RAKEL DE KEIROZ - NAJZANAČAJNIJE ŽENSKO PERO BRAZILA

Na današnji dan, 17. 11. 1910, rođena je Rakel de Keiroz (Rachel de Queiroz), brazilska spisateljica, hroničarka, dramaturškinja, novinarka i prevoditeljka, prema opštem mišljenju, jedno od najznačajnijih imena u istoriji čitave luzofone književnosti. Naročito se istakla po tome što je bila prva žena primljena u Brazilsku književnu akademiju i velika borkinja za prava žena, ali i ekonomski ugroženih građana i građanki Brazila. Smatram ovaj datum lepim povodom da ovde na blogu posvetim jedan članak ovoj spisateljici iznimno značanoj za istoriju književnosti pisane na portugalskom. U nastavku prilažem pogovor kojim sam propratio svoj prevod njenog romana  Tri Marije.

[photo credits: Americas South and North]

 

RAKEL DE KEIROZ – AUTORKA BEZ KOJE JE BRAZILSKA KULTURA NEZAMISLIVA

 

Rakel de Keiroz se rodila 17. novembra 1910. godine u Fortalezi, glavnom gradu brazilske države Seare, kao kći Danijela de Keiroz Lime i Klotilde Franklin de Keiroz. Njen otac, ugledni sudija, bio je poreklom iz sela Kišada, gde je porodica često boravila na živopisnom imanju znakovitog naziva „Ne ostavljaj me”. Majka Klotilde poticala je iz porodice Žozea de Alenkara, najistaknutijeg predstavnika brazilskog romantizma i jednog od najvećih brazilskih pisaca svih vremena. Njegova dela za Rakel su predstavljala prvi susret s pisanom reči. Počela je da ih čita još kao petogodišnjakinja, da bi nekoliko decenija kasnije priređivala njihova izdanja i pisala studije o njima.

U vreme kada se Rakel rodila, država Seara, kao i čitav brazilski severoistok, bila je najsiromašniji deo zemlje, oblast u kojoj se stanovništvo neprekidno suočavalo s brojnim nedaćama, pre svega sa sušom i nestašicom hrane. Težak život naterao je mnoge porodice da potraže bolje uslove u razvijenijim gradovima. Porodica Keiroz seli se u Rio de Žaneiro, tadašnju prestonicu Brazila, 1917. godine, da bi ubrzo prešla u grad Belem do Para. Povratak u rodni kraj uslediće nakon dve godine, kada Rakel nastavlja započeto školovanje. Zvanje učiteljice stekla je sa petnaest godina i time okončala formalno obrazovanje.

Iako je od malih nogu volela da piše, prvi put se odvažila da pošalje svoj rukopis lokalnom listu O Seara 1927. godine, pod pseudonimom Rita de Keluz. Njena saradnja s ovim novinama uskoro postaje redovna, a ona istovremeno započinje i rad na prvom romanu „Petnaesta” (O Quinze). Ovaj roman o teškom životu severoistočnjaka, njihovoj borbi protiv suše i siromaštva, s jasno iznetim stavovima o društvenim problemima i odlično razrađenim psihološkim portretima protagonista, objavljen je 1930. Bio je to veoma važan trenutak za dalji književni rad, ali i za društveni život Rakel de Keiroz. Nakon pohvalnih književnih kritika u Seari, rukopis romana poslat je u Rio de Žaneiro žiriju fonda Grasa Aranja, koji odlučuje da autorki dodeli prestižnu književnu nagradu. Ohrabrena tom odlukom, Rakel putuje u Rio na dodelu nagrade, nadajući se poznanstvu s uglednim književnicima iz prestonice. Boravak u glavnom gradu zaista joj je doneo susrete s mnogim književnim stvaraocima, ali i s predstavnicima Komunističke partije.

Pod utiskom novih levičarskih ideja, Rakel se po povratku u Fortalezu pridružuje raznim radikalnim grupama i aktivno učestvuje u njihovom radu. Udaje se 1932. za pesnika Žozea Auto da Kruz Oliveiru, s kojim naredne godine dobija kćer Klotilde. Nastavlja da radi na svojim novim romanima, očekujući da se Komunistička partija složi s njihovim objavljivanjem. Partijski drugovi, međutim, nisu blagonaklono gledali na sadržinu njenog romana „Žoao Migel” (João Miguel), koji će ona ipak objaviti 1932. u Sao Paulu. Ovo neslaganje dalo joj je povoda da se udalji od Komunističke partije. Godine 1937. uhapšena je pod optužbom za širenje komunističkih stavova, što je tadašnja nacionalistička vlast smatrala neprijateljskim delovanjem opasnim po državu. Knjige su joj javno spaljene u gradu Salvadoru, zajedno sa delima istaknutih brazilskih književnika Žoržea Amada, Žozea Lins do Rega i Grasilijana Ramosa. U zatvoru je provela tri meseca.

Razvedena, tužna zbog prerane smrti kćeri, razočarana u partiju i politiku, odlučuje da se preseli u Rio de Žaneiro. Tamo se konačno nastanila 1939, ali nikada nije zaboravila svoj rodni kraj, brazilski severoistok, o čijim je surovim uslovima života i hrabrim stanovnicima često pripovedala u svojim delima. Volela je da odlazi i na porodično imanje „Ne ostavljaj me”, koje je preuredila u prirodni rezervat i otvorila za javnost. Tvrdila je da piše da bi mogla da se izdržava i da je iz te potrebe nastao najveći deo njenog književnog stvaralaštva: novinski članci i hronike. Preminula je u Rio de Žaneiru, 4. novembra 2003, ostavivši za sobom neobjavljen rukopis knjige o svom zavičaju.

Književni opus Rakel de Keiroz veoma je plodan i raznovrstan. Njenim najznačajnijim delima smatraju se romani. Pored već spomenutih, objavila je i romane „Kameni put” (Caminho das pedras, 1937), Tri Marije (1939), „Zlatan petao” (O galo de ouro, 1950), „Dora, Doralina” (Dôra, Doralina, 1975) i „Spomenar Marije Mora” (Memorial de Maria Moura, 1992). Pisala je i dramska dela, među kojima se naročito ističu „Lampijao” (Lampião, 1953) i „Blažena Marija Egipatska” (A beata Maria do Egito, 1958). Najveći deo njenog književnog stvaralaštva čine hronike, koje je skoro svakodnevno pisala za novine i kasnije objavljivala u zbirkama. Oprobala se i u pisanju književnosti za decu, ostvarivši uspeh delima „Čarobni dečak” (O menino mágico, 1969) i „Kafute i Srebrno pero” (Cafute e Pena-de-prata, 1986). Godine 1998. objavila je i autobiografiju pod naslovom „Tolike godine” (Tantos anos).

Rakel de Keiroz nije zadužila brazilsku kulturu samo književnim radom. Bavila se i priređivanjem izdanja dela značajnih brazilskih pisaca, pisanjem školskih udžbenika za predmet građansko vaspitanje i za opismenjavanje odraslih, kao i književnim prevođenjem. Na portugalski je prevela dela mnogih svetskih autora, među kojima su Aleksandar Dima Otac, Onore de Balzak, Fjodor Dostojevski, Erih Marija Remark, Džek London, Perl Bak, Emili Bronte, Žil Vern i Agata Kristi.

Za svoj višedecenijski posvećeni rad kojim je obogatila brazilsku književnost i kulturu, Rakel je dobila brojna priznanja. Najznačajnije je, svakako, članstvo u Brazilskoj književnoj akademiji. Datum njenog svečanog pristupa, 4. novembar 1977, ostaće zabeležen u istoriji Brazila kao dan kada je najuglednija naučna i umetnička institucija te zemlje u svoje redove uvrstila prvu ženu. Rakel de Keiroz bila je takođe prva žena koja je dobila nagradu Kamoes, najprestižnije književno priznanje na čitavom govornom području portugalskog jezika. Njen rad ovenčan je i mnogim drugim značajnim književnim nagradama u Brazilu: Žabuti, Mašado de Asis, nagrada fonda Grasa Aranja (za prvi roman), nagrada društva Felipe d’Oliveira (za roman Tri Marije). Priznanje joj je odato i visokim odlikovanjima država Brazil i Portugal, a dodeljena su joj i četiri počasna doktorata brazilskih univerziteta.

Književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz privlači pažnju književne kritike u Brazilu još od objavljivanja njenog prvog romana. O njenim delima napisane su brojne studije i poglavlja u istorijama brazilske, latinoameričke i luzofone književnosti. Romani su joj prevođeni na engleski, francuski, nemački, japanski i druge jezike.

Rođena početkom XX veka, u konzervativno vreme kada su devojkama kao najviše vrednosti i životni ciljevi predstavljani brak i porodica, Rakel je svojim neobičnim životnim putem pokazala kako žena može prevazići čitav niz prepreka i pomeriti granice nametnute izrazito patrijarhalnim društvenim normama. Najveći deo njenog opusa posvećen je temama društvenog položaja žena i njihove emancipacije. Protagonistkinje njenih dela uglavnom su jake i odlučne žene, spremne da se suoče sa izazovima borbe, žene koje doživljavaju i uspehe, ali neretko i neuspehe, čime De Keiroz kritički ukazuje na duboku ukorenjenost patrijarhalnih vrednosti u brazilskom društvu. Dovoljno je setiti se glavne junakinje romana „Spomenar Marije Mora”, odmetnice koja surovo komanduje svojom bandom u „tipično muškom” svetu drumskih pljački i obračuna. Ili hrabre Dore iz romana „Dora, Doralina”, koja odlazi od kuće u potrazi za ljubavlju, suprotstavivši se majci. Čitavo književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz obiluje takvim primerima. Međutim, po mišljenju mnogih proučavalaca brazilske književnosti, ova autorka najzrelije pristupa pitanju ženske emancipacije u romanu Tri Marije.

Radnja romana smeštena je u tridesete godine prošlog veka, u vreme kada je i sama autorka spoznala koliko je teško prevazići uloge nametnute ženi. Ovo delo sadrži i autobiografske elemente, što je dodatno naglašeno pripovedanjem u prvom licu. Radnja prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi. Tamo upoznaje i druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze, s kojima postaje nerazdvojna. Životne priče tri Marije nastavljaju da se prepliću, a sve vreme jasno su uočljive razlike u njihovim psihološkim profilima, koje su najočitije u njihovom različitom suočavanju s položajem žene u društvu. Dok Marija Žoze, nedovoljno spremna za to suočavanje, u strahu podleže tradicionalnim vrednostima i beži u veru i molitve, Marija da Glorija pokušava da se ostvari kroz ulogu supruge. Glavna junakinja pak teži nezavisnosti, odbacivši religiju i život u velikoj porodici, na selu, jer se svodio samo na kućne poslove i čuvanje mlađe braće, što je nimalo nije ispunjavalo. Poželevši da uredi život onako kako sama želi, sreću će potražiti najpre u najbližem velikom gradu, da bi potom otputovala i u prestonicu. Na svom hrabrom putu nailaziće, međutim, jedino na razočaranja. Osećaj odbačenosti, a potom i potreba da stalno menja sredinu i iznova okušava sreću, prate mladu Gutu do kraja romana. Otac je prepušta školi, škola je najednom prepušta svim izazovima života. Iz jednog grada odlazi u drugi, posle prve ljubavi biva razočarana i drugom. Na kraju se vraća u selo, kući, porodici, svakodnevnim obavezama i svemu onome od čega je toliko želela da se otrgne. Nigde nije uspela da se oseti dovoljno zaštićenom i spokojnom, kao da je sve vreme uzalud tragala za mestom i ljudima kojima bi pripadala.

Guta se borila za slobodu u mišljenju, radu i ljubavi, ali i žena kojoj je na kraju preostala samo uloga domaćice i život u tradicionalnoj porodici, daleko od voljenog čoveka. Ona je oličenje borbe za lična prava koja se, u svetu koji su muškarci krojili prema sopstvenim potrebama, redovno završavala neuspehom. Rakel nam likom Marije Auguste poručuje da su razočaranje i bol sastavni deo sazrevanja, te da i brazilsko društvo tek treba da sazri da bi se u njemu ostvarila rodna ravnopravnost.

Rakel de Keiroz romanom Tri Marije ne upućuje samo na kritičko promišljanje položaja žene već i na razne aspekte obrazovanja i vaspitanja koje takav položaj u dobroj meri održavaju. Mnogim svojim delima, a posebno ovim romanom, autorka je doprinela debati o ulozi književnosti u emancipaciji žena, ističući moć koju umetnost pisane reči može imati u izgrađivanju pogleda na svet. Čitajući savremena popularna ili pak klasična dela, mladi ljudi formiraju stavove prema društvu i životu koji ih čeka nakon završetka školovanja. Nekritičko prihvatanje idealizacija u književnosti vodi u nerelna očekivanja i neretko u velika razočaranja.

Za razliku od protagonistkinje romana „Petnaesta”, koja putem književnosti produbljuje svoj umetnički senzibilitet i stiče kritičku društvenu svest, glavna junakinja romana Tri Marije doživljava idealne romaneskne svetove kao model za srećan život. Živeći u školskom internatu pod strogim nadzorom časnih sestara, Guta i njene drugarice pribegavaju jedinoj sponi sa spoljnim svetom, knjigama, u uverenju da one na sasvim realističan način opisuju odnose u životu, radu, ljubavi i društvu. Od knjiga očekuju i rešenja za sve poteškoće s kojima se susreću tokom odrastanja i sazrevanja, sanjajući o „nemogućim venčanjima, kao u romanima”, u kojima se uvek otkrije da je „sirotica ipak plemićkog porekla, kći nekog grofa”. Knjige koje kruže među neiskusnim devojčicama u školi samo pothranjuju predrasude u vezi s društvenim i ljubavnim odnosima. Mnogi proučavaoci ovog romana složili su se u stavu da je omiljena lektira protagonistkinjama donela mnogo teškoća i razočaranja u životu nakon školovanja. To se naročito tiče tadašnjeg najpopularnijeg žanra, takozvane ružičaste književnosti, koju su devojke u Brazilu tridesetih godina prošlog veka čitale s oduševljenjem. Te knjige nisu bile sastavni deo gradiva, ali nam De Keiroz vešto skreće pažnju na činjenicu da se škola nije dovoljno kritički odnosila prema njima i da nije preduzela odgovarajuće korake kako bi devojkama predočila njihove nedostatke. Kada mlada časna sestra zatekne Gutu kako čita roman Magali, tipičan primer brazilske „ružičaste književnosti” tog vremena, umesto da joj uputi grdnju, koju devojčica i očekuje, ona joj oduzima knjigu da bi i sama u njoj uživala. Takvi romani s vremenom u devojčice usađuju idealizovanu sliku sveta i nerealna očekivanja. Kada se one, međutim, susretnu s delom više umetničke vrednosti, kao što je Remarkov roman Na Zapadu ništa novo, reakcija je negativna. Prizori rata ne uklapaju se u njihovu idealizaciju stvarnosti, tako da jedva čekaju da se vrate romantičnim pripovestima, da „speru blato s duše”. Može se čak uočiti i izvesna sličnost između Remarkovih vojnika i Gute. Mladići se dobrovoljno prijavljuju za odlazak u rat, puni ideala, da bi se iz njega vratili potpuno razočarani, suočivši se sa surovom stvarnošću. I Marija Augusta odlazi iz sela očekujući idealan život, ali se na kraju vraća osećajući se poraženom. Odbacivanje realističkog romana u ranoj mladosti, odbijanje da se prihvati stvarnost makar i u književnosti, najavljuje kasnije nužno razbijanje iluzija u životu.

Očigledna je i sličnost prve Gutine ljubavne veze s onima kakve se opisuju u njenoj omiljenoj lektiri. Ona idealizuje Raula, smatra ga neshvaćenim umetnikom koji izaziva stroge društvene norme, i tako svesno prihvata ulogu protagonistkinje „ružičaste književnosti”. Razočaranje će uslediti kada shvati da njega zanima samo erotsko zadovoljstvo. Marija Augusta tako postepeno otkriva da svet nije isti kao u knjigama ili u bioskopu. I od putovanja brodom u Rio de Žaneiro očekivala je „bleštavu belinu u pokretnoj palati, kao na filmu”, da bi se suočila s vrućinom, smradom, mučninom i nesvesticom. Ni Rio neće biti naročito gostoljubiv, prve dane u njemu provešće osećajući se beskorisno, usamljeno i bez prijateljske podrške.

Još jedno u nizu razočaranja izazvanih nekritičkim pristupom književnosti Guta će doživeti kada se posle školovanja vrati kući. Primetiće da njen otac više ne čita knjige, već samo novine, te da je sada „strog, potpuno drugačiji”, da „radi mnogo”, da je „debeo kao i svi ostali u porodici”. Junakinja nam tada gotovo eksplicitno priznaje svoje uverenje da književnost čini čoveka plemenitijim i boljim. Ono što joj, međutim, nedostaje, kao i čitavoj generaciji devojaka tog vremena, jesu odgovarajući izbor lektire i sposobnost da se stvaran svet razlikuje od književnih svetova.

Rakel de Keiroz neretko se smatra autorkom koja je u književnosti proslavila brazilski severoistok i njegove hrabre stanovnike u neprekidnoj borbi protiv svakovrsnih nedaća. Protagonisti njenih dela često slede njen životni put. Iz rodnog kraja odlaze u velike gradove, ne bi li tamo postigli ono što su im surovi uslovi života na severoistoku onemogućili. Rakel se često vraćala svom zavičaju, naročito porodičnom imanju „Ne ostavljaj me”. Međutim, dok je ona imala dovoljno hrabrosti i sreće da svoj život organizuje tako da joj odlasci u rodni kraj postanu dobrovoljni, njeni junaci i junakinje najčešće ponovo završavaju u zavičaju nakon neuspeha u velikim urbanim centrima, kada im ne preostane nikakva drugačija mogućnost. I Guta će biti primorana da se vrati u selo posle niza razočaranja, bez posla, bez čoveka koga voli, bez budućnosti kakvu je sanjala. Autorka čitaocima svog vremena skreće pažnju na težak položaj ljudi s brazilskog severoistoka i iz unutrašnjosti uopšte: umesto da dobiju priliku da svoje snove ostvare u zavičaju, prinuđeni su da se sele. Činjenica da se protagonisti njenih dela na kraju uglavnom vraćaju teškim uslovima života ukazuje na to da ova književnica nije u seobama videla rešenje za nepravednu raspodelu društvene moći u Brazilu. Naziv porodičnog imanja predstavlja simbol njenog uverenja da u zavičaju treba ostati i provesti dostojanstven život, a dužnost je uređenog društva da svakom slobodnom čoveku to i omogući.

U romanu Tri Marije, koji mnogi smatraju jednim od najznačajnihih dela brazilske književnosti XX veka, Rakel de Keiroz realističkim pripovedačkim postupkom, jezikom i stilom izlaže svoje viđenje društva u čijim je previranjima i sama učestvovala. Ključni pojam tog viđenja, koga se ova plodna autorka dosledno držala čitavog života, kako u književnosti tako i u politici i društvenom angažmanu, jeste borba za slobodu i ravnopravnost. Ravnopravnost žene i muškarca, pravo na pristojno školovanje i za siročad i za decu iz dobrih porodica, pravo na dostojanstven život i za seosko i za gradsko stanovništvo – sve su to ideali o čijoj potrebi ni danas nema dovoljno svesti u brazilskom društvu. Rakel de Keiroz našla se daleko ispred svog vremena po neprekidnom zalaganju za njihovo ostvarenje, pre svega kroz umetnost književnosti izuzetne vrednosti.

Poštanske marke izdate 2011. godine istovremeno u Brazilu i Srbiji, u čast književnosti. PTT Srbije se opredelila za lik Iva Andrića, dok se Pošta Brazila odlučila upravo za Rakel de Keiroz (foto: privatna kolekcija autora bloga) 

NAJMLAĐA ČLANICA LUZOFONIJE

Već je bilo prilike da se na ovom blogu upoznate sa nacionalnim danima nekoliko luzofonih zemalja (Portugal, Brazil, Angola, Mozambik i Zelenortska ostrva). Danas, 12. oktobra, svoj nacionalni dan obeležava najmlađa članica Luzofonije, Ekvatorijalna Gvineja, pa je ovo prilika da i njoj posvetimo malo pažnje. Međutim, pošto je u pitanju najspecifičnija članica Zajednice zemalja portugalskog jezika, nećemo se baviti njenom istorijom sticanja nezavisnosti i sličnom tematikom, kao što smo učinili u slučaju ostalih luzofonih zemalja o čijim nacionalnim danima smo pisali. Uostalom, Ekvatorijalna Gvineja uopšte nije stekla svoju nezavisnost od Portugala, niti je, najvećim delom svoje teritorije, uopšte bila portugalska kolonija. I tu dolazimo do spomenute specifičnosti – otkud Ekvatorijalna Gvineja u Luzofoniji?

Ekvatorijalna Gvineja je stekla nezavisnost 12. oktobra 1968. (skoro deceniju pre portugalskih kolonija u Africi), osamostalivši se od frankističke Španije. Kao i ostale novoformirane afričke nacije u to vreme, odlučila je da joj jezik bivše metropole bude zvaničan na državnom nivou. Međutim, ova država je bila prva koja se pored jezika svog bivšeg kolonijalnog gospodara opredelila za to da na isti rang postavi još jedan – francuski. Ovo je učinjeno zbog prestiža koji je francuski jezik imao u Africi u to vreme. Iz potpuno istih razloga, Ekvatorijalna Gvineja je odlučila da status službenog jezika dodeli i portugalskom. To je ozvaničeno 20. jula 2010. godine, tako da Ekvatorijalna Gvineja već čitavu deceniju pripada Luzofoniji.

 

Malabo, prestonica Ekvatorijalne Gvineje [photo credits: SkyscraperCity]

Godine 2014. Ekvatorijalna Gvineja prihvaćena je kao punopravna članica, ravnopravna sa svima ostalima, Zajednice zemalja portugalskog jezika (Comunidade dos Países de Língua Portuguesa). Zahvaljujući tome, postepeno je uspostavljala čvršće odnose sa luzoafričkim zemljama, ali i sa Portugalom i Brazilom. Uložila je mnogo truda u uvođenje nastave portugalskog jezika u sistem formalnog obrazovanja, sa ciljem da mladi ljudi, nakon završene srednje škole, odu na studije u luzofone zemlje. Otvoren je i multidisciplinarni studijski centar posvećen upravo Zajednici zemalja portugalskog jezika. Javna dešavanja posvećena luzofonoj kulturi i portugalskom veoma su česta u ovoj državi.

Treba naglasiti, međutim, da lokalno stanovništvo ne govori portugalski, već ga samo jedan manji procenat, koji ima priliku da se obrazuje, uči kao strani jezik. Ovo nije nikakva novost u Ekvatorijalnoj Gvineji, budući da lokalno stanovništvo u ogromnoj većini nije kao svoje prve jezike nikada govorilo ni španski ni francuski, koji već odavno imaju status nacionalnih i zvaničnih jezika. Država, međutim, ulaže i dalje u njihovo promovisanje i širenje. Autohtoni jezici stanovništva Ekvatorijalne Gvineje mnogobroni su i raznovrsni. Na prvom mestu po rasprostranjenosti je jezik fange, iz porodice bantu, kojim govori preko milion stanovnika. Na drugom je kreolski jezik piči, koji potiče od kreola iz države Sijera Leone. Slede bantu jezici bubi, seki, kvasio, balenge i mnogi drugi.

Uprkos potpunom odsustvu portugalskog iz jezičkog repertoara stanovništva Ekvatorijalne Gvineje, postoji jedna karika koja ipak prirodno i autentično povezuje taj narod sa ostalim luzofonim narodima. U pitanju je jezik poznat po nazivu anobonski kreol (Fa d’Ambu ili Fá d’Ambô), koji se govori na ostrvima Anobon i Bioko. To je kreol portugalske leksičke osnove, veoma srodan kreolskim jezicima sa Zelenortskih ostrva, Sao Tomea i Prinsipea, i iz Gvineje Bisau. Pored portugalskog, ovaj jezik sadrži i manji deo vokabulara iz španskog, ali i iz afričkih jezika, koji su bitno uticali i na formiranje njegove morfosintakse.

Anobonski kreol snažno povezuje Ekvatorijalnu Gvineju sa Zelenortskim ostrvima, Gvinejom Bisau i, možda i najviše, sa ostrvima Sao Tome i Prinsipe. Međutim, u okvirima politike, ekonomije, kapitala i moći u raznim oblicima, međunacionalne veze i političke unije uspostavljaju se putem onih jezika čiji su izvorni govornici na pozicijama moći. Zato portugalski jezik u svim navedenim državama i dalje igra daleko važniju ulogu od kreolskih i drugih varijeteta.

Izuzetno je malo resursa na anobonskom kreolu, bilo pisanih, bilo audio ili vizuelnih. Evo jednog kratkog uvodnog videa, na španskom, koji će vas možda podstaknuti da, čuvši kako zvuči Fa d’Ambu, istražujete dalje.

NACIONALNI DAN PORTUGALA

Pošto je ovaj blog posvećen luzofoniji kao lingvo-kulturološkoj celini, u odgovarajućim prilikama na njemu objavljujem tekstove posvećene raznim luzofonim zemljama. Tako su ovde, na odgovarajuće datume, već bili objavljeni tekstovi o nacionalnom danu Brazila i Angole. Danas pišem o nacionalnom danu prve luzofone zemlje i o ličnosti kojoj je on posvećen, a koja je na jedinstven način obeležila istoriju luzofonije.

Danas, 10. juna, slavi se Dan Portugala, Kamoisa i portugalskih zajednica (Dia de Portugal, de Camões e das Comunidades Portuguesas). To je najznačajniji državni praznik u Portugalu i datum sa kojim se čitava nacija identifikuje. Na taj dan 1580. godine preminuo je najveći portugalski pesnik svih vremena, Luis Vaz de Kamois (u originalu: Luís Vaz de Camões; NB: iako je njegovo ime, a posebno prezime, u našoj jezičkoj sredini redovno transkribovano drugačije, najčešće kao Luiš de Kamoiš, transkripcija prema Pravopisu srpskoga jezika jedino može imati oblik Luis de Kamois, pa je i ja ovde usvajam, bez obzira na lično mišljenje o pravopisnim pravilima). Taj datum je izabran zato što tačan datum rođenja slavnog poete nije poznat. U svakom slučaju, nacionalni dan Portugala vezuje se za jednog pesnika, što kod mnogih učvršćuje popularne stereotipe o Portugalcima kao o naciji pesnikâ. Po mom mišljenju, činjenica da su se Portugalci opredelili da povežu svoj najveći nacionalni praznik baš sa najznačajnijom figurom iz istorije nacionalne književnosti govori o valjanom odnosu tog naroda prema sopstvenom kulturnom nasleđu i o zasnivanju nacionalnog identiteta na pravim vrednostima.

Luis de Kamois [image credits: Wikipedia]

Nije, međutim, portugalski nacionalni identitet oduvek bio povezan sa Kamoisom i sa književnošću odnosno kulturom. Te su vrednosti profilisane tek u doba Prve portugalske republike (1910-1926), koja je imala snažan antiklerikalistički element. Težilo se raskidu sa tradicijom preteranog slavljenja svih mogućih svetaca i uspostavljanju novih, svetovnih nacionalnih heroja. Tako je i slavni pesnik dignut na pijedestal. Taj je njegov uzvišen položaj još više istaknut za vreme tzv. Nove države (Estado Novo), kada je diktator Antonio de Oliveira Salazar proglasio 10. jun "Danom Rase" (Dia da Raça), što je nacionalistička (i fašistička) formulacija par excellence. Nakon Revolucije karanfila, 25. aprila 1974, privremeno se prekinulo sa proslavljanjem 10. juna, u sklopu opštih namera da se raskine sa nacionalističkom zaostavštinom. Međutim, taj datum je ubrzo nastavio da se obeležava, ali na drugačiji način, bez preteranih nacionalističkih predznaka i sa ciljem da se ravnopravno uključe svi građani i građanke Portugala, ali i ogromna portugalska dijaspora. Zato je praznik tada dodatno posvećen i "Portugalskim zajednicama", što je formulacija koja se odnosi upravo na mnogobrojne dijasporične grupe Portugalaca rasute po čitavom svetu.

Zašto je Luis de Kamois u Portugalu dobio status nacionalnog pesnika i najvažnije nacionalne figure uopšte? Naime, iako je pisao i epska, i lirska, i dramska dela, Kamoisovo najznačajnije ostvarenje je spev Luzijadi (Os Lusíadas), u kome se peva o velikim portugalskim pomorskim poduhvatima i "otkrićima" novih kontinenata, koja su portugalskoj naciji donela slavu, bogatstvo i moć. Zato je ovaj spev simbol napredovanja Portugalskog carstva, ali i najznačajnije književno ostvarenje, u književnoumetničkom smislu, u istoriji luzofone književnosti. I sam Kamois je neposredno učestvovao u poduhvatima portugalskih snaga širom sveta, tako da je zapamćen i kao slavni ratnik, koji je u borbama u Seuti čak izgubio i oko. Svoj čuveni spev on je pisao tokom svojih putovanja. U današnjem Vijetnamu doživeo je brodolom, a prema jednom popularnom verovanju, on je spasio rukopis tog dela tako što je jednom rukom plivao, a u drugoj je držao rukopis iznad površine vode.

Kao i nacionalni heroji i slavni umovi mnogih drugih naroda, i Kamois je imao težak život i nedostojan kraj. U Goi je čak bio dopao i zatvora. Dok je službovao u Makauu, optužen je za pronevere, pa je morao ponovo da ode u Gou da odgovara pred sudom. U povrtaku za Makau doživeo je i spomenuti brodolom. Po penzionisanju, skrasio se u Lisabonu, gde je objavio Luzijade i dobio skromnu penziju od kralja Sebastijana. Ona mu, međutim, nije bila redovno isplaćivana, tako da je živeo u materijalnim poteškoćama, mada ima istoričara koji tvrde da su to naknadna romantičarska preterivanja. U istom tom romantičarskom duhu, tvrdi se da je Kamois umro zajedno sa svojom domovinom, koju je zauzela kastiljanska vojska. Danas se njegovi zemni ostaci nalaze u Jeronimitskom manastiru u Lisabonu, blizu groba drugog čuvenog nacionalnog heroja, Vaska da Game.

Kamoisova dela prevedena su na mnoge svetske jezike, uključujući i naš. Njima je posvećena i čitava jedna grana nauke o književnosti poznata kao kamonologija ili kamonijanske studije. Mnoge portugalske ulice i trgovi nose naziv po njemu. U Makauu se nalazi i muzej koji mu je posvećen. Po njemu je nazvana i najznačajnija institucija za promociju portugalskog jezika i kulture u inostranstvu, koja od pre petnaestak godina održava neke vrste svojih ispostava i kod nas. Međutim, Kamoisovo delo ovde još uvek nije dobilo odgovarajuću pažnju i potrebno je još mnogo toga uraditi na tom polju.

Inače, centralna proslava 10. juna se u Portugalu svake godine organizuje u drugom gradu. U proslavi učestvuje i predsednik republike lično, deleći odlikovanja istaknutim Portugalcima i ljudima koji su doprineli Portugalu. Organizuju se ceremonije, izložbe, parade i dr. Ovaj praznik svečano provode i velike portugalske zajednice u inostranstvu, posebno u Britaniji, Americi i Kanadi.

[photo credits: Wikipedia]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Portugal_Day

https://en.wikipedia.org/wiki/Lu%C3%ADs_de_Cam%C3%B5es

https://web.archive.org/web/20110719225755/http://jpn.icicom.up.pt/2004/06/09/estado_novo_10_de_junho_e_dia_da_raca.html

MEĐUNARODNI DAN PORTUGALSKOG JEZIKA

Danas se u svetu obeležava Međunarodni dan portugalskog jezika (Dia Internacional da Língua Portuguesa). Čini mi se da je to prigodan trenutak da ovde, na jedinom aktivnom blogu na ovim prostorima koji je u celosti posvećen portugalskom jeziku i luzofonoj kulturi, napišem nešto o međunarodnom značaju tog jezika, gledano kroz prizmu istorije, ali i savremenog doba. O nekim najvažnijim podacima o portugalskom već sam pisao, a u posebnom postu sam naveo i razloge koji vas mogu motivisati da ga naučite.

Portugalski jezik je prema ukupnom broju govornika peti ili šesti na svetu. Podaci o tome se razlikuju od izvora do izvora, a mogu se i menjati protokom vremena, budući da nije baš tako jednostavno, uprkos laičkom mišljenju, odrediti koliko tačno govornika jedan jezik ima i ko se sve smatra njegovim izvornim govornikom. Za portugalski se najčešće navode cifre od 230 do 290 miliona izvornih govornika. Ponekad se u taj broj računaju jednostavno svi stanovnici zemalja u kojima on ima status zvaničnog jezika, mada sa lingvističke tačke gledišta to nije sasvim opravdano. Naime, u luzofonim zemljama Afrike ima dosta ljudi kojima portugalski ipak nije maternji jezik, već tzv. drugi jezik, onaj koji u većoj ili manjoj meri savladaju kroz formalno obrazovanje i koji koriste u formalnim situacijama, dok kao maternjim oni govore nekim od mnogobrojnih autohtonih jezika, ili pak kreolskih jezika portugalske leksičke osnove. U svakom slučaju, portugalski je zvaničan u devet zemalja na četiri različita kontinenta, najgovoreniji je jezik Južne polulopte, svakako se nalazi među deset najgovorenijih na svetu, a među romanskim jezicima zauzima drugo mesto.

[image credits: Entretierras]

Portugalski je i veoma važan jezik međunarodne komunikacije. On se koristi kao zvaničan ili radni jezik u desetinama međunarodnih organizacija. Neke od njih su Evropska unija, Afrička unija i Zajedničko tržište juga (MERCOSUL ili MERCOSUR). Već godinama postoje inicijative i konkretne akcije usmerene na to da on dobije status zvaničnog jezika i u Ujedinjenim nacijama, ali se to još nije realizovalo.

U ekonomskom pogledu, portugalski jezik takođe ima veliki međunarodni značaj. Sve luzofone zemlje zajedno imaju BDP od približno 2,4 biliona dolara. Više od 150 firmi iz tih zemalja su velike i moćne multinacionalne kompanije, koje imaju svoja predstavništva širom sveta. Osim toga, mnoge strane multinacionalne kompanije bazirale su svoje kontinentalne centre upravo u nekim luzofonim zemljama. Tako, predstavništva takvih kompanija za čitavu Južnu Ameriku neretko se nalaze u Brazilu, a za Afriku u Angoli ili Mozambiku. Ako se luzofone zemlje posmatraju pojedinačno kroz ekonomske parametre, može se zaključiti da imaju nezanemarljiv potencijal. Brazil je trenutno deveti na listi najvećih svetskih ekonomija. Njegov ekonomski potencijal svakako prevazilazi većinu zemalja sveta i Brazil bi, barem teoretski posmatrano, uz odgovarajući (geo)politički razvoj događaja mogao da postane globalna supersila. Portugal spada u razvijenije zemlje sveta. Iako unutar zapadnog kruga zemalja slovi za jednu od siromašnijih, ipak je činjenica da je u pitanju zemlja Evropske unije,  koja se trenutno nalazi na 42. mestu na spisku najrazvijenijih zemalja sveta. Što se tiče luzofonih zemalja Afrike, uzimajući u obzir izuzetno izazovnu ekonomsku situaciju tog kontinenta, njihove privrede ipak dobro stoje, a potencijal za razvoj im je ogroman. Ovo se posebno odnosi na Angolu i Mozambik, zemlje koje obiluju prirodnim bogatstvima i zauzimaju povoljne geografske položaje.

Luzofone zemlje možda i najveći doprinos svetu pružaju kroz svoju prebogatu i veoma raznoliku kulturu. Njihova kulturna i umetnička ostvarenja, te materijalna i nematerijalna baština, poznati su i priznati širom sveta, izuzetno lepo primljeni i, moglo bi se reći, uticajni i plodotvorni. Luzofona kultura rezultat je vekovnog prožimanja mnogobrojnih pojedinačnih kultura, pa je njena glavna odlika upravo taj diverzitet. To je, u dobroj meri, i odlika samog portugalskog jezika.

Portugalski jezik, naime, nastao je od dijalekata vulgarnog latinskog koji su se govorili na krajnjem zapadu Rimske imperije. Međutim, već u samom početku razvoja, primetan je i uticaj drugih jezika na njegovo formiranje. Starosedelački jezici Iberijskog poluostrva uticali su veoma na sve buduće iberoromanske jezike, tako da se u njima mogu naći važni tragovi keltskog i drugih autohtonih iberijskih supstrata. Kasnije su iberoromanske dijalekte svojim uticajima obogatili i germanski narodi, a potom, u još većoj meri, Arapi. Tako je portugalski jezik u srednjem veku već uveliko bio pun reči veoma različitog porekla. A kada se otisnuo "vodama dotad neosvojnim" (por mares nunca dantes navegados), kako je pevao najveći portugalski poeta svih vremena, Luis de Kamois, portugalski je jezik počeo da dolazi u kontakt sa mnogobrojnim jezicima za koje Evropljani dotad nisu znali. Iz tih egzotičnih kultura raštrkanih od Okeanije, preko Indije i Afrike, sve do Amazona, Portugalci su preuzimali nove pojmove i reči za njih. Preko portugalskog su mnoge od tih reči došle i do ostalih evropskih jezika (banana, kokos, monsun, bajadera...). Najveći uticaj autohtonih jezika portugalski je pretrpeo u Brazilu. Brazilska varijanta portugalskog danas ima preko 20 hiljada reči indijanskog porekla. Mračna istorija robovlasništva u toj zemlji istorija je i intenzivnih jezičkih kontakata. Priča o njima veoma je složena i nadilazi svrhu ovog teksta. Spomenimo samo činjenicu da brazilska varijanta poseduje i velik broj reči afričkog porekla, a mnoge strukturne odlike govornog brazilskog portugalskog takođe su rezultat uticaja afričkih jezika. Naravno da se u luzofonoj Africi dešavalo nešto slično. Tamo je intenzivan kontakt sa autohtonim jezicima čak iznedrio i više novih lokalnih jezika, poznatih pod zajedničkim nazivom kreoli portugalske leksičke osnove. Najpoznatiji od njih danas je zelenortski jezik, koji je celom svetu kroz svoju neponovljivu muziku predstavila Sezarija Evora. Ako osmotrimo portugalski koji se danas govori u Angoli i Mozambiku, zapazićemo, takođe, veliki upliv leksike iz autohtonih jezika. Portugalski je uvek sledio i "svetsku jezičku modu", tako da je mnoge reči primio iz francuskog, u njegovo zlatno doba, dok danas, očekivano, najviše leksike dobija iz engleskog. Dodajmo i to da su portugalski jezik u Brazilu znatno obogatili i jezici brojnih imigranata tokom XIX i XX veka, kao što su Italijani, Nemci i Japanci.

[Iskrcavanje Kabrala, slika Oskara Pereira da Silve, image credits: Estado da Arte]

Jedan jezik tako raskošne multikulturalnosti, koji se govori gotovo na svim kontinentima i na tako velikoj teritoriji, jednostavno ne može imati jedan jedinstven standard, koji bi važio svuda i za sve luzofone. Zato je standardni portugalski jezik pluricentričan, ostvaruje se kroz više nacionalnih varijanti. Zvanično danas postoje dve nacionalne varijante standardnog portugalskog jezika - evropska i brazilska - ali su i afričke luzofone nacije na dobrom putu da izgrade svoje nacionalne varijante. Termin nacionalna varijanta ne treba mešati sa dijalektima. Nacionalna varijanta je oblik standardnog jezika, a dijalekti su ono što se govori, krajnje uprošćeno rečeno. Između dve nacionalne varijante portugalskog jezika postoje brojne razlike, koje se ogledaju na svim jezičkim nivoima, od izgovora, preko gramatike, do leksike i pragmatike. One, međutim, nisu tolike da bi se te dve varijante mogle smatrati različitim jezicima. Gledajući njih, sasvim se lako zaključuje da je portugalski jezik jedinstven i da po svojoj pluricentričnosti veoma liči na engleski, španski, francuski i druge jezike takvog geolingvističkog i sociolingvističkog statusa. Ako, međutim, posmatramo razlike između dijalekata portugalskog jezika sa raznih krajeva njegovog govornog područja, lako možemo steći i suprotan utisak - kao da su u pitanju dva odvojena jezika. Ovo takođe važi i za jezičku situaciju unutar samog Brazila, gde su razlike između standardnog jezika i živog govora čitave nacije veoma naglašene i složene. Tako se Brazil upisao na listu onih zemalja čija se jezička situacija obično naziva diglosijom, u kojima se zvanično koristi jedan oblik jezika kao standardni, dok stanovništvo za maternji jezik ima neki bitno drugačiji idiom. Ohrabruje činjenica da se sve više brazilskih lingvista aktivno zalaže za reformu brazilske nacionalne varijante portugalskog jezika, čime bi ona trebalo da se približi onom jezičkom liku kakav govori narod. To je, prema mišljenju mnogih, preduslov za početak suzbijanja naglašenih socijalnih razlika u najmnogoljudnijoj južnoameričkoj državi.

Portugalski jezik se afirmisao kao međunarodno značajan na mnogim poljima, uključujući i nauku. Indeksi citiranosti naučnih radova, kao što su Science Citation Index i Social Science Citation Index, pokazuju da je portugalski jedan od najzastupljenijih jezika u nauci. U prirodnim naukama zauzima šesto, a u društveno-humanističkim peto mesto. Taj njegov prestiž dobrim delom proizilazi iz činjenice da se Brazil nalazi među prvih 20 zemalja po objavljivanju naučnih radova. Nije, međutim, samo kvantitet taj koji portugalski čini jezikom nauke, već i kvalitet naučnih ostvarenja. Luzofonim naučnicima dugujemo zahvalnost za brojne pronalaske tokom istorije. Neki od njih su čuvene karavele, astrolab, lekovi za hipertenziju, neki važni protivotrovi, pa čak i avion, jer se može tvrditi da je Brazilac Santos Dumon u njegovom konstruisanju ipak imao više zasluga od braće Rajt. Doprinosi luzofonih naučnika uočavaju se i na polju medicine, na kome su se proslavili Egas Moniz (psihohirurgija), Osvaldo Kruz (tropske bolesti), Karlos Šagas (malarija) i, u poslednje vreme naročito Migel Nikolelis (neuronauke).

Portugalski ima veliki globalni značaj i na internetu. Prema statistikama iz 2019. godine, to je bio peti najkorišćeniji jezik na svetskoj mreži, sa 171 milionom korisnika. Brazil je četvrti na svetu po broju korisnika interneta, što se naročito uočava na popularnim društvenim mrežama. Na Fejsbuku su prošle godine Brazilci bili treći po zastupljenosti, na Tviteru šesti, a na Instagramu i Jutjubu čak drugi. I zaista, kada posmatrate npr. komentare na videima na Jutjubu koji imaju milionske preglede, veoma često ćete primetiti korisnike koji pišu na portugalskom. I neki od kanala sa najvećim brojem pretplatnika na svetu pripadaju upravo Brazilcima.

[image credits: Mídia Interessante]

Globalni značaj portugalskog jezika oduvek se najviše video kroz njegovu kulturu. Književnost sa portugalskog govornog područja veoma je produktivna i prisutna je, kroz prevode, u većini zemalja sveta. Isto važi i za luzofonu kinematografiju, posebno brazilsku i portugalsku. Još su popularnije u svetu čuvene brazilske telenovele, koje su mnogima bile i prvi kontakt sa brazilskom realnošću, pa čak i motiv da se zainteresuju za brazilsku kulturu i za učenje portugalskog. Danas je portugalski jezik veoma zastupljen i u svetu videoigara.

Najveći globalni domet od svih luzofonih kulturnih izraza oduvek je imala muzika. Portugalski fado, brazilska samba, bosa-nova i drugi ritmovi, zelenortska morna, mozambička marabenta... Raskošno šarenilo luzofone kulture poseban je pečat ostavilo na muziku, tako da se u njoj za svakoga može naći ponešto. Svaka decenija, u poslednjih stotinak godina, imala je barem po jedan globalni hit na portugalskom jeziku. Čak i alternativniji muzički pravci imaju svoje značajne luzofone predstavnike.

Kapuera, jedinstven izraz afro-brazilske kulture, prisutna je danas u preko 160 zemalja sveta. Ona je svim svojim poklonicima veza sa Brazilom, ali i sa luzofonom Afrikom, a posredno i sa čitavim svetom, budući da je mobilnost unutar kapuerističkih krugova veoma naglašena. Kapuera je i jedan od najvećih promotera portugalskog jezika i svaki ozbiljniji kapuerista pre ili kasnije zainteresuje se da ga nauči.

Sve su ovo autentični i "prirodni" prenosioci portugalskog jezika na globalnom nivou. Osim njih, postoje i zvanične državne politike promovisanja portugalskog jezika i luzofone kulture. Portugal je u tu svrhu oformio Institut Kamoiš, koji ima svoje centre po čitavom svetu, dok Brazil nastoji da to isto čini preko svojih kulturnih centara koji se vezuju za ambasade, odnosno preko lektorata za portugalski pri univerzitetima. Postoji i Međunarodni institu za portugalski jezik, sa sedištem u Praji, glavnom gradu Zelenortskih ostrva. Njegov rad, iako još uvek relativno skromnog obima, trebalo bi da dodatno doprinese promovisanju portugalskog širom sveta. 

Veliki Fernando Pesoa rekao je da je njegova domovina portugalski jezik. Sa ovom dalekovidom izjavom danas se identifikuju mnogi. Jedan jezik pripada svima onima koji ga govore, bili njegovi izvorni govornici ili oni koji ga uče i usvajaju kao strani. A preko njega, pripada im i kultura koja se na tom jeziku izražava. Ogromna je zajednica "vlasnika" portugalskog jezika i luzofone kulture širom sveta. Lično mi je posebno drago što nas ima i u ovom njegovom delu, na brdovitom Balkanu. I ima nas sve više, a rekao bih da svi zajedno nosimo i ogroman potencijal za građenje mostova između ovih naših i luzofonih zemalja. Taj potencijal treba negovati i pokrenuti. No, o tome, možda, nekom drugom prilikom. A danas: srećan nam Međunarodni dan portugalskog jezika!  

[image credits: Coro Misto da Universidade de Coimbra]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Lusophone

https://en.wikipedia.org/wiki/Portuguese_language

interni dokumenti brazilskog Ministarstva spoljnih poslova

REVOLUCIJA POETIČNOG IMENA

Revolucije ostaju zabeležene u kolektivnom sećanju i u istoriji po raznim imenima. Nekada se ta imena izvode od načina na koji je revolucija sprovedena, nekada od karakterističnih predmeta koji su u njoj figurirali, nekada od vremena u kome se revolucija odigrala, a nekada revoluciji kumuju i njeni glavni akteri, zemlja ili grad gde se odigrala i dr. Svi smo u školi učili o Oktobarskoj revoluciji, Francuskoj buržoaskoj revoluciji, Meksičkoj revoluciji i mnogim drugima. Oni stariji među vama možda pamte i razne revolucije iz druge polovine XX veka, kao što je npr. ona poznata po nazivu Plišana. A ako ste sa ovih prostora, onda ste se tokom poslednjih trideset godina nažalost nagledali raznih revolucija ili čak u njima na neki način i učestvovali: Balvan revolucija, Jogurt revolucija, Bager revolucija - čini se da ih ima previše i da su im nazivi veoma znakoviti. A da li ste čuli za Revoluciju karanfila? Znate li kada i gde se ona odigrala? Čak i ako ne znate, verujem da vam njen naziv zvuči poetično, ili u najmanju ruku interesantno. Ljubitelji zemlje u kojoj se ova revolucija dogodila rekli bi da jedna tako poetična zemlja, zemlja tananih i slojevitih osećanja, milozvučnih melodija Okeana, ali i melanholične pesme koja se čuje po starim gradskim jezgrima, zemlja prebogate istorije, raskošne kulture i slavnih pesnika ne bi ni mogla da ima revoluciju nekakvog banalnog imena. 

Revolucija karanfila (Revolução dos Cravos) odigrala se u Portugalu, glavnim delom u Lisabonu, započevši u noći između 24. i 25. aprila 1974. godine i nastavljajući se tokom dana. Bio je to zapravo državni udar koji je izvela portugalska vojska. Fašistička diktatura je okončana, a zemlja je krenula putem demokratije i modernizacije.  

Pošto je ovaj blog posvećen ne samo jeziku, već i važnim kulturološkim temama sa luzofonog područja, smatrao sam da je umesno da napišem nešto i o ovom istorijski veoma važnom događaju za Portugal, čija se godišnjica upravo ovih dana obeležava. Najpre ću napisati neke najznačajnije podatke o samoj Revoluciji karanfila, a potom i neka moja sećanja na upoznavanje sa tim događajem i obeležavanje njegove godišnjice upravo ovde u Beogradu.

[photo credits: PSTU]

Te 1974. godine narodu Portugala beše već uveliko veoma dozlogrdilo. Naročito vojsci. Metropola je već decenijama vodila krajnje iscrpljujuće ratove protiv većine kolonija, koje je uporno pokušavala da zadrži uprkos sveopštem globalnom procesu dekolonizacije, koji je već uveliko bio priveden kraju (barem formalnopravno govoreći). Mnogi mladi ljudi su protiv svoje volje morali da služe čak četvorogodišnji vojni rok i da se izlažu opasnosti da poginu negde po savanama i džunglama Afrike, dok njihovi vršnjaci iz zemalja koje ni geografski ni kulturološki uopšte nisu daleko od Portugala uživaju u veselim sedamdesetim. Prekipelo je i svim slobodoumnim intelektualcima i umetnicima, koji su morali da ćute da ne bi završili u prepunom političkom zatvoru, ili su pak odavno već bili u egzilu i nisu mogli da se vrate u domovinu. Čitav narod je bio ogorčen. Zemlja je bila u dubokoj političkoj, ali i ekonomskoj krizi.  

Vojska je odlučila da preduzme ono što se moralo preduzeti. Izvela je državni udar, zauzimajući sve strateški važne položaje u državi i primoravajući Marsela Kaitana, diktatora i naslednika zloglasnog Salazara, da preda vlast i da se povuče. Akciju su predvodili oficiri Otelo Saraiva de Karvaljo i Salgeiro Maja, mada ima i tumačenja po kojima je glavni zapravo bio Fransisko da Kosta Gomes. A teren za sve to pripremio je general Antonio de Spinola, žestoki protivnik Kolonijalnog rata i politike režima.

Akcija je započela 24. aprila kasno uveče. Prvi tajni signal za akciju bila je pesma E depois do adeus, autora Paula de Karvalja, koja se u 10 časova i 55 minuta začula sa radija Udruženih lisabonskih emitera. Drugi, još važniji signal bila je pesma Grândola, vila morena, čuvenog Zeke Afonsa, angažovanog umetnika, koji je bio u nemilosti režima. Ovu pesmu emitovao je radio Renasensa u dvadeset minuta posle ponoći 25. aprila. Ona će ostati poznata do danas kao himna Revolucije karanfila i simbol slobode.

Grândola Vila morena

Terra da fraternidade

O povo é quem mais ordena

Dentro de ti, ó Cidade

Em cada esquina um amigo

Em cada rosto a igualdade

O povo é quem mais ordena

Dentro de ti, ó Cidade

Dentro de ti. ó Cidade, oh, oh, oh

Juro em ter a companheira

A sombra de uma azinheira

Que já não sabia a idade

Vojska je preko radija pozvala stanovništvo da ne izlazi iz kuća, ali je ono nije poslušalo, već je pohrlilo na ulice i trgove da proslavi slobodu. Vojnicima su radosni ljudi stavljali razno sezonsko cveće u cevi pušaka. To su uglavnom bili crveni karanfili, pa je tako i čitav ovaj događaj dobio ime. Borna kola su se kretala ulicama, ali do incidenata nije dolazilo. Akcija je bila izuzetno precizno isplanirana, tako da je režim bio uhvaćen na prepad, a njegova instrumentalizovana policija ništa nije mogla da preduzme. Kaitano se sakrio u zgradu Policije na trgu Largo do Karmo, odbijajući da preda vlast. Vojska je u jednom trenutku čak bila prinuđena i da otvori vatru. Tada se Kaitano predao generalu Spinoli. I on, i predsednik Ameriko Tomas ekspresno su otpravljeni za Brazil, gde su potom živeli u egzilu. Poslednja fašistička diktatura u Evropi konačno je srušena.

Sve se ovo odigralo za manje od 24 sata i bez naročite agresije. Neki znalci kažu da je ovo bila najelegantija revolucija u istoriji. U tom smislu, možda joj njeno poetično ime i simbol - crveni karanfil - najbolje i pristaju.

Nakon Revolucije karanfila usledila su velika politička previranja u Portugalu. Desno orijentisani pripadnici vojske čak su pokušali da izvedu i kontrarevoluciju. Nastupila su neprekidna trvenja između levičara i desničara. Prvi slobodni demokratski izbori održani su, simbolično, 25. aprila 1975. godine. Ubrzo je donet i novi ustav. Na sledećim izborima, 1976. godine, pobedio je socijalista Mario Soares. Zemlja je krenula putem modernizacije, demokratizacije i evropskih integracija. Kolonije su dobile nezavisnost. Privreda je počela polako da staje na noge. Od jedne relativno zaostale zemlje, čiju surovu diktaturu je decenijama tolerisao čitav zapadni svet, Portugal se polako počeo transformisati u modernu evropsku državu. Nacija koja ima jedan od najstarijih univerziteta na svetu, koja je Evropi otkrila druge kontinente i pomorske puteve, koja je svetskoj umetnosti dala neka od najboljih ostvarenja, ponovo je počela da se nazire kao relevantna na međunarodnoj sceni. 

Datum 25. april ostao je da živi kao važan istorijski dan i simbol slobode za Portugalce. Zato su razni objekti, ulice i trgovi poneli njegovo ime, između ostalih i impozantan most u Lisabonu [photo credits: en.wikipedia.org]

   

Za Revoluciju karanfila nisam bio čuo do 2006. godine. Iako sam se zanimao za luzofoni svet i pre toga, pažnja mi je najviše bila usmerena na Brazil. Srbija i Portugal, nažalost, nisu nikada bili naročito povezani, a u periodu od pre petanestak-dvadeset godina svakako su to bili manje nego danas. Zato nije ni bilo naročite prilike da se ovde sazna za ovaj važan događaj iz savremene portugalske istorije. Kada je ponovo aktiviran Lektorat za portugalski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, akademske 2005/2006 godine, tadašnji lektor, Andre Kunja, odlučio je da sa svojim studentima u Beogradu obeleži godišnjicu Revolucije karanfila tako što će prirediti jedno veče luzofone kulture. Iako nisam dolazio na časove portugalskog, budući da sam tada odavno već bio prevazišao nivo kompetencije čije je usvajanje njihovim programom bilo predviđeno, poznavao sam lektora i povremeno sa njim sarađivao. Zato me je pozvao da učestvujem u obeležavanju godišnjice 25. aprila. Tada sam saznao šta zapravo taj datum predstavlja i koliko je važan za Portugal i njegove građane.

U živom su mi sećanju pripreme recitacija pesama velikih luzofonih pesnika (Fernando Pesoa, Žoao Kabral de Melo Neto, Karlos Drumon de Andrade...), odabir muzike sa većeg dela luzofonog područja (fado, bosa-nova, pesme Sezarije Evore...) i ostale pripreme za taj događaj. Pretpostavljam da je to bilo prvo veče posvećeno luzofonoj kulturi u Beogradu. To ipak ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, jer su možda i studenti Lektorata za portugalski jezik tokom prvog perioda njegovog funkcionisanja (1997-1999) bili svojevremeno pripremili i organizovali nešto slično. Ono što svakako mogu da tvrdim jeste da je naše veče luzofonije bilo veoma raznovrsno (sa poezijom i muzikom velikog dela portugalskog govornog područja), veoma posećeno, uspešno, čak i medijski propraćeno. Na neki način je postavilo standarde za organizovanje sličnih događaja pri Lektoratu za portugalski jezik, kakvih će narednih godina biti još mnogo, da bi se potom, nažalost, polako ugasili (no, valja nadati se novim entuzijastima i novim mladim snagama). A povod da se tako nešto napravi ipak je bio 25. april, kome je veliki deo naše večeri luzofonije i bio posvećen.

Kasnije sam slušao o Revoluciji karanfila od mnogih Portugalaca koje sam upoznao. Neki su prepričavali i sećanja svojih roditelja na taj datum, pa čak i njihovo učešće u Revoluciji. Svakako mi je bilo zanimljivo da sve to slušam, da o tome diskutujem i pravim poređenja sa nekim događajima koje sam osetio na sopstvenoj koži, živeći burnu savremenu istoriju sopstvene zemlje (9. mart, studentski protesti 96/97, 5. oktobar). Nešto sam imao prilike i da pročitam o 25. aprilu 1974, a pogledao sam više puta i film Aprilski kapetani, koji mi se veoma dojmio (inače mi se uvek dopadnu portugalski filmovi, iako za portugalsku kinematografiju neretko kažu da nije ništa posebno). Za mene lično, Revolucija karanfila je jedna važna realija portugalske kulture i civilizacije, preko koje sam ja upravo i počeo ozbiljnije da se sa njima upoznajem. Za mene je to i uspomena na vreme kada sam tek počinjao da dolazim u živi dodir sa jednom drugom luzofonom civilizacijom, portugalskom; nakon što sam onu brazilsku već bio odlično upoznao, susret sa portugalskom, a potom i sa civilizacijom i kulturom luzofone Afrike, otvorio mi je neke nove vidike i podstakao me je na nova istraživanja i saznanja. I na kraju, za mene je to i podsećanje na vreme kada su kulturne aktivnosti posvećene luzofoniji u Beogradu bile življe, maštovitije i češće. Iskreno se nadam da će se sve to na neki način obnoviti, produbiti i proširiti.

[photo credits: en.wikipedia.org]

Izvori:

1. https://www.dw.com/pt-br/1974-revolu%C3%A7%C3%A3o-dos-cravos-em-portugal/a-505506

Ovaj tekst je dostupan i u prevodu na srpski Tamare Nikolić, na blogu Diz que diz:

https://dizquediz.wordpress.com/2017/04/25/revolucija-karanfila/?fbclid=IwAR0C7cOTQyRawmX__XFM4WzImf47Po06y2HTSsfLOyZYw9Lnn43-KifheH4

2. https://en.wikipedia.org/wiki/Carnation_Revolution

3. https://www.historiadomundo.com.br/idade-contemporanea/revolucao-dos-cravos.htm

4. M. Dumoulin, G. Fernandes, R. Louro. (produtores), & Medeiros, M. de (diretora). (2000). Capitães de Abril [filme]. Portugal.

VREMENSKE ODREDNICE U PORTUGALSKOM JEZIKU

U ovom postu se bavim vremenskim odrednicama (prilozima, priloškim izrazima i ostalim jezičkim jedinicama kojima se izražava vreme) u portugalskom jeziku. U njemu ću u formi srpsko-portugalskog glosara navesti najvažnije i najfrekventije reči i izraze kojima se govornici portugalskog služe kada hoće da kažu kada se nešto događa. Za neke od ovih reči i izraza napisaću i etimološka objašnjenja odnosno zanimljivosti o njihovom poreklu, budući da iz svog didaktičkog iskustva znam da to ume da zaintrigira one koji portugalski uče kao strani jezik. 

Da krenemo najpre od najopštijih i najčešćih vremenskih odrednica:

vreme - tempo

vremenski - temporal

period - período

doba, razdoblje, epoha - época
u to/ono vreme - nessa/naquela época

kada - quando (napomena: Koristi se i kao upitni prilog i kao relativni konektor, npr.: Quando vais vir? - Kada ćeš doći? vs. Vamos comer quando tu vieres - Ješćemo kada budeš došao.)

od kada - desde quando (za prošlost); a partir de quando (za budućnost)

do kada / dokle - até quando

sada - agora

smesta - imediatamente

već - já

tek - só

uskoro - em breve / daqui a pouco / logo

tokom - durante

pre - antes

posle - depois

odmah potom - logo depois

rano - cedo

ranije - mais cedo

kasno - tarde

kasnije - mais tarde

ovog momenta - neste momento/instante

u tom/onom trenutku - nesse/naquele momento/instante

u poslednje vreme - ultimamente / nos últimos tempos / recentemente

često - frequentemente / com frequência

puno puta - muitas vezes

retko - raramente / raras vezes

ponekad - às vezes / de vez em quando

s vremena na vreme - de tempos em tempos

redovno - regularmente

periodično - periodicamente / amiudamente

nikad - nunca / jamais

uvek - sempre

zauvek - para sempre

oduvek - desde sempre

danas - hoje

u današnje vreme - hoje em dia / atualmente

jutros - hoje de manhã / esta manhã 

ujutru - de manhã
posle podne - à tarde / de tarde
uveče - à noite / de noite
večeras - hoje à noite / esta noite

noćas - esta noite

danas posle podne - hoje à tarde / esta tarde

juče - ontem

prekjuče - anteontem / antes de ontem

juče ujutru - ontem de manhã

sinoć - ontem à noite

pre tri dana - há três dias / faz três dias

sutra - amanhã

preksutra - depois de amanhã

sledećeg dana (u odnosu na neki drugi o kome se govori) - no dia seguinte

za tri dana - em três dias / daqui a três dias

prošle nedelje - na semana passada

sledeće nedelje - na próxima semana / na semana que vem

prošlog meseca - no mês passado

sledećeg meseca - no próximo mês / no mês que vem

prošle godine - no ano passado

sledeće godine - no próximo ano / no ano que vem

u prošlom veku - no século passado

u prošloj deceniji - na década passada

devedesetih - nos anos noventa / na década de noventa

Delovi dana i njima srodni pojmovi:

jutro - manhã

zora / svitanje - madrugada / alvorada / amanhecer / alvor / alba / alvorecer / aurora / arraiada / arrebol / diúculo

podne - meio-dia

poslepodne - tarde

veče - noite

noć - noite

ponoć - meia-noite

duboka noć - alta noite

sitni sati - altas horas

sumrak - anoitecer / entardecer / crepúsculo / tardinha / noitinha / ocaso / poente / lusco-fusco

zalazak sunca - pôr do sol 

izlazak sunca - nascer do sol
(Napomena: pre nedavne pravopisne reforme ove dve sintagme pisale su se sa crticama, kao polusloženice)

[image credits: istockphoto.com]

Vremenske jedinice:

trenutak / momenat - momento / instante
sekund - segundo

minut - minuto

sat - hora

dan - dia

nedelja - semana
vikend - fim de semana / final de semana

kvartal / tromesečje - trimestre
polugodište - semestre
godina - ano
pet godina - lustro

decenija - década / decênio

vek - século
milenijum - PE milénio PB milênio 

Periodičnost, učestalost:

jedanput - uma vez

dvaput - duas vezes

dnevno - por dia / ao dia / diariamente

celog dana - o dia todo / o dia inteiro
svakog dana - todos os dias / PE todo o dia PB todo dia
nedeljno - por semana / semanalmente

cele nedelje - a semana toda / a semana inteira
svake nedelje - todas as semanas / PE toda a semana PB toda semana
mesečno - por mês / ao mês / mensalmente

godišnje - por ano / ao ano / anualmente
dnevni - diário
svakodnevni - quotidiano
nedeljni - semanal
mesečni - mensal
tromesečni - trimestral
šestomesečni - semestral
godišnji - anual
stogodišnji - centenário
hiljadugodišnji - milenar / milenário

Neka istorijska razdoblja:

preistorija - Pré-história
kameno doba - Idade da Pedra
paleolit - Paleolítico
mezolit - Mesolítico
neolit - Neolítico
metalno doba - Idade dos Metais
bakarno doba - Idade do Cobre
bronzano doba - Idade do Bronze
gvozdeno doba - Idade do Ferro

stari vek - Idade Antiga

srednji vek - Idade Média
srednjevekovni - medieval

moderno doba - Idade Moderna
savremeno doba - Idade Contemporânea

XXI vek - século XXI (za ispravnu upotrebu rednih brojeva uz vekove v. post o brojevima u portugalskom jeziku)

Meseci:

januar - janeiro

februar - fevereiro

mart - março

april - abril

maj - maio

jun - junho

jul - julho

avgust - agosto

septembar - setembro

oktobar - outubro

novembar - novembro

decembar - dezembro

Za razliku od našeg jezika, u portugalskom je reč koja se koristi za mesec kao vremenski period (mês) različita od reči koja se koristi za Mesec kao nebesko telo (Lua). Pa ipak, medeni mesec se na portugalskom kaže lua de mel.

Nazivi za mesece su se u evropskoj varijanti portugalskog jezika pre nedavne pravopisne reforme pisali velikim početnim slovima, a tako ih i dalje pišu mnogi korisnici ove varijante.

Dani u nedelji:

ponedeljak - segunda-feira

utorak - terça-feira

sreda - quarta-feira

četvrtak - quinta-feira

petak - sexta-feira

subota - sábado

nedelja - domingo

Nazivi za dane u nedelji u portugalskom jeziku jedne su od reči koje najviše pobuđuju znatiželju onima koji ovaj jezik uče. Očekuje se, naime, da se i u portugalskom, kao u drugim romanskim jezicima, za dane u nedelji koriste nazivi izvedeni od imena rimskih bogova i boginja. To, međutim, nije slučaj. Kada su u pitanju radni dani (ponedeljak - petak), ovi nazivi na portugalskom predstavljaju polusloženice čiji je prvi deo redni broj a drugi reč feira, što znači "pazarni dan". Ali otkud to da je ponedeljak zapravo drugi pazarni dan? U srednjem veku, naime, nedelja je u Portugalu bila najvažniji pazarni dan. Nakon liturgije, građani bi se okupljali na tržnicama ispred katedrale, gde bi prodavci nudili svoje proizvode na tezgama. Sledećeg dana bi se to nastavljalo, ali bi bilo manje i prodavaca i kupaca. Taj sledeći dan više nije bio ni najvažniji ni najveći, a bio je i drugi po redu u toj "pijačnoj rutini". Utorak je bio treći, sreda - četvrti, četvrtak - peti, a petak - šesti. Ti su se nazivi održali do danas (pritom, redni broj "treći" u nazivu za utorak i danas ima svoj arhaični oblik: terça, umesto savremenog terceira). Nazivi za subotu i nedelju imaju oblike kao i u drugim romanskim jezicima.   

Kada smo kod dana u nedelji, spomenimo i jedan nedavno skovani žargonizam iz Brazila, izveden od naziva za petak. U pitanju je glagol sextar, čiji ekvivalent ne postoji u našem žargonu. Njegovo značenje je da je stigao petak, a kada bismo na našem jeziku po tom istom modelu pravili takav neki žargonski glagol, on bi glasio nešto poput "zapetkiti se" (kao što kažemo "smrknuti se", na primer). Ovaj glagol, međutim, postoji samo teoretski, dok se u stvarnoj jezičkoj upotrebi, i to žargonskoj, koristi samo jedan njegov oblik - treće lice jednine perfekta indikativa, dakle: sextou. Sve je počelo na društvenim mrežama, gde su ljudi u objavama koje se odnose na događaje predviđene za petak uveče stavljali hešteg #sextou. Ideja je bila da se onima koji vide objavu na društvenoj mreži dodatno skrene pažnja na to da je petak i da treba izabrati neki interesantan događaj za večernji izlazak.

[image credits: Segredos do Mundo]

Međutim, ovaj žargonizam sextou, kako piše blog Segredos do Mundo, ima poreklo i razvojni put koji je mnogo zanimljiviji nego što se na prvi pogled čini. On se najpre pojavio kao naslov jedne pesme grupe Forró de Pegação i tako se popularizovao. Potom su ga prihvatili i drugi izvođači brazilskog popularnog žanra foro u stihovima svojih pesama. Odatle se proširio po internetu i društvenim mrežama, gde je postao pravi simbol radosti zbog dolaska vikenda nakon naporne radne nedelje. 

Brazilski hešteg #sextou dopao se i strancima. Amerikanci su ga, međutim, potpuno pogrešno interpretirali - pomislili su da se radi o tri spojene reči, sex to u, što su protumačili kao poziv na seks. Zato su i oni počeli da koriste isti hešteg, ali na fotografijama koje imaju jasnu seksualnu konotaciju, te su mu tako dali jedno potpuno novo i drugačije značenje, koje s originalnim više nema nikakve veze. S obzirom na veliki broj nešto eksplicitnijih fotografija sa ovim heštegom na Instagramu, ta društvena mreža je na kraju zabranila njegovu upotrebu, pa na njoj ni Brazilci više nisu mogli njime da označe koliko su srećni što je napokon stigao petak. U svakom slučaju, nastanak i razvoj izraza sextou je jedan mali primer koji nam pokazuje koliko su "čudni putevi jezički."

Priču o danima u nedelji zaokružićemo jednom napomenom o kalendarima na luzofonom području. Naime, dok su kalendari u Portugalu većinom identični našima, u brazilskim kalendarima prvi dan u sedmici najčešće je nedelja. To, naravno, ne znači da je nedelja i prvi radni dan, radna sedmica svakako počinje od ponedeljka. Iako se može učiniti da ta pojava ima veze sa nazivom za ponedeljak u portugalskom jeziku, razlozi zapravo leže u rimokatoličkoj tradiciji, po kojoj je nedelja, kao najvažniji liturgijski dan, stavljana na početak sedmice. Kalendari u kojima je ovaj dan u krajnjoj levoj koloni, pre ponedeljka, mogu se naći i u drugim zemljama, najčešće rimokatoličkim i protestantskim, ali i mnogim muslimanskim, budući da i u islamu nedelja ima poseban status.

[image credits: AppAdvice]

Datumi:

Što se tiče pisanja datuma na portugalskom jeziku, primenjuje se sledeća formulacija: broj dana u mesecu + de + naziv meseca + de + broj godine. Primeri:

7 de setembro de 1882

25 de abril de 1974

5 de dezembro de 2019

Datumi se mogu pisati i skraćeno, na neki od sledećih načina:

sa kosom crtom: 05/12/2019

sa crticom: 05-12-2019

sa tačkom 05.12.2019

Važno je naglasiti da tačka u poslednjem navedenom načinu za skraćeno pisanje datuma ne znači da su brojevi redni, već služi samo za odvajanje elemenata datuma. Broj koji označava dan u mesecu ili godinu u portugalskom pravopisu zapravo nije redni broj i piše se bez tačke (npr. Isto aconteceu no dia 23 de maio).

  

Godišnja doba:

zima - inverno

proleće - primavera

leto - verão

jesen - outono

Nazivi za godišnja doba (estações do ano) u portugalskom jeziku potiču od latinskih reči. U Starom Rimu, naime, godina je bila podeljena na topao i hladan period. Topao period je imao tri dela: Prima Vera ("prvo leto"), Tempus Veranus ("vreme rađanja plodova") i Aestivum (što je bio vrhunac leta). Hladan period je imao dva dela: Tempus Autumnus ("vreme opadanja") i Tempus Hibernus (što je bila prava zima, najhladniji deo godine).

Nazivi godišnjih doba u portugalskom jeziku pišu se, prema pravopisnoj reformi, malim početnim slovom, iako ih mnogi i dalje pišu velikim. Od njih su izvedene i neke druge reči, kao što su sledeći pridevi:

zimski - invernal, invernoso, inverniço, hibernal
prolećni - primaveril, primaveral
letnji - veranil, veranal, estival
jesenji - outonal, outoniço, autunal

glagoli:

letovati - veranear
zimovati / prezimiti - invernar

i imenice:

letovanje - veraneio

prezimljavanje - invernagem, invernação

Praznici:

U portugalskom jeziku ima mnogo naziva za praznike. Ovde ćemo navesti samo one najvažnije (uz linkove ka postovima o proslavljanju nekih od njih u luzofonom svetu):

Božić - Natal

Nova godina - Ano Novo

Vaskrs - Páscoa
Praznik rada - Dia do Trabalhador
Dan žena - Dia Internacional da Mulher
Dan zaljubljenih - Dia dos Namorados (u Portugalu je to, kao i drugde, 14. februar, dok je Brazilu 12. jun)

Karneval - Carnaval

Pored ovih praznika, navodimo i nazive za dva perioda u godini, u trajanju od po približno mesec dana, koji su kulturološki veoma bitni, jer prethode dvama najvažnijim praznicima i tokom njih postoje razni običaji i svetkovine:

božićni post - advento

uskršnji post - quaresma

Jedan od najvažnijih praznika u luzofonom svetu (a u Brazilu zasigurno i najvažniji) jeste karneval. Ova višednevna svetkovina ima mnogostruki značaj za luzofonu kulturu i civilizaciju, koji svakako nadilazi ciljeve i obim ovog posta, tako da ćemo o njoj pisati nekom drugom prilikom, posvećujući joj post odgovarajućeg sadržaja. Zadržimo se zasad samo na činjenici da je karneval za govornike portugalskog jezika, a posebno za Brazilce, značajna vremenska odrednica. Naime, kao što kod nas nije retkost da se neki događaji situiraju u odnosu na neke praznike (kao npr. u izrazima "To je bilo još pre Nove godine"; "Javiću ti se kad prođu božićni praznici" i sl.), u portugalskom jeziku česti su izrazi poput "antes do carnaval", "depois do carnaval", "quando o carnaval acabar" i sl. Karneval je, jednostavno, važna vremeska referenca u jednoj godini. Za neke ljude u luzofonim zemljama, i sama godina se deli na period pre karnevala i onaj posle njega. 

Kada smo već kod kulturološki specifičnih vremenskih referenci, u Brazilu nailazimo na još jednu, koja u Evropi nema ni približno toliki značaj, barem ne za ogromnu većinu ljudi. U pitanju je Svetsko prvenstvo u fudbalu iz 1950. godine. Ono se održalo upravo u Brazilu i ostalo je urezano u brazilsko kolektivno sećanje, pre svega po debaklu brazilske reprezentacije u finalu, koji je čitava zemlja doživela kao nacionalnu tragediju. Generacije koje su pratile ovo prvenstvo i dan danas dele XX vek na period od pre njega i posle njega. Dok mi u Evropi prošlo stoleće obično delimo na period od pre i posle Drugog svetskog rata - tog strašnog događaja koji je suštinski preoblikovao naš kontinent - Brazilci imaju jednu mnogo važniju vremensku liniju podele XX veka. Zato se nemojte čuditi ako vam neki vremešniji Brazilac kaže, na primer, da živi u zgradi koja je sazidana "još pre Prvenstva iz 1950". A budući da je Brazil pre nekoliko godina bio domaćin još jednog Svetskog fudbalskog prvenstva, koje je nacija doživela najpre isto toliko euforično kao i prethodno, a potom i isto toliko tragično, ostaje da se vidi da li će i ono u budućnosti predstavljati značajnu vremensku odrednicu u brazilskom portugalskom. Isto zapažanje vredi i za Letnje olimpijske igre, održane u Rio de Žaneiru 2016. godine.

Koliko je sati?

Da bismo upitali za vreme, u portugalskom jeziku koristimo rečenicu Que horas são? Kroz sledeće primere ćemo videti kako tačno odgovoriti na ovo pitanje u zavisnosti od toga da li izražavamo pun sat ili neko drugo vreme, da li se radi o prepodnevnim ili poslepodnevnim satima i dr.

15h
São quinze horas.
São três horas da tarde.
São três horas.
São três.
PE São três certas.
PB São três em ponto.

1h
É uma hora.
É uma da manhã.

12h
São doze horas.
É meio-dia.

00h
São doze horas.
É meia-noite.

6h10
São seis horas e dez minutos.
São seis e dez.
PE Passam dez das três.

7h15
São sete horas e quinze minutos.
São sete e quinze.
São sete e um quarto.
PE Passam quinze das sete.

7h30
São sete horas e trinta minutos.
São sete e trinta.
São sete e meia.
PE Passam trinta das sete.

12h30
São doze horas e trinta minutos.
São doze e trinta.
PE É meio-dia e meia.
PB É meio-dia e meio.

00h30
São doze horas e trinta minutos.
São doze e trinta.
É meia-noite e meia.

5h45
São cinco horas e quarenta e cinco minutos.
PE São seis menos quinze.
PE São seis menos um quarto.
PB (Faltam) quinze para as seis.
PB (Falta) um quarto para as seis.

5h50
São cinco horas e cinquenta minutos.
PE São seis menos dez.
PB (Faltam) dez para as seis.


Kada se želi pitati "u koliko sati", koristi se izraz A que horas? Odgovor je takođe uvek sa predlogom a (koji se u pisanju spaja sa određenim članom i obavezno nosi akcenat gravis), npr:

U jedan sat - À uma hora.
U sedam sati - Às sete horas.

Aproksimativno vreme izražava se predlogom por:

Oko jedan sat - Pela uma hora.
Oko sedam sati - Pelas sete horas.

Iznad gornjih primera vidimo i kako se skraćeno, tj. brojevima, pravilno zapisuju sati u portugalskom jeziku. U brazilskom portugalskom često se umesto skraćenice h koristi i hs, kada je više od jednog sata, npr. 14hs30.

[image credits: missoessemfronteiras.wordpress.com]

Neki izrazi i frazeologizmi sa vremenskim značenjem:

Imenica hora, koja znači "sat" ili "trenutak", sastavni je deo mnogih frazeoloških izraza u portugalskom jeziku. Jedan od najčešćih je izraz em cima da hora, koji ima dva značenja. Prvo je "tačno na vreme", a drugo, inače mnogo frekventnije, "u poslednji čas". 

Inače, da bi se kazalo da se nešto dešava "na vreme", u evropskom portugalskom se koriste izrazi a tempo i a horas ili, znatno ređe, prilog atempadamente. U brazilskom portugalskom upotrebljavaju se izrazi na hora i em tempo.  

Naš izraz "u pravi čas" na portugalski prevodimo izrazom na hora certa.

Brazilski kolokvijalni izraz na hora agá koristi se da se označi neki odlučujući ili veoma važan momenat. U kontekstu emotivne odnosno intimne veze ovaj izraz ima i značenje "trenutak u kome dolazi do seksualnog odnosa". 

Imenica hora leži i u etimologiji izraza ir embora - otići. Naime, ova reč embora nastala je sažimanjem čitavog izraza em boa hora - u dobar čas. U kolokvijalnom portugalskom, kako evropskom, tako i brazilskom, umesto upotrebe punog oblika ovog glagola često se koristi samo bora, tako da će rečenica Vamos embora! kolokvijalno glasiti prosto Bora! Ponekad se na to dodaje i reč lá, pa dobijamo izraz Bora lá!, što bismo mogli prevesti kao "'Ajmo!"

Kada ironično želimo reći da se nešto nikada neće dogoditi, u našem jeziku su nam na raspolaganju frazeologizmi poput "Malo sutra", "Kad na vrbi rodi grožđe", "Na sveti nikad", "Na svetog Živka", "Limburga meseca" i dr. I portugalski ima takve svoje izraze. Evo nekih od njih:

No dia de São Nunca (à tarde) - doslovno: Na dan svetog Nikada (poslepodne).
Quando a vaca tussa - doslovno: Kad se krava zakašlje.
Quando a galinha criar dente - doslovno: Kad kokoški izraste zub.
No dia 30 de fevereiro - doslovno: Na dan 30. februara.

Za kraj ovog kratkog pregleda kolokvijalnih izraza i frazeologizama sa vremenskim značenjem, navodimo jednu poslovicu, u dva oblika, koja odgovara našoj "Ko rano rani - dve sreće grabi":

Quem madruga, Deus ajuda.

Deus ajuda a quem cedo madruga.

Izvori i literatura:

https://ciberduvidas.iscte-iul.pt/

https://www.dicionarioinformal.com.br/

Kamara, Ž., & M. Ćirić. (2008). Portugalsko-srpski i srpsko-portugalski rečnik. Beograd: Agencija "Matić".

https://segredosdomundo.r7.com/

Serra Pietsch, G., & M. Ćirić. (2014). Por dentro do Brasil. Método de português brasileiro para estrangeiros: Nível básico e intermediário. Belgrado: Glosarijum.