FELIZ NATAL!

Danas se u luzofonom svetu proslavlja najradosniji hrišćanski praznik (kao, uostalom, i u velikoj većini hrišćanskih zemalja). Poslednjih godina se na ovaj dan često setim jednog minulog vremena, od pre otprilike jedne decenije, kada je u Beogradu postojala jedna konsolidovanija grupa ljubitelja portugalskog jezika i luzofone kulture koja je, iako sama ne slavi Božić po gregorijanskom kalendaru, imala običaj da na ovaj dan organizuje jednu malu proslavu u znaku "luzofonog Božića". Naime, svakog 25. decembra okupili bismo se kod nekog od nas, napravili bismo neki božićni specijalitet kakav se servira za Badnje veče ili za božićni ručak u luzofonim zemljama (najčešće bakalar), otvorili bismo flašu porta ili nekog drugog portugalskog vina i čitali bismo poeziju na portugalskom jeziku. Ispod jelke bismo stavili smotuljke papira, ukrašene i uvezane mašnama, sa ispisanim pesmama portugalskih, brazilskih i luzoafričkih pesnika, pa bi svako od nas izvlačio po jedan smotuljak i čitao. A najvažnije od svega bilo je to što smo na te proslave pozivali naše prijatelje Portugalce i Brazilce koji su u Beogradu ostali sami za njihov Božić, daleko od porodice, i kojima je mnogo značilo da se nađu u jednom takvom toplom i prijateljskom okruženju. To su uglavnom bili lektori za portugalski jezik iz Instituta Kamoiš, kojima se baš i nije isplatilo da putuju kući pre kraja godine, jer su obično imali još gomilu obaveza na fakultetu da završe, pa bi za Božić ostali u Beogradu. Mi, lokalni ljubitelji luzofonije, stvarali smo im toga dana delić atmosfere iz njihove kulture, u kome smo i sami uživali. Ta je tradicija, međutim, odavno već prekinuta; svako od nas je otišao na svoju stranu posle završetka studija, portugalskih lektora u Beogradu više i nema, a i štošta još drugo doprinelo je tome da se takva jedna grupa ljubitelja portugalskog jezika i luzofone kulture vremenom sasvim ospe. Tih i mnogih drugih sličnih druženja sećam se sa setom i nadam se da će se neki novi ljubitelji luzofonije, "neki novi klinci", organizovati na neki svoj način i nekad napraviti nešto slično. A ja ću iskoristiti ovaj datum da napišem nešto o tome kako se u luzofonom svetu proslavlja Božić.

Božić u Portugalu
[photo credits: moraremportugal.com]

Poznato je da je Božić u savremeno doba, posebno na zapadu, postao jedan veoma komercijalizovan i jednoličan praznik. Ni luzofone zemlje po tome nisu naročit izuzetak. Prazničnu radost i samu suštinu ovog događaja u najvećem broju slučajeva zamenila je jurnjava da se sve stigne: da se kupe pokloni na vreme, da se obave svi poslovi pre neradnog dana, da se spremi božićna večera, da se doputuje kući ako se živi daleko itd. Tako, ulicom 25. marta (Rua 25 de Março) u Sao Paulu, koja je najveća trgovinska zona u luzofonom svetu, tokom jučerašnjeg dana prošlo je preko milion ljudi, prema zvaničnim izveštajima. Slično je bilo i u drugim trgovinskim žarištima u velikim luzofonim gradovima, a posebno po takozvanim šoping molovima. Pokloni se kupuju uglavnom deci, ali ponekad i ostalim članovima porodice i prijateljima. U Brazilu se neretko organizuje i jedna igra pod nazivom amigo oculto (tajni prijatelj), unutar velike porodice, među prijateljima i, najčešće, sa kolegama s posla. Naime, iako ova igra ima više verzija, najčešća je ona u kojoj svako unapred izvuče ceduljicu iz šešira sa nečijim imenom i ta osoba onda postaje njegov "tajni prijatelj", za koga treba da kupi poklon za Božić. Niko od učesnika naravno neće saznati ko je čiji tajni prijatelj do trenutka same dodele poklona. A dodela pak treba da bude kreativna i šaljiva - pre nego što se poklon uruči, učesnici treba na osnovu priče ili imitacije onoga ko poklon uručuje da pogode ko mu je tajni prijatelj. Za ovu igru, koja inače nije tipičan brazilski izum (potiče iz Severne Amerike), najčešće se odredi približna novčana vrednost poklona, kako bi svi ipak dobili slične darove. A inače se za Božić u luzofonim zemljama kupuju pokloni isti kao i u ostatku zapadnog sveta. Kada su u pitanju deca, to uglavnom podrazumeva najnovije igračke, pa se njihovi prodavci pred Božić međusobno utrkuju u sniženjima i akcijama.

Deca, naravno, veruju da im poklone donosi Deda Mraz (u evropskom portugalskom - Pai Natal, u brazilskom - Papai Noel). U Portugalu pojava crvenog natrontanog dekice sa sankama i irvasima i nije toliko čudna, kao ni u ostatku Evrope, ali u Brazilu i luzofonoj Africi zaista možemo pretpostaviti da mu je u takvoj odeći veoma neudobno. Međutim, ova tradicija jednostavno je preuzeta iz hladnijih krajeva, tako da je Deda Mraz i u tropima ostao nepromenjen. Ima, međutim, i kreativnih pojedinaca, koji su u Brazilu osmislili tropskog Deda Mraza i tako proslavi Božića dali nešto originalniji, lokalni ton. Slično važi i za božićnu jelku. Dok u Portugalu ima prirodnih jelki, u luzofonim tropima kupuju se veštačke. Na ulicama se, međutim, kiti i drugo drveće, pa čak i palme. A najveća božićna jelka u luzofonom svetu svake godine postavlja se u Rio de Žaneiru, na laguni Rodrigo de Freitas, po kojoj nekih mesec i po dana slobodno pluta. Njeno postavljanje označava početak božićnih svečanosti u gradu i uvek je praćeno muzičkim spektaklom. 

Božićna jelka na laguni Rodrigo de Freitas u Rio de Žaneiru
[photo credits: propmark.com.br]

Što se tiče božićne trpeze, u Portugalu se za Badnje veče najčešće jede bakalar, uz prilog od kuvanog krompira, blitve i zelenog pasulja sa maslinovim uljem. Novije globalizatorske tendencije, međutim, i na portugalsku božićnu trpezu sve češće donose pečenu ćurku. Ono što je možda i najkarakterističnije za božićnu večeru u Portugalu jesu mnogobrojni i raznovrsni kolači. Među njima se posebno ističe bolo-rei (kraljevski kolač), slatkiš koji Portugalci jedu u praznične dane, sve do Bogojavljenja. Kolač je okruglog oblika i punjen je orašastim plodovima i kandiranim voćem. U Brazilu se za Badnje veče jede pečena ćuretina, prasetima ili svinjetina, uz prilog od pirinča i salpicão (salatu od piletine, majoneza, jabuke, graška, šargarepe i drugih sastojaka). Za desert se najviše služi italijanska verzija božićnog kolača, takozvani panetone, koji veoma podseća na portugalski bolo-rei.

Portugalski bolo-rei
[photo credits: pinterest]

Nakon božićne večere, kada sat otkuca ponoć, otvaraju se pokloni. To je trenutak najveće radosti, posebno za decu. Porodice koje su tradicionalnije tada će otići u crkvu na prvu božićnu liturgiju (Missa do Galo). Običaj je da se u kući osim božićne jelke drže i ukrasi u obliku štale u kojoj je rođen Isus (presépio). U nekim ruralnim sredinama u Portugalu održala se i tradicija paljenja drveta u crkvenim portama. Sledećeg dana, 25. decembra, koji je u čitavom luzofonom svetu neradni dan, najčešće se odlazi na ručkove kod šire porodice, rodbine i prijatelja. To je, kao i u ostatku hrišćanskog sveta, prilika da se članovi porodice na kraju godine okupe i požele jedni drugima sve najbolje. 

Papai Noel tropical
[image credits: gcn.net.br]

Na kraju, evo nekoliko najvažnijih božićnih reči i izraza na portugalskom:

Božić - Natal

Srećan Božić! - Feliz Natal!

Božićna večera - Ceia de Natal

Deda Mraz - Pai Natal (EP) / Papai Noel (BP)

Poklon - Presente

Božićna jelka- Árvore de Natal

Božićni ukrasi - Enfeites / Decoração de Natal

Božićni venčić - Guirlanda de Natal

Božićna čestitka - Carta de Natal

    

MALE REČI I IZRAZI BEZ KOJIH SE NE MOŽE

Kada učimo strani jezik, naročito u početku tog procesa, uglavnom se fokusiramo na to da zapamtimo najfrekventnije imenice, prideve i glagole, nastojimo da savladamo osnovna gramatička pravila, kao i da naučimo one reči koje nam pomažu da povezujemo rečenične i tekstualne celine na odgovarajući način. Sve nam je to neophodno da ostvarimo osnovnu komunikaciju govoreći iole pravilno (naravno, rudimentarna komunikacija se može ostvariti i bez svega toga, po principu "Ja Tarzan, ti Džejn", ali ovde ipak govorimo o nastojanju da se postigne nešto više). Savladavši sve to, pre ili kasnije dođemo u situaciju da razgovaramo sa izvornim govornikom koji ne prilagođava svoj diskurs nama, ili prosto da slušamo razgovor dva ili više izvornih govornika jezika koji učimo. I, onda, neretko primetimo da oni izuzetno često koriste neke reči i/ili izraze koje mi nismo savladali, iako smo možda čak stigli i do praga srednjeg nivoa kompetencije u stranom jeziku koji učimo. Tada se zapitamo kako to da ne znamo značenja i kontekstualnu upotrebu tih "malih reči i izraza" kada su oni toliko česti, tj. kada ih izvorni govornici koriste u svakoj drugoj rečenici. Najčešće su u pitanju takozvani diskursni markeri, koji imaju mnogobrojna značenja i funkcije.

Kada sam ja počinjao da učim portugalski, vrlo brzo sam uvideo da njegovi govornici veoma često koriste razne "male" reči i izraze i veoma sam se potrudio da "provalim" šta tačno oni znače i kada tačno treba da se upotrebe u razgovoru. Nekoliko godina kasnije, kada sam počeo druge da podučavam portugalskom, već na prvim časovima bih im govorio i o tim rečima i izrazima, smatrajući da je važno da ih što pre savladaju. Njih u portugalskom, kao i u ogromnoj većini jezika, ima mnogo, ali ću ovaj post posvetiti nekim najčešćim i najvažnijim. Pošto mi je brazilski portugalski ipak bliži od evropskog, usredsrediću se na ovu pojavu u toj varijanti. Međutim, kako imam veliko teorijsko znanje i o evropskom portugalskom, kao i dugogodišnje iskustvo komunikacije sa njegovim govornicima, potrudiću se da dodam i odgovarajuće napomene o upotrebi tih reči i izraza i u toj varijanti. Naravno, svaka korekcija i sugestija od boljih poznavalaca evropskog portugalskog biće veoma dobrodošla.

[photo credits: Estudo Prático]

Pois é

Ovaj izraz sastoji se od priloga pois i glagola ser u trećem licu jednine indikativa prezenta. Na naš jezik bi se doslovno mogao prevesti kao pa jeste. Međutim, njegova upotreba je toliko široka i gotovo sveprisutna u razgovornom funkcionalnom stilu brazilskog portugalskog, da je lako zaključiti da mu značenje nije uvek baš sasvim isto i da se samim tim ne može uvek isto prevesti na srpski.

Izraz pois é najčešće koristimo da potvrdimo ono što je sagovornik rekao. To može biti i "obično" potvrđivanje, kao da smo rekli i samo é (jeste). Međutim, ovaj izraz ipak češće koristimo da sagovorniku potvrdimo ono što je on rekao ali tako da mu stavimo do znanja da smo i mi već to znali, da smo i mi baš to isto mislili ili hteli da kažemo, da je on upravo uobličio ono što smo mi hteli da izrazimo, a možda nismo uspeli na takav način i sl. U tom smislu, ovaj izraz, u zavisnosti od konteksta, na srpski najčešće prevodimo kao E (baš) to, Jao jeste, Vala baš i sl. Ilustrovaćemo to sledećim primerima:

- Você atrasou um pouco.

- Pois é, o trânsito está péssimo.

- Malo si zakasnio.

- Jesam, saobraćaj je grozan.

- Que calor terrível!

- Pois é, não dá pra respirar.

- Kakva odvratna vrućina!

- Vala baš, ne može da se diše.

- Você soube que a Joana foi internada?

- Pois é! Coitada dela! Já pensou? Que coisa horrível!

- Jesi čuo da je Žoana smeštena u bolnicu?

- Jao da! Jadna ona! Zamisli! Kakav užas!

- Olha que cachorrinho fofinho!

- Pois é, uma gracinha.

- Vidi kakvo slatko kučence!

- Jao jeste, dušica mala!

- Meu Deus! Olha o tamanho da fila. Vamos demorar muito. 

- Pois é! Eu queria dizer a mesma coisa.

- Jao, Bože! Vidi koliki red. Baš ćemo se zadržati.

- E baš to! I ja sam to hteo da kažem.

Ponekad se izraz pois é u razgovornom brazilskom portugalskom koristi i bez namere da se potvrde sagovornikove reči, već samo kao sredstvo da se govornik nadoveže na ono što je sagovornk pričao, ili čak da ga prekine i da započne svoju priču. Takođe, kada nastane ona neprijatna tišina u razgovoru, jedan od sagovornika je može prekinuti ovim izrazom, otprilike kao kada mi izgovorimo ono i tako. Vidimo, dakle, da je izraz pois é veoma produktivan i zastupljen u razgovornom stilu brazilskog portugalskog.  

[image credits: dopl3r.com]

Budući da je ovaj izraz toliko čest u svakodnevnom govoru Brazilaca, postao je, moglo bi se reći, čak i neka vrsta njihovog kulturnog obeležja. Kao takav, ponekad se koristi da se nazovu ugostiteljski objekti i druge komercijalne ustanove, brendovi, ali i kulturni izrazi, kao što je, recimo, ova pesma brazilskog rok sastava Los Hermanos: 

Pois é, não deu
Deixa assim como está, sereno
Pois é de Deus
Tudo aquilo que não se pode ver
E ao amanhã a gente não diz
E ao coração que teima em bater
Avisa que é de se entregar o viver

Pois é, até
Onde o destino não previu
Sem mais atrás, vou até onde eu conseguir
Deixa o amanhã e a gente sorrir
Que o coração já quer descansar
Clareia a minha vida, amor, no olhar

Pois

U evropskom portuglaskom umesto izraza pois é mnogo se češće koristi prilog pois. On takože služi da se sagovorniku potvrdi ono što je rekao:

- Tens sapatos novos?

- Pois. Comprei-os ontem.

- Imaš nove cipele?

- Da. Juče sam ih kupila. 

Napomena:

Ovu upotrebu priloga pois ne treba mešati sa veznikom pois, koji služi da se uvedu subordinirane rečenice i koji je sinonim veznika i vezničkih izraza kao što su portanto, logo, por conseguinte, em vista disso, visto que, porquanto, no entanto, contudo i sl. 

Kako bi pojačali potvrđivanje sagovorniku onoga što je izjavio, Portugalci često u razgovornom stilu dupliraju prilog pois:

- O congresso começa no dia 4 de junho.

- Pois, pois. A professora Marta disse-me.

- Kongres počinje 4. juna.

- Da, da. Profesorka Marta mi je rekla.

Nekada se prilog pois u govornom evropskom portugalskom (mada i u nekim brazilskim dijalektima, naročito na severoistoku zemlje) koristio i u kombinaciji sa prilogom ora. Izraz ora pois danas se retko sreće. Portugalci su ga nekada koristili da pojačaju značenje priloga pois, kada sagovorniku žele da stave do znanja da su i oni upravo mislili na istu stvar i da su baš to hteli da kažu. Osim toga, koristili su ga da izraze i iznenađenje onime što je sagovornik izjavio. Danas u Brazilu postoji popularno mišljenje da je ovaj izraz tipičan za Portugal i da ga i danas Portugalci često koriste. U pitanju je predrasuda (samo jedna od mnogih koje većina Brazilaca ima o Portugalcima, zbog nepoznavanja njihove kulture i jezičkog varijeteta), koja je dovela do toga da mnogi restorani i drugi ugostiteljski objekti koji služe portugalske specijalitete, širom Brazila, nose naziv upravo ora pois ili čak ora pois, pois.

Portugalski restoran u Sao Paulu. [image credits: orapoispoisrestaurante.com.br]

Pois não

Ovo je veoma čest izraz u brazilskom portugalskom, dok se u evropskom koristi ređe. Iako sadrži reč ne, njegovo osnovno značenje je snažno potvrđivanje onoga što je sagovornik pitao:

- Júlia, posso emprestar sua caneta?

- Pois não, Marcos. 

- Žulija, mogu li da pozajmim tvoju olovku?

- Naravno, Markos.

- Cláudio, você me dá o endereço do Lucas?

- Dou, Márcia, pois não.

- Klaudio, hoćeš li mi dati Lukasovu adresu?

- Daću ti, Marsija, svakako.

Ovaj izraz je zapravo skraćeni oblik rečenice pois não haveria de + infinitiv. Njegovo drugo veoma zastupljeno značenje jeste ono koje odgovara našem Izvolite, Kako Vam mogu pomoći?, Na usluzi i sl.:

- Bom dia!

- Bom dia, pois não?

- Queria falar com seu Maurício.

- Só um momento, por favor.

- Dobar dan!

- Dobar dan, izvolite?

- Želeo bih da razgovaram sa gospodinom Maurisiom.

- Samo trenutak, molim Vas.

Né

Diskursni marker né izuzetno je čest u razgovornom registru brazilskog portugalskog. On predstavlja kontrakciju priloga za negaciju não i trećeg lica jednine indikativa prezenta glagola ser. Upotrebljava se kao jezičko sredstvo za koje se obično u lingvistici koristi engleski termin tag question. Njemu u našem jeziku odgovaraju pitanja poput Jel da?, Zar ne?, Nije li tako? i sl. Međutim, dok mi samo povremeno ubacujemo u razgovor ovakva pitanja, kada nam je zaista od sagovornika potrebna potvrda naših tvrdnji, Brazilci umeju da ponavljaju izraz né vrlo često tokom razgovora. Evo nekoliko primera njegove upotrebe:

Hoje vamos sair, né? - Danas izlazimo, jel da?

Você já conheceu a mulher do Edson, né? - Ti si već upoznao Edsonovu ženu, zar ne? 

Vocês trouxeram todos os documentos, né? - Doneli ste sva dokumenta, jel tako?

Osim ove upotrebe, diskursni marker né može se koristiti i kao konektor koji povezuje različite delove teksta i uopšte ne služi za traženje potvrde od sagovornika:

Chegeuei muito cedo, né, e tive que esperar na porta - Stigao sam dosta rano, jel, pa sam morao da čekam pred vratima.

Ninguém queria ir com a gente, né, aí acabamos indo sozinhos - Niko nije hteo da ide s nama, jel, pa smo na kraju otišli sami.

U nekim brazilskim dijalektima, naročito u onima sa severoistoka zemlje (dialetos nordestinos), ovaj diskursni marker ponekad glasi i né não, što je skraćeno od não é não:

Aqui é perigoso andar de noite, né não? - Ovde je opasno kretati se noću, zar ne?

Otkuda dupliran prilog za negaciju u ovom izrazu? Radi se, naime, o jednom značajnom obeležju brazilskog vernakulara (govornog brazilskog portugalskog) - o pojavi da se prilog za negaciju stavlja i pre glagola, ali i posle njega, na kraj rečenice:

Não quero, não! - Neću!

Não tem comida, não - Nema hrane.

Não vou sair, não - Neću izaći. 

Ovo obeležje brazilskog vernakulara najverovatnije je nastalo pod uticajem jezikâ nekadašnjih afričkih robova. Ono svakako predstavlja temu za sebe, pa ćemo o njemu detaljnije drugom prilikom. Podsetimo se sada još samo jedne čuvene replike koja sadrži upravo to obeležje i koja ga na šaljiv ali upadljiv način ilustruje. Replika je potekla iz jedne od najgledanijih brazilskih telenovela svih vremena. Verovatno će se većina onih koji su gledali Zabranjenu ljubav (O Clone) setiti koliko je često gospa Žura (dona Jura) ponavljala rečenicu Não é brinquedo não! Od prikazivanja ove serije u Brazilu, ta je rečenica čak postala sastavni deo kolokvijalnog brazilskog portugalskog.

[photo credits: clicrbs.com.br]

U evropskom portugalskom umesto skraćene verzije diskursnog markera né mnogo se češće upotrebljava njegova puna varijanta não é. Osim toga, Portugalci neretko prave pitanja tipa tag question i tako što ponove glagol iz potvrdne rečenice i negiraju ga:

Foste à praia ontem, não foste? - Bio si juče na plaži, jel da?

Vocês conhecem a minha irmã, não conhecem? - Poznajete moju sestru, zar ne? 

Tá

Jedna od reči koja se ubedljivo najčešće čuje u govornom brazilskom portugalskom jeste tá. Morfološki gledano, u pitanju je elidiran oblik trećeg lica jednine indikativa prezenta glagola estar. Koristi se u potvrdnoj i u upitnoj rečenici. I u jednom i u drugom slučaju predstavlja skraćeni oblik izraza está bem/certo, iz koga se izostavlja prilog. U upitnoj rečenici odgovara našim izrazima Jel važi?, Jel u redu? i sl., dok u potvrdnoj odgovara našem važi, u redu, dogovoreno, ok, i sl.

Primeri upitnih rečenica sa tá:

Te espero na saída, tá? - Čekam te na izlazu, ok?

Você me traz o livro amanhã, tá? - Sutra mi donosiš knjigu, jel u redu? 

Vamos juntos, tá? Idemo zajedno, važi?

Primeri potvrdnih rečenica sa tá:

- Amanhã vamos chamar o Enrique.

- Tá. Eu tenho o número dele.

- Sutra ćemo zvati Enrikea.

- Važi. Imam njegov broj.

- Bia, lava as mãos!

- Tá!  

- Bija, operi ruke!

- Dobro!

- Vamos embora daqui!

- Tá. Vou pegar o carro.

- Hajdemo odavde!

- Ok. Idem po kola.

Česta je i upotreba ovog diskursnog markera u uzvičnim rečenicama, kada se demonstrira iznenađenje:

- Vou comprar suco.

- Não precisa. Já tem na geladeira.

- Ah, tá!

- Idem da kupim sok.

- Ne treba. Ima već u frižideru.

- A, dobro!

[image credits: Ciberdúvidas de Língua Portuguesa]

U evropskom portugalskom upotreba ovog diskursnog markera je ređa. Mnogo se češće koristi pun oblik izraza está bem/certo.

* * * 

Ovo su bile neke od "malih" reči i izraza bez kojih se na portugalskom jeziku praktično ne može voditi jedan prirodan, svakodnevni razgovor. Po mom mišljenju (dakako utemeljenom i na dugogodišnjem iskustvu), veoma je važno da se svako ko počinje da uči portugalski što pre upozna sa njihovim značenjima i načinima upotrebe, ne bi li izbegao nerazumevanje, ali i pogrešna tumačenja nekih rečenica koje od izvornih govornika često čuje.

[image credits: entaotane.net]

   

ZAHVALJIVANJE NA PORTUGALSKOM JEZIKU

Evo još jednog posta koji će, verujem, biti od koristi svima koji tek počinju da uče portugalski jezik, ali očekujem da će i onima sa naprednijim znanjem pružiti neke zanimljive informacije (slično postu o pozdravljanju na portugalskom). Kada počinjemo da savladavamo osnovnu komunikaciju na nekom stranom jeziku, obično među prvim rečima i izrazima naučimo i one koji nam omogućavaju da se sagovorniku zahvalimo. A mnogi koji počinju da uče portugalski zapravo se iznenade kada otkriju kako se na njemu kaže hvala. Možda očekuju da to bude slično kao na većini drugih romanskih jezika (gracias, grazie, gràcies, grazia i slične reči koje vode poreklo od latinskog izraza gratias tibi/vobis ago). Ono što početnike još više iznenadi (barem prema mom iskustvu) jeste činjenica da reč hvala na portugalskom ima muški i ženski rod. Dosad sam čuo više komentara o tome kako je to čudno i mnogi su se zapitali otkuda to. Zašto na portugalskom muškarac kaže obrigado a žena obrigada?

Reč hvala u većini jezika klasifikuje se kao uzvik. Uzvici, poznato je, nisu promenljiva vrsta reči, pa se tako ne menjaju ni po rodovima. Međutim, portugalski uzvik obrigado zapravo morfološki predstavlja particip glagola obrigar (obavezati - od latinskog obligare, što znači "moralno vezati"). Tako pridev obrigado znači obàvezan, a njegov odgovarajući ženski rod - obrigada - obavezana. U početku su Portugalci za zahvaljivanje koristili ceo izraz Fico-lhe obrigado/obrigada, što bi značilo da govornik preuzima prema sagovorniku obavezu da mu se za uslugu oduži. Međutim, vremenom je izraz skraćen i od njega je ostao samo pridev, koji se gramatikalizovao kao nova vrsta reči - uzvik. Uzvici jesu nepromenljivi, ali je ovaj ipak zadržao promenu po rodu. Pa ipak, moramo naglasiti da se i ta promena vremenom delimično izgubila i da nemali broj žena u luzofonom svetu kaže obrigado kada se zahvaljuje. Pored toga, treba naglasiti da ovaj uzvik ima promenu i po broju, ali je neuobičajeno i izuzetno retko čuti da neko kaže obrigados odnosno obrigadas, kada se zahvaljuje u ime grupe ljudi.

[photo credits: imissio.net]

Uzvik obrigado/obrigada, potpuno izdvojen iz svog davnašnjeg konteksta, prilagođavao se potrebama govornika da pojačaju svoje namere, pa su tako nastali i uzvici obrigadíssimo/obrigadíssima i obrigadinho/obrigadinha. Ovaj prvi se koristi da se istakne velika zahvalnost (hvala puno/mnogo), dok drugi (koji se, inače, redovno čuje u Portugalu, ali izuzetno retko u Brazilu) nosi i određenu nijansu simpatije prema sagovorniku. Zahvaljivanje se može dodatno naglasiti i izrazom muito obrigado/obrigada, a u Brazilu se često čuje i izraz obrigado/obrigada mesmo (Baš ti/Vam hvala).

Na uzvik obrigado/obrigada najčešće se na portugalskom odgovara sa de nada (nema na čemu). Postoji i izraz não há de que, koji i doslovno odgovara našem, ali je njegova upotreba znatno ređa. U Brazilu se neretko čuje i izraz imagina/imagine (doslovno: "Zamisli/zamislite"), čime se sagovorniku dodatno naglašava da nema zbog čega da nam se zahvaljuje.

Kada se nama na portugalskom neko zahvali, pa potom želimo da to isto učinimo i mi njemu, onda kažemo obrigado/obrigada a ti/a você/ao senhor/ à senhora, u zavisnosti od toga kojom zamenicom se obraćamo sagovorniku (to je izraz koji odgovara našem hvala tebi/Vama). Ako ovu našu zahvalnost dodatno želimo da naglasimo, možemo reći i eu (é) que agradeço ili eu quem agradeço (doslovno: "Ja sam taj koji zahvaljuje"). Moguće je uzvratiti zahvalnost i izrazom obrigado/obrigada eu, mada se on ređe sreće.

Spomenuti glagol agradecer (zahvaliti/zahvaljivati) takođe se često koristi za zahvaljivanje na portugalskom, naročito u pisanoj komunikaciji. Osim njega, ponekad se koristi i pridev grato/grata (zahvalan/zahvalna), u izrazu sou grato/grata.

Što se tiče zahvaljivanja Svevišnjem, na portugalskom se ne koriste forme koje smo dosad naveli, tj. ne može se reći *obrigado a Deus. Izraz koji odgovara našem hvala Bogu glasi graças a Deus. Ova reč graças etimološki predstavlja množinu od reči graça, čije je osnovno značenje milost. Ona se na portugalskom koristi i kao prilog koji odgovara našem zahvaljujući i koji je uvek praćen predlogom a, npr. Graças ao esforço do técnico, conseguimos ganhar - Zahvaljujući trudu trenera, uspeli smo da pobedimo.

Sama imenica zahvaljivanje na portugalskom se kaže agradecimento (muškog je roda), dok se zahvalnost kaže gratidão (ženskog je roda).

Na kraju, dodajmo i jedan veoma rasprostranjen uzvik za zahvaljivanje iz kolokvijalnog brazilskog portugalskog: valeu. Morfološki gledano, u pitanju je treće lice jednine prostog perfekta glagola valer (vredeti), iz čega možemo zaključiti da ovaj uzvik doslovno znači vredelo je. Dakle, govornik njime pokazuje da vrednuje ono što mu je sagovornik učinio i na čemu mu je zahvalan. Valja naglasiti da se ovaj uzvik ne koristi u istom kontekstu kao i španski uzvik vale, što mnogi govornici španskog isprva pomisle kada ga čuju. A kada smo kod kolokvijalnog stila, spomenimo i to da mnogi govornici i govornice portugalskog uzvik za zahvaljivanje imaju običaj i da skrate, pa se tako često čuje brigado/brigada. 

Muito obrigado a todos pela atenção! :) 

[image credits: aminoapps.com]