RAKEL DE KEIROZ - NAJZANAČAJNIJE ŽENSKO PERO BRAZILA

Na današnji dan, 17. 11. 1910, rođena je Rakel de Keiroz (Rachel de Queiroz), brazilska spisateljica, hroničarka, dramaturškinja, novinarka i prevoditeljka, prema opštem mišljenju, jedno od najznačajnijih imena u istoriji čitave luzofone književnosti. Naročito se istakla po tome što je bila prva žena primljena u Brazilsku književnu akademiju i velika borkinja za prava žena, ali i ekonomski ugroženih građana i građanki Brazila. Smatram ovaj datum lepim povodom da ovde na blogu posvetim jedan članak ovoj spisateljici iznimno značanoj za istoriju književnosti pisane na portugalskom. U nastavku prilažem pogovor kojim sam propratio svoj prevod njenog romana  Tri Marije.

[photo credits: Americas South and North]

 

RAKEL DE KEIROZ – AUTORKA BEZ KOJE JE BRAZILSKA KULTURA NEZAMISLIVA

 

Rakel de Keiroz se rodila 17. novembra 1910. godine u Fortalezi, glavnom gradu brazilske države Seare, kao kći Danijela de Keiroz Lime i Klotilde Franklin de Keiroz. Njen otac, ugledni sudija, bio je poreklom iz sela Kišada, gde je porodica često boravila na živopisnom imanju znakovitog naziva „Ne ostavljaj me”. Majka Klotilde poticala je iz porodice Žozea de Alenkara, najistaknutijeg predstavnika brazilskog romantizma i jednog od najvećih brazilskih pisaca svih vremena. Njegova dela za Rakel su predstavljala prvi susret s pisanom reči. Počela je da ih čita još kao petogodišnjakinja, da bi nekoliko decenija kasnije priređivala njihova izdanja i pisala studije o njima.

U vreme kada se Rakel rodila, država Seara, kao i čitav brazilski severoistok, bila je najsiromašniji deo zemlje, oblast u kojoj se stanovništvo neprekidno suočavalo s brojnim nedaćama, pre svega sa sušom i nestašicom hrane. Težak život naterao je mnoge porodice da potraže bolje uslove u razvijenijim gradovima. Porodica Keiroz seli se u Rio de Žaneiro, tadašnju prestonicu Brazila, 1917. godine, da bi ubrzo prešla u grad Belem do Para. Povratak u rodni kraj uslediće nakon dve godine, kada Rakel nastavlja započeto školovanje. Zvanje učiteljice stekla je sa petnaest godina i time okončala formalno obrazovanje.

Iako je od malih nogu volela da piše, prvi put se odvažila da pošalje svoj rukopis lokalnom listu O Seara 1927. godine, pod pseudonimom Rita de Keluz. Njena saradnja s ovim novinama uskoro postaje redovna, a ona istovremeno započinje i rad na prvom romanu „Petnaesta” (O Quinze). Ovaj roman o teškom životu severoistočnjaka, njihovoj borbi protiv suše i siromaštva, s jasno iznetim stavovima o društvenim problemima i odlično razrađenim psihološkim portretima protagonista, objavljen je 1930. Bio je to veoma važan trenutak za dalji književni rad, ali i za društveni život Rakel de Keiroz. Nakon pohvalnih književnih kritika u Seari, rukopis romana poslat je u Rio de Žaneiro žiriju fonda Grasa Aranja, koji odlučuje da autorki dodeli prestižnu književnu nagradu. Ohrabrena tom odlukom, Rakel putuje u Rio na dodelu nagrade, nadajući se poznanstvu s uglednim književnicima iz prestonice. Boravak u glavnom gradu zaista joj je doneo susrete s mnogim književnim stvaraocima, ali i s predstavnicima Komunističke partije.

Pod utiskom novih levičarskih ideja, Rakel se po povratku u Fortalezu pridružuje raznim radikalnim grupama i aktivno učestvuje u njihovom radu. Udaje se 1932. za pesnika Žozea Auto da Kruz Oliveiru, s kojim naredne godine dobija kćer Klotilde. Nastavlja da radi na svojim novim romanima, očekujući da se Komunistička partija složi s njihovim objavljivanjem. Partijski drugovi, međutim, nisu blagonaklono gledali na sadržinu njenog romana „Žoao Migel” (João Miguel), koji će ona ipak objaviti 1932. u Sao Paulu. Ovo neslaganje dalo joj je povoda da se udalji od Komunističke partije. Godine 1937. uhapšena je pod optužbom za širenje komunističkih stavova, što je tadašnja nacionalistička vlast smatrala neprijateljskim delovanjem opasnim po državu. Knjige su joj javno spaljene u gradu Salvadoru, zajedno sa delima istaknutih brazilskih književnika Žoržea Amada, Žozea Lins do Rega i Grasilijana Ramosa. U zatvoru je provela tri meseca.

Razvedena, tužna zbog prerane smrti kćeri, razočarana u partiju i politiku, odlučuje da se preseli u Rio de Žaneiro. Tamo se konačno nastanila 1939, ali nikada nije zaboravila svoj rodni kraj, brazilski severoistok, o čijim je surovim uslovima života i hrabrim stanovnicima često pripovedala u svojim delima. Volela je da odlazi i na porodično imanje „Ne ostavljaj me”, koje je preuredila u prirodni rezervat i otvorila za javnost. Tvrdila je da piše da bi mogla da se izdržava i da je iz te potrebe nastao najveći deo njenog književnog stvaralaštva: novinski članci i hronike. Preminula je u Rio de Žaneiru, 4. novembra 2003, ostavivši za sobom neobjavljen rukopis knjige o svom zavičaju.

Književni opus Rakel de Keiroz veoma je plodan i raznovrstan. Njenim najznačajnijim delima smatraju se romani. Pored već spomenutih, objavila je i romane „Kameni put” (Caminho das pedras, 1937), Tri Marije (1939), „Zlatan petao” (O galo de ouro, 1950), „Dora, Doralina” (Dôra, Doralina, 1975) i „Spomenar Marije Mora” (Memorial de Maria Moura, 1992). Pisala je i dramska dela, među kojima se naročito ističu „Lampijao” (Lampião, 1953) i „Blažena Marija Egipatska” (A beata Maria do Egito, 1958). Najveći deo njenog književnog stvaralaštva čine hronike, koje je skoro svakodnevno pisala za novine i kasnije objavljivala u zbirkama. Oprobala se i u pisanju književnosti za decu, ostvarivši uspeh delima „Čarobni dečak” (O menino mágico, 1969) i „Kafute i Srebrno pero” (Cafute e Pena-de-prata, 1986). Godine 1998. objavila je i autobiografiju pod naslovom „Tolike godine” (Tantos anos).

Rakel de Keiroz nije zadužila brazilsku kulturu samo književnim radom. Bavila se i priređivanjem izdanja dela značajnih brazilskih pisaca, pisanjem školskih udžbenika za predmet građansko vaspitanje i za opismenjavanje odraslih, kao i književnim prevođenjem. Na portugalski je prevela dela mnogih svetskih autora, među kojima su Aleksandar Dima Otac, Onore de Balzak, Fjodor Dostojevski, Erih Marija Remark, Džek London, Perl Bak, Emili Bronte, Žil Vern i Agata Kristi.

Za svoj višedecenijski posvećeni rad kojim je obogatila brazilsku književnost i kulturu, Rakel je dobila brojna priznanja. Najznačajnije je, svakako, članstvo u Brazilskoj književnoj akademiji. Datum njenog svečanog pristupa, 4. novembar 1977, ostaće zabeležen u istoriji Brazila kao dan kada je najuglednija naučna i umetnička institucija te zemlje u svoje redove uvrstila prvu ženu. Rakel de Keiroz bila je takođe prva žena koja je dobila nagradu Kamoes, najprestižnije književno priznanje na čitavom govornom području portugalskog jezika. Njen rad ovenčan je i mnogim drugim značajnim književnim nagradama u Brazilu: Žabuti, Mašado de Asis, nagrada fonda Grasa Aranja (za prvi roman), nagrada društva Felipe d’Oliveira (za roman Tri Marije). Priznanje joj je odato i visokim odlikovanjima država Brazil i Portugal, a dodeljena su joj i četiri počasna doktorata brazilskih univerziteta.

Književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz privlači pažnju književne kritike u Brazilu još od objavljivanja njenog prvog romana. O njenim delima napisane su brojne studije i poglavlja u istorijama brazilske, latinoameričke i luzofone književnosti. Romani su joj prevođeni na engleski, francuski, nemački, japanski i druge jezike.

Rođena početkom XX veka, u konzervativno vreme kada su devojkama kao najviše vrednosti i životni ciljevi predstavljani brak i porodica, Rakel je svojim neobičnim životnim putem pokazala kako žena može prevazići čitav niz prepreka i pomeriti granice nametnute izrazito patrijarhalnim društvenim normama. Najveći deo njenog opusa posvećen je temama društvenog položaja žena i njihove emancipacije. Protagonistkinje njenih dela uglavnom su jake i odlučne žene, spremne da se suoče sa izazovima borbe, žene koje doživljavaju i uspehe, ali neretko i neuspehe, čime De Keiroz kritički ukazuje na duboku ukorenjenost patrijarhalnih vrednosti u brazilskom društvu. Dovoljno je setiti se glavne junakinje romana „Spomenar Marije Mora”, odmetnice koja surovo komanduje svojom bandom u „tipično muškom” svetu drumskih pljački i obračuna. Ili hrabre Dore iz romana „Dora, Doralina”, koja odlazi od kuće u potrazi za ljubavlju, suprotstavivši se majci. Čitavo književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz obiluje takvim primerima. Međutim, po mišljenju mnogih proučavalaca brazilske književnosti, ova autorka najzrelije pristupa pitanju ženske emancipacije u romanu Tri Marije.

Radnja romana smeštena je u tridesete godine prošlog veka, u vreme kada je i sama autorka spoznala koliko je teško prevazići uloge nametnute ženi. Ovo delo sadrži i autobiografske elemente, što je dodatno naglašeno pripovedanjem u prvom licu. Radnja prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi. Tamo upoznaje i druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze, s kojima postaje nerazdvojna. Životne priče tri Marije nastavljaju da se prepliću, a sve vreme jasno su uočljive razlike u njihovim psihološkim profilima, koje su najočitije u njihovom različitom suočavanju s položajem žene u društvu. Dok Marija Žoze, nedovoljno spremna za to suočavanje, u strahu podleže tradicionalnim vrednostima i beži u veru i molitve, Marija da Glorija pokušava da se ostvari kroz ulogu supruge. Glavna junakinja pak teži nezavisnosti, odbacivši religiju i život u velikoj porodici, na selu, jer se svodio samo na kućne poslove i čuvanje mlađe braće, što je nimalo nije ispunjavalo. Poželevši da uredi život onako kako sama želi, sreću će potražiti najpre u najbližem velikom gradu, da bi potom otputovala i u prestonicu. Na svom hrabrom putu nailaziće, međutim, jedino na razočaranja. Osećaj odbačenosti, a potom i potreba da stalno menja sredinu i iznova okušava sreću, prate mladu Gutu do kraja romana. Otac je prepušta školi, škola je najednom prepušta svim izazovima života. Iz jednog grada odlazi u drugi, posle prve ljubavi biva razočarana i drugom. Na kraju se vraća u selo, kući, porodici, svakodnevnim obavezama i svemu onome od čega je toliko želela da se otrgne. Nigde nije uspela da se oseti dovoljno zaštićenom i spokojnom, kao da je sve vreme uzalud tragala za mestom i ljudima kojima bi pripadala.

Guta se borila za slobodu u mišljenju, radu i ljubavi, ali i žena kojoj je na kraju preostala samo uloga domaćice i život u tradicionalnoj porodici, daleko od voljenog čoveka. Ona je oličenje borbe za lična prava koja se, u svetu koji su muškarci krojili prema sopstvenim potrebama, redovno završavala neuspehom. Rakel nam likom Marije Auguste poručuje da su razočaranje i bol sastavni deo sazrevanja, te da i brazilsko društvo tek treba da sazri da bi se u njemu ostvarila rodna ravnopravnost.

Rakel de Keiroz romanom Tri Marije ne upućuje samo na kritičko promišljanje položaja žene već i na razne aspekte obrazovanja i vaspitanja koje takav položaj u dobroj meri održavaju. Mnogim svojim delima, a posebno ovim romanom, autorka je doprinela debati o ulozi književnosti u emancipaciji žena, ističući moć koju umetnost pisane reči može imati u izgrađivanju pogleda na svet. Čitajući savremena popularna ili pak klasična dela, mladi ljudi formiraju stavove prema društvu i životu koji ih čeka nakon završetka školovanja. Nekritičko prihvatanje idealizacija u književnosti vodi u nerelna očekivanja i neretko u velika razočaranja.

Za razliku od protagonistkinje romana „Petnaesta”, koja putem književnosti produbljuje svoj umetnički senzibilitet i stiče kritičku društvenu svest, glavna junakinja romana Tri Marije doživljava idealne romaneskne svetove kao model za srećan život. Živeći u školskom internatu pod strogim nadzorom časnih sestara, Guta i njene drugarice pribegavaju jedinoj sponi sa spoljnim svetom, knjigama, u uverenju da one na sasvim realističan način opisuju odnose u životu, radu, ljubavi i društvu. Od knjiga očekuju i rešenja za sve poteškoće s kojima se susreću tokom odrastanja i sazrevanja, sanjajući o „nemogućim venčanjima, kao u romanima”, u kojima se uvek otkrije da je „sirotica ipak plemićkog porekla, kći nekog grofa”. Knjige koje kruže među neiskusnim devojčicama u školi samo pothranjuju predrasude u vezi s društvenim i ljubavnim odnosima. Mnogi proučavaoci ovog romana složili su se u stavu da je omiljena lektira protagonistkinjama donela mnogo teškoća i razočaranja u životu nakon školovanja. To se naročito tiče tadašnjeg najpopularnijeg žanra, takozvane ružičaste književnosti, koju su devojke u Brazilu tridesetih godina prošlog veka čitale s oduševljenjem. Te knjige nisu bile sastavni deo gradiva, ali nam De Keiroz vešto skreće pažnju na činjenicu da se škola nije dovoljno kritički odnosila prema njima i da nije preduzela odgovarajuće korake kako bi devojkama predočila njihove nedostatke. Kada mlada časna sestra zatekne Gutu kako čita roman Magali, tipičan primer brazilske „ružičaste književnosti” tog vremena, umesto da joj uputi grdnju, koju devojčica i očekuje, ona joj oduzima knjigu da bi i sama u njoj uživala. Takvi romani s vremenom u devojčice usađuju idealizovanu sliku sveta i nerealna očekivanja. Kada se one, međutim, susretnu s delom više umetničke vrednosti, kao što je Remarkov roman Na Zapadu ništa novo, reakcija je negativna. Prizori rata ne uklapaju se u njihovu idealizaciju stvarnosti, tako da jedva čekaju da se vrate romantičnim pripovestima, da „speru blato s duše”. Može se čak uočiti i izvesna sličnost između Remarkovih vojnika i Gute. Mladići se dobrovoljno prijavljuju za odlazak u rat, puni ideala, da bi se iz njega vratili potpuno razočarani, suočivši se sa surovom stvarnošću. I Marija Augusta odlazi iz sela očekujući idealan život, ali se na kraju vraća osećajući se poraženom. Odbacivanje realističkog romana u ranoj mladosti, odbijanje da se prihvati stvarnost makar i u književnosti, najavljuje kasnije nužno razbijanje iluzija u životu.

Očigledna je i sličnost prve Gutine ljubavne veze s onima kakve se opisuju u njenoj omiljenoj lektiri. Ona idealizuje Raula, smatra ga neshvaćenim umetnikom koji izaziva stroge društvene norme, i tako svesno prihvata ulogu protagonistkinje „ružičaste književnosti”. Razočaranje će uslediti kada shvati da njega zanima samo erotsko zadovoljstvo. Marija Augusta tako postepeno otkriva da svet nije isti kao u knjigama ili u bioskopu. I od putovanja brodom u Rio de Žaneiro očekivala je „bleštavu belinu u pokretnoj palati, kao na filmu”, da bi se suočila s vrućinom, smradom, mučninom i nesvesticom. Ni Rio neće biti naročito gostoljubiv, prve dane u njemu provešće osećajući se beskorisno, usamljeno i bez prijateljske podrške.

Još jedno u nizu razočaranja izazvanih nekritičkim pristupom književnosti Guta će doživeti kada se posle školovanja vrati kući. Primetiće da njen otac više ne čita knjige, već samo novine, te da je sada „strog, potpuno drugačiji”, da „radi mnogo”, da je „debeo kao i svi ostali u porodici”. Junakinja nam tada gotovo eksplicitno priznaje svoje uverenje da književnost čini čoveka plemenitijim i boljim. Ono što joj, međutim, nedostaje, kao i čitavoj generaciji devojaka tog vremena, jesu odgovarajući izbor lektire i sposobnost da se stvaran svet razlikuje od književnih svetova.

Rakel de Keiroz neretko se smatra autorkom koja je u književnosti proslavila brazilski severoistok i njegove hrabre stanovnike u neprekidnoj borbi protiv svakovrsnih nedaća. Protagonisti njenih dela često slede njen životni put. Iz rodnog kraja odlaze u velike gradove, ne bi li tamo postigli ono što su im surovi uslovi života na severoistoku onemogućili. Rakel se često vraćala svom zavičaju, naročito porodičnom imanju „Ne ostavljaj me”. Međutim, dok je ona imala dovoljno hrabrosti i sreće da svoj život organizuje tako da joj odlasci u rodni kraj postanu dobrovoljni, njeni junaci i junakinje najčešće ponovo završavaju u zavičaju nakon neuspeha u velikim urbanim centrima, kada im ne preostane nikakva drugačija mogućnost. I Guta će biti primorana da se vrati u selo posle niza razočaranja, bez posla, bez čoveka koga voli, bez budućnosti kakvu je sanjala. Autorka čitaocima svog vremena skreće pažnju na težak položaj ljudi s brazilskog severoistoka i iz unutrašnjosti uopšte: umesto da dobiju priliku da svoje snove ostvare u zavičaju, prinuđeni su da se sele. Činjenica da se protagonisti njenih dela na kraju uglavnom vraćaju teškim uslovima života ukazuje na to da ova književnica nije u seobama videla rešenje za nepravednu raspodelu društvene moći u Brazilu. Naziv porodičnog imanja predstavlja simbol njenog uverenja da u zavičaju treba ostati i provesti dostojanstven život, a dužnost je uređenog društva da svakom slobodnom čoveku to i omogući.

U romanu Tri Marije, koji mnogi smatraju jednim od najznačajnihih dela brazilske književnosti XX veka, Rakel de Keiroz realističkim pripovedačkim postupkom, jezikom i stilom izlaže svoje viđenje društva u čijim je previranjima i sama učestvovala. Ključni pojam tog viđenja, koga se ova plodna autorka dosledno držala čitavog života, kako u književnosti tako i u politici i društvenom angažmanu, jeste borba za slobodu i ravnopravnost. Ravnopravnost žene i muškarca, pravo na pristojno školovanje i za siročad i za decu iz dobrih porodica, pravo na dostojanstven život i za seosko i za gradsko stanovništvo – sve su to ideali o čijoj potrebi ni danas nema dovoljno svesti u brazilskom društvu. Rakel de Keiroz našla se daleko ispred svog vremena po neprekidnom zalaganju za njihovo ostvarenje, pre svega kroz umetnost književnosti izuzetne vrednosti.

Poštanske marke izdate 2011. godine istovremeno u Brazilu i Srbiji, u čast književnosti. PTT Srbije se opredelila za lik Iva Andrića, dok se Pošta Brazila odlučila upravo za Rakel de Keiroz (foto: privatna kolekcija autora bloga) 

PORTUGALSKI JEZIK U BRAZILU

Danas, 5. novembra, u Brazilu se obeležava Nacionalni dan portugalskog jezika. Obeležavanje ovog datuma zakonski je uvedeno 2006. godine, a 5. novembar je izabran jer je to datum rođenja Ruja Barboze (Ruy Barbosa de Oliveira), velikog brazilskog pisca, pravnika, diplomate, borca za ukidanje robovlasništva i pregaoca na polju „zastupanja važnosti portugalskog jezika u Brazilu.“ Na međunarodnom nivou pak dan portugalskog jezika obeležava se 5. maja, što je započeto ove godine, po odluci Uneska, ali je Brazil zadržao i svoj nacionalni dan posvećen nacionalnom jeziku. Tim povodom, odlučio sam da napišem jedan tekst posvećen raznim aspektima portugalskog jezika u Brazilu.

(photo credits: GGN)

Portugalski jezik neraskidivo je povezan sa brazilskim nacionalnim identitetom. Savremenog Brazila, njegove nacije i kulture jednostavno ne bi bilo u ovom obliku da nije portugalskog jezika. Brazilstvo se izražava na portugalskom jeziku i upravo ga je ono dodatno obogatilo, nadogradilo i proširilo po svetu. Portugalski jezik u samom Brazilu ima više od dvesta miliona govornika, a na to treba pridodati i oko tri miliona Brazilaca u dijaspori, koji su portugalski jezik sa sobom odneli u sve krajeve sveta.

 

Brazil neretko prati mit, ili barem predrasuda, o tome da je njegova nacija jednojezična, da je jezički potpuno uravnotežena i da se svi savršeno razumeju od krajnjeg juga do krajnjeg severa zemlje. Stvarnost je pak dramatično drugačija. Brazil je, uprkos apsolutnoj prevlasti portugalskog jezika, izrazito višejezična zemlja, sa više stotina amerindijanskih autohtonih jezika i više desetina jezika koje su sa sobom doneli imigranti, od kojih su pojedini (npr. neki dijalekti iz Italije i Nemačke) zadržali mnoge odlike kakve su se u matici izgubile ili su ih tamo potisnuli odgovarajući standardni jezici. No, to je složena i raznovrsna tema za neku drugu priliku. Ovom prilikom ćemo se fokusirati na sam portugalski jezik u Brazilu, a dobrim delom će biti i reči o tome da on uopšte nije monolitan, homogen, jedinstven, niti ga svi Brazilci govore isto, niti je isti u svim situacijama, niti uopšte postoji samo jedan entitet koji bismo mogli nazvati „brazilski portugalski“. Naravno da ovakve tvrdnje u većoj ili manjoj meri važe za sve jezike, ali se, s druge strane, malo zna o tome da u Brazilu oduvek vlada jedna opšta, veoma izražena diglosija, ili, kako je to slikovito nazvao Markos Bagno, jedan od najuglednijih brazilskih sociolingvista, „prava jezička shizofrenija“. O tome su još pre stotinak godina govorili i pisali ugledni brazilski pisci i intelektualci. Mario Marokim je to nazvao „dvojezičnošću unutar jednog jezika“, a Žoao Ribeiro je tvrdio da je jedinstvo portugalskog jezika „izveštačeno i varljivo“. Jedan od najvećih brazilskih pesnika svih vremena, Karlos Drumon de Andrade (Carlos Drummond de Andrade) ovom složenom problemu koji generacijama sakati brazilsko društvo čak je posvetio i pesmu: 

 

Aula de português

 

A linguagem na ponta da língua
tão fácil de falar
e de entender.

A linguagem
na superfície estrelada de letras,
sabe lá o que ela quer dizer?

Professor Carlos Góis, ele é quem sabe,
e vai desmatando
o amazonas de minha ignorância.
Figuras de gramática, esquipáticas,
atropelam-me, aturdem-me, sequestram-me.

Já esqueci a língua em que comia,
em que pedia para ir lá fora,
em que levava e dava pontapé,
a língua, breve língua entrecortada
do namoro com a prima.

O português são dois; o outro, mistério

 

Čas portugalskog

 

Jezik koji prirodno sa usana teče

tako je lako govoriti

i razumeti

 

A jezik

na zvezdanom nebu knjiga,

ko još zna šta znači on?

 

Profesor Karlos Gois, on je taj što to dobro zna,

pa mi krči

šumu moga neznanja.

Figure stilske, nedođijske,

gaze me, sluđuju me, odnose me.

 

Zaboravih već jezik na kom sam jeo,

na kom sam pitao mogu li na ono mesto,

na kom sam se s drugarima tukao,

taj jezik, malen jezik na kom sam mucao

pri prvom svom udvaranju.

 

Portugalski – to su jezika dva; a taj drugi je misterija.

 

Karlos Drumon de Andrade, prepev Mladen Ćirić

 

Pre nego što pređemo na pojedinosti o tome šta u Brazilu znači „portugalski – to su jezika dva“, zavirimo najpre malo u prošlost. Portugalski jezik se iskrcao na brazilsko tlo zajedno sa prvom ekspedicijom Pedra Alvares Kabrala, godine 1500. U to vreme na toj teritoriji govorilo se na stotine amerindijanskih jezika, međusobno različitih i samo donekle razumljivih, pa je lokalno stanovništvo razvilo jedan lingva franca zasnovan najviše na jeziku tupi, kako bi moglo međusobno da se sporazumeva. Njega su Portugalci nazvali „opštim jezikom“ (língua geral) i uglavnom su ga koristili za komunikaciju sa autohtonim stanovništvom, dok su portugalski koristili samo između sebe. Ali, kakav je uopšte bio taj njihov portugalski? Bio je to jedan koine (zajednički varijetet namenjen komunikaciji govornika različitih varijeteta), zasnovan na najprestižnijim dijalektima iz metropole šesnaestog veka, bitno različit od današnjeg evropskog portugalskog (najviše po izgovoru, ali i po morfosintaksi i leksici). Tadašnji evropski portugalski i taj koine koji je bio prenet u Brazil, bili su veoma slični, ali su kasnije poprimili potpuno druge pravce razvoja. Evropski portugalski je kasnije pretrpeo ozbiljna fonološka, a posledično i morfosintaksička restrukturiranja, tako da u njemu danas dominiraju zatvoreni vokali (osim u naglašenim pozicijama) i klitičke reči, dok je brazilski portugalski zadržao deo starog načina izgovora, iz 16. veka, sa znatno otvorenijim vokalima, potpadajući pod jak uticaj drugih jezika (amerindijanskih, afričkih i imigrantskih).

 

Dominacija „opšteg jezika“ u Brazilu okončana je dekretom Markiza od Pombala, važne ličnosti u istoriji Portugala. On je zabranio upotrebu najrasprostranjenijeg amerindijanskog varijeteta i portugalskom jeziku dodelio status zvaničnog na teritoriji kolonije, što je verovatno u velikoj meri imalo veze i sa njegovim sukobom sa jezuitskim redom. Bilo kako bilo, od 1758. godine, portugalski je jedini zvanični jezik Brazila na nacionalnom nivou (danas drugi jezici imaju status zvaničnih isključivo na nivoima pojedinačnih opština, i to malobrojnih, uzimajući u obzir kontinentalne razmere države). Time je i lokalno stanovništvo sve više bilo primorano da uči portugalski, a kolonizatori su ga sve više koristili i širili po čitavoj teritoriji kolonije. Najviše su ga širili bandeirantesi u svojim pohodima ka unutrašnjosti i ka severoistoku, pa se i danas smatra da najveći deo dijalekata u Brazilu vodi poreklo od njihovih govornih varijeteta portugalskog, koji su se inicijalno razvili na teritoriji današnje savezne države Sao Paulo.

 

[NB. Bandeirantesi (bandeirantes) bili su kolonizatori, istraživači i avanturisti, koji su osvajali nepregledna brazilska prostranstva u doba rane kolonije. Sam naziv potiče od reči bandeira (zastava), jer bi oni poboli zastavu portugalske krune gde god bi osvojili nove oblasti. Vremenom je reč bandeira počela da označava i same njihove pohode. Smatram da prevod zastavnici ili barjaktari nije sasvim adekvatan, jer kod naših čitalaca može izazvati potpuno drugačije asocijacije, te se opredeljujem za adaptaciju originalne lekseme.]

 

Šta se sve dešavalo sa govornim portugalskim jezikom u Brazilu? Pre svega, pretrpeo je uticaje amerindijanskih jezika, najviše u leksici, ali i uticaje stotina jezika afričkih robova. Oni su govorili svoje maternje jezike (najčešće iz porodice bantu), a portugalski su učili kao L2, pritom ga temeljno restrukturirajući i vremenom kreolizujući (u čemu je svakako učestvovala i druga strana, njihovi gospodari, jer je za kreolizaciju to često neophodno). Tako je nastao jedan novi kreol, čija je leksička osnova svakako portugalska, ali mu je zato gramatička struktura „afrikanizovana“. Kasnije je on dekreolizovan, ali su u govornom brazilskom portugalskom mnoge njegove odlike opstale do danas (npr. duplirana negacija [não quero não] ili obeležavanje množine samo u prvom članu sintagme [as menina bonita]). Uticaj afričkih jezika na portugalski ogleda se svakako i u leksici. Leksički uticaj u Brazilu na portugalski su izvršili i mnogobrojni jezici imigranata (najviše italijanski i nemački dijalekti).

 

Ovde vredi posebno spomenuti naknadan uticaj evropskog portugalskog na jezik u koloniji. Naime, kada je kralj Žoao VI odlučio da pred najezdom Napoleona ceo dvor i prestonicu čitavog carstva iz Lisabona premesti u Rio de Žaneiro (godine 1807), sa njim je otputovalo oko petnaest hiljada plemića, dvorjana, činovnika i uglednih žitelja metropole. Oni su sa sobom doneli svoj lisabonski dijalekat, već vidno drugačiji od onog portugalskog jezika koji je tri veka pre toga bio odnet u Brazil. Pošto je njihov govor bio prestižan, i lokalno stanovništvo se trudilo da ga imitira. Otuda u savremenom dijalektu Rio de Žaneira pojava da se finalno pretkonsonantsko /s/ izgovara kao [š] odnosno [ž], što je pre svega odlika evropskog portugalskog, a u Brazilu se javlja samo sporadično (pored Rija, ova pojava se uočava i na severu zemlje, a u manjoj meri i u nekim severoistočnim govorima).  

 

Kada smo već kod dijalekata, u Brazilu ih ima veoma raznovrsnih, što uopšte nije čudno ako imamo u vidu ogromnu teritoriju te zemlje. Osnovnu podelu brazilskih dijalekata ustanovio je polovinom prošlog veka filolog Antenor Nasentes, koji je utvrdio da postoji izoglosa koja razdvaja brazilske govore prema kriterijumu otvorenosti pretonika (vokala u slogovima pre naglašenog sloga). Severni govori imaju otvorene pretonike, a južni zatvorene. Ta podela je prihvaćena i danas. Oko konačnog popisa dijalekata, poddijalekata i govora, naravno, i dalje postoje brojna sporenja dijalektologâ. Neki dijalekti su jasnije izdvojeni i prepoznatljivi, kao što je već spomenuti varijetet Rio de Žaneira, ili npr. dijalekat caipira, karakterističan po mnogo čemu, a najprepoznatljiviji po retrofleksnom pretkonsonantskom /r/ (koje podseća na glas /r/ iz američkog engleskog).  

Brazilski dijalekti (image credits: Cola da Web)

Ono što je mnogo važnije od dijalekatske (dakle, teritorijalne) razuđenosti portugalskog jezika u Brazilu jeste njegova sociolekatska (dakle, društvena) raslojenost. Ona je, naime, veoma naglašena i rasprostranjena je na čitavu zemlju, ne ograničavajući se samo na jedan njen deo (kao što je u nekim drugim zemljama slučaj, npr. kod nas u južnoj Srbiji). U Brazilu postoji ono što je standardni jezik, tzv. brazilska nacionalna varijanta portugalskog jezika, i ono što je živi, govorni jezik čitavog stanovništva, tzv. brazilski vernakular. Kada kažemo „brazilski portugalski“, prvenstveno mislimo na standardni oblik jezika. On nije zasnovan na govornom jeziku, već pre svega na književnoj i filološkoj tradiciji i u ogromnoj meri se ugleda na jezik bivše metropole, na evropsku nacionalnu varijantu. Jezik koji stanovništvo usvaja kao maternji, međutim, jeste upravo brazilski vernakular, koji je bitno drugačiji, i to ne toliko po izgovoru, koliko po morfosintaksičkim osobinama. Da bi jedan Brazilac ili Brazilka mogli da ovladaju standardnim jezikom, potrebno je da prođu kroz čitavo školovanje, od predškolskog do visokog obrazovanja, za šta priliku i dalje ima samo manji deo stanovništva najmnogoljudnije zemlje Južne Amerike. Ogromna većina ostaje nekompetentna da barata standardnim jezikom, ostaje „polupismena“, sa stanovišta elita, koje pak namerno održavaju postojeće stanje, sa ciljem da i dalje samo one ostanu „pismene“ i da pozicije društvene i ekonomske moći i dalje ostanu samo njima dostupne. Zato se kritički i levičarski orijentisani brazilski lingvisti poslednjih decenija veoma zalažu za to da se standardni jezik u Brazilu korenito reformiše i da se približi brazilskom vernakularu, čime bi najveći deo nacije dobio priliku da se lakše školuje i lakše dođe do ravnoprvnijeg položaja u društvu. Treba takođe naglasiti da i same elite, koje vladaju standardnim jezikom, u neformalnoj komunikaciji ipak koriste brazilski vernakular, ili jedan varijetet koji je „mešavina“ vernakulara i standarda, tzv. učeni brazilski portugalski. Standardni jezik rezervisan je pak samo za najformalnije kontekste i koristi se u najvećem broju slučajeva samo u pisanom medijumu.

 

Iako je nastao po ugledu na evropski portugalski, standardni brazilski portugalski se od njega delimično i razlikuje, najviše po izgovoru i vokabularu, ali i u nekim aspektima morfologije, sintakse i pragmatike. Tim razlikama svakako treba posvetiti poseban tekst (o nekima od njih ukratko sam pisao ovde). Međutim, ako uporedimo evropski portugalski sa brazilskim vernakularom, doći ćemo brzo do zaključka da su razlike između njih velike, nekad i strukturno suštinske, te se nameće utisak da su u pitanju možda i dva različita jezika. Veoma srodna, naravno, ali ipak različita, jer kriterijum međusobne razumljivosti nije uvek primenljiv. U tom smislu, jedinstvo portugalskog jezika na globalnom nivou održava se (veštački) između ostalog i zato što je standardni brazilski portugalski dobrim delom zasnovan na evropskoj varijanti, a ne na maternjem jeziku brazilske nacije.

 

Neke od osnovnih odlika brazilskog vernakulara, koje nisu prihvaćene u standardu a koje čitava nacija svakodnevno upotrebljava, ukratko navodim u nastavku:

- brisanje prvog sloga u svim oblicima glagola estar (tou falando umesto estou falando);

- upotreba ter umesto haver (aqui tem muita gente umesto aqui há muita gente);

- gubitak akuzativa ličnih zamenica za treće lice (eu vi ele umesto eu vi-o);

- upotreba gramatičkog trećeg lica jednine glagola umesto drugog, kako uz zamenicu você (kada to nije negramatično), tako i uz zamenicu tu (tu foi umesto tu foste);

- uprošćavanje glagolske paradigme (eu falo, tu/você fala, ele fala, nós fala, vocês fala[m], eles fala[m]);

- gubitak relativne zamenice cujo;

- isključiva upotreba proklitike umesto enklitike i potpuni gubitak mezoklitike (me disseram umesto disseram-me, me lavarei umesto lavar-me-ei);

- brojne elizije i sažimanja (para > pra, deixa eu ver > xo vê);

- indirektni objekat trećeg lica zamenica sa pra + subjekt (eu falei pra ela umesto eu falei-lhe);

- obeležavanje množine samo u prvom članu imenske sintagme (os menino bom umesto os meninos bons);

- preovladavanje relativne rečenice sa que umesto drugih konektora (o professor que eu estudei com ele umesto o professor com quem eu estudei);

- duplirana ili invertovana negacija (num quero não ili quero não umesto não quero), i dr.

 

Koliko će brazilski vernakular uticati na standard, ostaje da se vidi, i to će najviše zavisiti od brazilske zvanične jezičke politike i planiranja. Za sada je jasno da se njegovi elementi probijaju u mnoge izraze, možda i ponajviše u one koji spadaju u masovnu popularnu kulturu (muzika, filmovi, telenovele, kapuera...), a preko njih dolaze i do drugih sredina u kojima se govori portugalski (Portugal i luzofona Afrika). Brazilski portugalski svakako uživa veliku popularnost, a svi oni koji se opredele da ga uče kao strani moraju imati u vidu složenu brazilsku sociolingvističku situaciju i moraju ovladati i brazilskim vernakularom, ako nameravaju da uspešno komuniciraju sa Brazilcima.

 

Reference:

 

Azevedo, M. M. (2005). Portuguese. A Linguistic Introduction. Cambridge: Cambridge University Press.

Bagno, M. (2000). Dramática da língua portuguesa: tradição gramatical, mídia e  exclusão social. São Paulo: Edições Loyola.

Bagno, M. (2001). Português do Brasil: Herança colonial e diglossia. Revista da Faeeba, 15, 37-47.

Bagno, M. (2007). Preconceito lingüístico. O que é, como se faz. (49. izd.). São Paulo: Edições Loyola.

Baxter, A. N. (1992). Portuguese as a pluricentric language. U: M. Clyne. (red.), Pluricentric Languages. Differing Norms in Differing Nations. (str. 11-44). Berlin: Mouton de Gruyter.

Bugarski, R. (2004). Teorija standardnih jezika. U: Jezik u društvu. (Sabrana dela, knj.       4, 2. izd, 162-180). Beograd: Čigoja štampa – XX vek.

Callou, D. I. & Marques, M. H. (1973). Os estudos dialetológicos no Brasil e o projeto      de estudo da norma lingüística culta. Littera, 3, 110-111.

Clyne, M. (1992). Pluricentric Languages – Introduction. U: Pluricentric Languages. Differing Norms in Differing Nations. (str. 1-9). Berlin: Mouton de Gruyter.

Cunha, C. (1981). Língua, nação e alienação. Rio de Janeiro: Nova Fronteira.

Cunha, C. (1985). A questão da norma culta brasileira. Rio de Janeiro: Tempo       Brasileiro.

Cunha, C. & L. F. Lindley Cintra. (2001). Nova Gramática do Português   Contemporâneo. Rio de Janeiro: Nova Fronteira.

Ćirić, M. (2010). O prirodi policentričnosti standardnog portugalskog jezika. Dostupno na: https://www.researchgate.net/publication/344338539_O_prirodi_policentricnosti_standardnog_portugalskog_jezika

Ćirić, M. (2017). Política e planejamento linguístico no mundo lusófono a partir da perspectiva dos modelos culturais de padronização linguística. En: Identidad, movilidad y perspectivas de los estudios de lengua, literatura y cultura (V. Dickov, Ed.), 71–91. Belgrado / Chieti – Pescara: Facultad de Filología de la Universidad de Belgrado / Departamento de Administración de Negocios de la Universidad “Gabriele d’Annunzio”.

Elia, S. (1989). A língua portuguesa no mundo. São Paulo: Ática.

Kato, M. A. (1993). Como, o que e por que escavar? U: I. Roberts & M. A. Kato. (red.), Português Brasileiro. Uma Viagem Diacrônica. (str. 13-30). Campinas: Editora Unicamp.

Mattos e Silva, R. V. (1988a). Diversidade e Unidade: a aventura linguística do português. Revista ICALP, 11, 60-72.

Mattos e Silva, R. V. (1988b). Diversidade e Unidade: a aventura linguística do português. Revista ICALP, 12-13, 13-28.

Mattos e Silva, R. V. (2001). Da sócio-história do português brasileiro para o ensino do português no Brasil hoje. Revista da Faeeba, 15, 23-35.

Milroy, J. (2001). Language ideologies and consequences of standardization. Journal of sociolinguistics, 5(4), 530-555.

Moura, V. G. (2008). Acordo Ortográfico: A Perspectiva do Desastre. Lisboa: Alêtheia.

Paiva Raposo, E. (1984). Algumas observações sobre a noção de "língua portuguesa". Boletim de Filologia, 29, 585-592.

Tarallo, F. (1993). Diagnosticando uma gramática brasileira. O português d'aquém e d'além mar ao final do século XIX. U: I. Roberts & M. A. Kato. (red.), Português brasileiro. Uma viagem diacrônica. (str. 69-106). Campinas: Editora UNICAMP.