Španski jezik je u
globalnim razmerama, ali i u našoj sredini, ipak primetno popularniji od
portugalskog. Više je ljudi koji govore ili uče španski nego portugalski kao
strani jezik. Među tim ljudima koji su već ovladali najvećim romanskim jezikom
nađe se i neko ko poželi da nauči portugalski. Od tih ljudi, ali i od raznih
drugih intelektualnih znatiželjnika, često dobijam pitanja o tome koliko su
španski i portugalski jezik zapravo slični odnosno različiti, koliko znanje
jednog može da pomogne pri učenju drugog, da li se jedan govornik španskog može
razumeti sa govornikom portugalskog u situaciji kada svako govori svojim
jezikom, koliko se brzo može savladati portugalski ako se španski već solidno
govori itd., itd. Na takva pitanja uglavnom nema jednostavnih i jednostranih
odgovora. Jezička stvarnost je mnogo složenija od laičke predstave o njoj i
podložna je dejstvu svakovrsnih faktora. Pa ipak, u ovom ću postu pokušati da
ponudim neke opšte napomene o sličnosti odnosno razlikama između portugalskog i
španskog jezika.
 |
| [image credits: Ibérica Languages] |
Da bi se utvrdilo da su portugalski i španski veoma slični jezici, uopšte nije neophodno govoriti ni jedan ni drugi, niti je potrebno biti stručnjak za kontrastivnu lingvistiku. Dovoljno je samo baciti pogled na neki jednostavan tekst napisan na jednom i drugom jeziku. Kao primer mogu poslužiti uputstva za tehničke proizvode ili deklaracije na ambalaži prehrambenih proizvoda. Tu možemo uočiti da je vokabular u ova dva jezika sličan, da je uglavnom istog (latinskog) porekla, ali i da su mnogi morfološki elementi različiti. Međutim, čak i te morfološke razlike u osnovi su samo različit rezultat razvoja nekadašnjih potpuno istovetnih oblika. Tamo gde ćemo u španskom tekstu primetiti imenice na –ón, u portugalskom će obično stajati njihov ekvivalent na –ão, da navedemo samo jedan primer. Ta su dva nastavka danas različita i po izgovoru i po pisanju, ali su zapravo istog porekla. Videćemo i to da su rečenice strukturirane na gotovo identičan način, a primetićemo, ako se malo više udubimo, da se koriste i veoma slični ili isti glagolski oblici.
Sve se ovo, međutim,
odnosi na kratke tipizirane pisane tekstove. Ukoliko su tekstovi koji se
upoređuju tematski različiti, ukoliko su slušani, a ne čitani, ukoliko su
udaljeni od standardnih normi i bliži specifičnim dijalektima ili sociolektima,
utoliko se primećuje više razlika između španskog i portugalskog jezika. Na
pitanje o tome koliko su španski i portugalski jezik različiti zapravo se odmah
može postaviti potpitanje: koji
španski i koji portugalski? Nije isti
stepen sličnosti ako se porede najprestižniji dijalekti ova dva jezika sa
Iberijskog poluostrva (npr. govori gradova Lisabona i Madrida), ili ako se
porede ruralni severoistočni brazilski dijalekti portugalskog sa dijalektima
španskog sa Kube, na primer. Za izvlačenje nekih okvirnih zaključaka o
sličnosti ova dva (ili bilo koja druga dva) jezika nužno je napraviti njihove
unekoliko idealizovane predstave, osloniti se na njihove standardnojezičke
forme i na ono što je obično sadržaj nastave tih jezika za strance. Svi ostali
varijeteti mogu znatno iskomplikovati nameru poređenja i odvesti nas u raznim
pravcima. Važno je, međutim, imati uvek u vidu da uprošćena poređenja mogu da
nam daju isključivo uprošćene zaključke, a da se situacija „na terenu“ redovno
pokaže složenijom.
Činjenica je da su španski
i portugalski jezik genetski veoma srodni. Oni pripadaju romanskoj grupi
jezika, i to onoj njenoj potkategoriji koja se najčešće tradicionalno naziva
iberoromanskim jezicima. Svi varijeteti koji se danas govore na Iberijskom
poluostrvu zajedno čine jedan kontinuum, sa postepenim iznijansiranim
prelazima, koji se proteže od Katalonije do najzapadnijih delova Portugala,
odnosno od Kantabrijskog mora do Gibraltara. Između onih dijalekta koji se
tradicionalno smatraju portugalskima i onih koji potpadaju pod španski stoje
neki varijeteti koji su se, u različitim periodima istorije, a posebno u
poslednje dve decenije, izborili za neku svoju lingvističku (i političku)
autonomiju. Prema tome, od svih jezika govorenih na Iberijskom poluostrvu, nije
baš španski taj koji je najsrodniji portugalskom. Srodniji su mu galisijski,
galisijsko-asturijski i fala ili eonavski. Zajedno sa portugalskim, ova tri
jezika se svrstavaju u kategoriju tzv. galisijsko-portugalskih jezika. Međutim,
ako u obzir uzmemo samo one romanske jezike koji imaju velik broj govornika i
nacionalni značaj u odgovarajućim državama (kao što su francuski, rumunski,
italijanski i još poneki), svakako da su španski i portugalski međusobno
najsrodniji.
Španski i portugalski
jezik dele dugu zajedničku prošlost. Oba jezika potiču od vulgarnog latiniteta
govorenog na Iberijskom poluostrvu, obogaćenog preromanskim supstratom, a
kasnije i snažnim uticajem najpre germanskih, a potom arapskih govora. Zato
španski i portugalski dele dobar deo leksičkog fonda, a i fonološki i
gramatički sistemi su im zasnovani na istom sistemu od koga potiču – latinskom.
Na fonološkom nivou, koji
se svakako prvi uočava kada se jezik sluša, primećujemo mnoge sličnosti i
razlike između španskog i portugalskog. Lingvistički posmatrano, portugalski
fonološki sistem je konzervativniji od španskog, očuvao je brojne odlike
vulgarnog latiniteta koje su u španskom transformisane. Savremeni poluostrvski
španski danas ima ukupno pet vokala i relativno velik broj diftonga i
triftonga, dok poluostrvski portugalski ima najmanje 13 vokalskih fonema, od
kojih 8 oralnih i 5 nazalnih, te još više diftonga i triftonga od španskog. Pri
tome, portugalski vokali veoma variraju u zavisnosti od pozicije, zatvarajući
se i redukujući se, što se u poluostrvskom španskom ne dešava. Stiče se utisak,
barem na prvi pogled, da je portugalski pun konsonanata i „zatvoren“, dok je
španski „otvoreniji“. Ako, međutim, u ovu priču ubacimo brazilsku varijantu
portugalskog, dobijena slika se menja, jer su njegovi vokali mnogo manje
podložni redukcijama, pa se može steći utisak da je on zapravo sličniji
španskom od evropskog, kada je izgovor u pitanju.
Jedan deo razlika između
pravopisa španskog i portugalskog upravo leži u razlikama između fonoloških
sistema. Budući da se pojedini portugalski vokali slične pozicije na vokalskom
dijagramu razlikuju po kvalitetu, a delimično i po kvantitetu (čega u španskom
nema), portugalski pravopis osim akcenta akuta, koji je u španskom jedini grafički
akcenat, koristi još i gravis i cirkumfleks, a za označavanje nazalnosti vokala
koristi i tildu. Neke druge razlike u pisanju, pak, ne zavise od fonoloških
razlika. Tako, npr., slovo <Ñ>,
koje je karakteristično za španski, u portugalskom pravopisu ne postoji, već se
za glas koji ono označava koristi digraf <NH>. Dok je slovo <Y> u španskom veoma često i
važno, u portugalskom se ograničava na malobrojne reči stranog porekla i neka
vlastita imena. I tako dalje, razlika između dvaju pravopisa ima još nekoliko,
ali se ne može prenebregnuti ni njihova relativno velika sličnost.
Na morfosintaksičkom
planu, razlike između španskog i portugalskog nisu velike. Veoma su slične sve
gramatičke kategorije koje vrste reči poseduju u obama jezicima. Čak je i
sistem glagolskih vremena i načina veoma sličan. Najviše razlika se uočava u
upotrebi nekih prošlih vremena, kao i u činjenici da portugalski jezik poseduje
tzv. lični infinitiv, koga u španskom nema, te da aktivno koristi i subjunktiv
futura, koji je u španskom arhaičan i stilski obeležen. Perifrazi estar +
gerund (npr. estoy hablando) iz
španskog u evropskoj varijanti portugalskog odgovara perifraza estar + a +
infinitiv (estou a falar), što
predstavlja još jednu morfosintaksičku razliku, pored još nekih glagolskih
perifraza. Međutim, neki dijalekti iz Portugala i čitav brazilski portugalski
upravo koriste perifrazu estar + gerund (estou
falando), dakle, na istovetan način kao u španskom, morfosintaksički
gledano. Poneke razlike mogu se naći i kada se uporedi bilo koja druga vrsta
reči (članovi, imenice, pridevi, lične zamenice, posesivi, interogativi itd.),
ali one ne zamagljuju visok stepen sličnosti između ova dva jezika.
Tokom svoje istorije u
Brazilu, u situaciji intenzivnih jezičkih kontakata, najpre sa autohtonim
indijanskim, a potom i sa afričkim jezicima stotina hiljada robova, portugalski
je jezik prošao kroz izrazita restrukturiranja (prema nekim lingvistima, kroz
kreolizaciju i semidekreolizaciju), tako da je gramatika današnjeg brazilskog
vernakulara (ne standardne varijante, već onoga što je izvorni „živi“ jezik)
veoma drugačija od gramatike evropskog portugalskog, a svakako i od gramatike
španskog. Prema tome, ako bismo ovaj varijetet poredili sa španskim, mogli
bismo pronaći mnogo više razlika. Neka za ilustraciju posluži jedna rečenica
napisana na španskom, evropskoj varijanti portugalskog i brazilskom
vernakularu:
španski: Tú no vas a comer todas las frutas que te
compré.
evropski portugalski: Tu não vais comer todas as frutas que te
comprei.
brazilski vernakular: ’Cê num vai come’ todas as fruta’ que eu
comprei pr’ocê, não.
Iako portugalski i španski
jezik dele značajan postotak leksičkog fonda, dugački su i spiskovi reči koje
su u ova dva jezika potpuno različite, uključujući tu i brojne veoma frekventne
reči. Samo neki od karakterističnih primera dati su u sledećoj tabeli:
španski
|
portugalski
|
prevod
|
tienda
|
loja
|
prodavnica
|
rodilla
|
joelho
|
koleno
|
hogar
|
lar
|
ognjište,
dom
|
rebajas
|
saldos,
promoção
|
sniženje,
akcija, rasprodaja
|
basura
|
lixo
|
đubre
|
agujero
|
buraco
|
rupa
|
salsa
|
molho
|
sos
|
pollo
|
frango
|
pile
|
despacho
|
gabinete,
escritório
|
kabinet
|
ardilla
|
esquilo
|
veverica
|
menta
|
hortelã
|
nana,
menta
|
falda
|
saia
|
suknja
|
gafas,
anteojos
|
óculos
|
naočare
|
silla
|
cadeira
|
stolica
|
sábana
|
lençol
|
čaršav
|
vacaciones
|
férias
|
odmor,
raspust
|
pendiente
|
brinco
|
minđuša
|
sandía
|
melancia
|
lubenica
|
ventana
|
janela
|
prozor
|
presupuesto
|
orçamento
|
budžet
|
pantalón
|
calça
|
pantalone
|
ruido
|
barulho
|
buka
|
desarrollo
|
desenvolvimento
|
razvoj
|
bolígrafo
|
caneta
|
hemijska
olovka
|
cerca
|
perto
|
blizu
|
lejos
|
longe
|
daleko
|
ahorrar
|
poupar,
economizar
|
štedeti
|
mirar
|
olhar
|
gledati
|
quedarse
|
ficar
|
ostati
|
Koliko se, zapravo,
govornici španskog i portugalskog jezika međusobno razumeju kada govore svako
svojim jezikom (u nekim idealizovanim uslovima i uz pretpostavku da se koriste
pre svega varijeteti bliži standardu)? Ima raznih istraživanja na tu temu.
Prema radu Intelligibility Figures for
Spanish versus Other Romance Languages R. Lindseja, hispanofoni razumeju
portugalski 50%, dok luzofoni razumeju španski 58%. Druga istraživanja navode
neke druge brojke, ali one nisu previše različite. Svakako da su u pitanju
veoma uprošćeni zaključci, jer međusobno razumevanje dvaju govornika, kada
govore svako na svom jeziku, ne zavisi samo od međusobne sličnosti njihovih
jezika, već i od čitavog niza faktora (koje još jezike oni govore, koje vrste
inteligencije su im razvijene, kakva im je motivacija, trenutno psihičko
stanje, itd., itd.).
Često hispanofoni koji
portugalski realno znaju veoma malo, ali im je poznato kako on zvuči i kakve su
mu neke opšte odlike, na pitanje da li govore portugalski odgovaraju sa Yo hablo portuñol. I luzofoni koji
imaju isti takav odnos sa španskim, često će nam reći Eu falo portunhol. Naziv portuñol/portunhol
obično asocira na neku „mešavinu“ španskog i portugalskog, a neki misle i
da je u pitanju čak poseban „hibridni“ jezik. Ovaj termin ima više različitih
značenja, može se odnositi na čitav niz fenomena, od prelaznih pograničnih
govora duž granice između Brazila i Urugvaja, preko pravog špansko-portugalskog
preključivanja kodova, pa sve do pokušaja hispanofona da bez naročitog znanja
govore portugalski, odnosno luzofona da govore španski. Upravo se o tome radi u
ovom kontekstu o kome pišemo. Portunjol može u takvim slučajevima biti više ili
manje uspešan, ali neretko poprima i neke elemente koji subjektivno mogu
delovati groteskno. Na primer, luzofoni koji ne govore španski, ali znaju za to
da u njemu postoje diftonzi /we/ odnosno /je/ na mestima gde ih u portugalskom
nema (npr. šp. piedra, pt. pedra, šp. huerta, pt. horta) mogu
hiperkorekcijom da ih ubacuju tamo gde im uopšte nije mesto (što ponekad daje
zaista zabavne oblike poput Yo guesto de beber
cueca-cuela.). Ima, naravno, raznih primera i iz suprotnog smera. Kada
Španci pokušavaju da govore evropski portugalski, npr., ponekad misle da je
samo dovoljno svuda ubacivati /š/ i /ž/ i da je problem rešen. Za brazilski pak
samo treba nafilovati govor glasovima /ć/ i /đ/. U svakom slučaju, fenomen
popularno nazvan portunjol zaista može imati razne forme.
Koliko solidno znanje
portugalskog kao stranog jezika pomaže u učenju španskog i obratno? Svakako da
je pozitivan transfer velik i da se u početku brzo napreduje. Ako dobro znate
španski, pa krenete da učite portugalski, u početku ćete brzo usvajati reči i
razumeti čak i kompleksnije tekstove, barem pisane. Međutim, kako vreme
prolazi, pokazuje se i druga strana medalje, a to su poteškoće sa takozvanim lažnim
prijateljima, mešanje oblika, mešanje značenja, pogrešna upotreba vremena i
načina i druge manifestacije negativnog transfera. Ovo svakako važi za bilo koja
dva strana jezika koji su veoma slični, dobro je dokumentovano u lingvistici i
glotodidaktici, a učenicama mnogo mogu da pomognu i specifično razrađeni
programi i iskusni profesori koji dobro vladaju obama jezicima.
Literatura i izvori:
http://www.personal.psu.edu/jml34/portunol.pdf
No comments:
Post a Comment