iako sam se zanimao za luzofoni svet i pre toga, pažnja mi je najviše bila usmerena na Brazil. Srbija i Portugal, nažalost, nisu nikada bili naročito povezani, a u periodu od pre petanestak-dvadeset godina svakako su to bili manje nego danas. Zato nije ni bilo naročite prilike da se ovde sazna za ovaj važan događaj iz savremene portugalske istorije. Kada je ponovo aktiviran Lektorat za portugalski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, akademske 2005/2006 godine, tadašnji lektor, Andre Kunja, odlučio je da sa svojim studentima u Beogradu obeleži godišnjicu Revolucije karanfila tako što će prirediti jedno veče luzofone kulture. Iako nisam dolazio na časove portugalskog, budući da sam tada odavno već bio prevazišao nivo kompetencije čije je usvajanje njihovim programom bilo predviđeno, poznavao sam lektora i povremeno sa njim sarađivao. Zato me je pozvao da učestvujem u obeležavanju godišnjice 25. aprila. Tada sam saznao šta zapravo taj datum predstavlja i koliko je važan za Portugal i njegove građane.
U živom su mi sećanju pripreme recitacija pesama velikih luzofonih pesnika (Fernando Pesoa, Žoao Kabral de Melo Neto, Karlos Drumon de Andrade...), odabir muzike sa većeg dela luzofonog područja (fado, bosa-nova, pesme Sezarije Evore...) i ostale pripreme za taj događaj. Pretpostavljam da je to bilo prvo veče posvećeno luzofonoj kulturi u Beogradu. To ipak ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, jer su možda i studenti Lektorata za portugalski jezik tokom prvog perioda njegovog funkcionisanja (1997-1999) bili svojevremeno pripremili i organizovali nešto slično. Ono što svakako mogu da tvrdim jeste da je naše veče luzofonije bilo veoma raznovrsno (sa poezijom i muzikom velikog dela portugalskog govornog područja), veoma posećeno, uspešno, čak i medijski propraćeno. Na neki način je postavilo standarde za organizovanje sličnih događaja pri Lektoratu za portugalski jezik, kakvih će narednih godina biti još mnogo, da bi se potom, nažalost, polako ugasili (no, valja nadati se novim entuzijastima i novim mladim snagama). A povod da se tako nešto napravi ipak je bio 25. april, kome je veliki deo naše večeri luzofonije i bio posvećen.
Kasnije sam slušao o Revoluciji karanfila od mnogih Portugalaca koje sam upoznao. Neki su prepričavali i sećanja svojih roditelja na taj datum, pa čak i njihovo učešće u Revoluciji. Svakako mi je bilo zanimljivo da sve to slušam, da o tome diskutujem i pravim poređenja sa nekim događajima koje sam osetio na sopstvenoj koži, živeći burnu savremenu istoriju sopstvene zemlje (9. mart, studentski protesti 96/97, 5. oktobar). Nešto sam imao prilike i da pročitam o 25. aprilu 1974, a pogledao sam više puta i film Aprilski kapetani, koji mi se veoma dojmio (inače mi se uvek dopadnu portugalski filmovi, iako za portugalsku kinematografiju neretko kažu da nije ništa posebno). Za mene lično, Revolucija karanfila je jedna važna realija portugalske kulture i civilizacije, preko koje sam ja upravo i počeo ozbiljnije da se sa njima upoznajem. Za mene je to i uspomena na vreme kada sam tek počinjao da dolazim u živi dodir sa jednom drugom luzofonom civilizacijom, portugalskom; nakon što sam onu brazilsku već bio odlično upoznao, susret sa portugalskom, a potom i sa civilizacijom i kulturom luzofone Afrike, otvorio mi je neke nove vidike i podstakao me je na nova istraživanja i saznanja. I na kraju, za mene je to i podsećanje na vreme kada su kulturne aktivnosti posvećene luzofoniji u Beogradu bile življe, maštovitije i češće. Iskreno se nadam da će se sve to na neki način obnoviti, produbiti i proširiti.
 |
| [photo credits: en.wikipedia.org] |
Izvori:
Ovaj tekst je dostupan i u prevodu na srpski Tamare Nikolić, na blogu Diz que diz:
4. M. Dumoulin, G. Fernandes, R. Louro. (produtores), & Medeiros, M. de (diretora). (2000). Capitães de Abril [filme]. Portugal.
