RAKEL DE KEIROZ - NAJZANAČAJNIJE ŽENSKO PERO BRAZILA

Na današnji dan, 17. 11. 1910, rođena je Rakel de Keiroz (Rachel de Queiroz), brazilska spisateljica, hroničarka, dramaturškinja, novinarka i prevoditeljka, prema opštem mišljenju, jedno od najznačajnijih imena u istoriji čitave luzofone književnosti. Naročito se istakla po tome što je bila prva žena primljena u Brazilsku književnu akademiju i velika borkinja za prava žena, ali i ekonomski ugroženih građana i građanki Brazila. Smatram ovaj datum lepim povodom da ovde na blogu posvetim jedan članak ovoj spisateljici iznimno značanoj za istoriju književnosti pisane na portugalskom. U nastavku prilažem pogovor kojim sam propratio svoj prevod njenog romana  Tri Marije.

[photo credits: Americas South and North]

 

RAKEL DE KEIROZ – AUTORKA BEZ KOJE JE BRAZILSKA KULTURA NEZAMISLIVA

 

Rakel de Keiroz se rodila 17. novembra 1910. godine u Fortalezi, glavnom gradu brazilske države Seare, kao kći Danijela de Keiroz Lime i Klotilde Franklin de Keiroz. Njen otac, ugledni sudija, bio je poreklom iz sela Kišada, gde je porodica često boravila na živopisnom imanju znakovitog naziva „Ne ostavljaj me”. Majka Klotilde poticala je iz porodice Žozea de Alenkara, najistaknutijeg predstavnika brazilskog romantizma i jednog od najvećih brazilskih pisaca svih vremena. Njegova dela za Rakel su predstavljala prvi susret s pisanom reči. Počela je da ih čita još kao petogodišnjakinja, da bi nekoliko decenija kasnije priređivala njihova izdanja i pisala studije o njima.

U vreme kada se Rakel rodila, država Seara, kao i čitav brazilski severoistok, bila je najsiromašniji deo zemlje, oblast u kojoj se stanovništvo neprekidno suočavalo s brojnim nedaćama, pre svega sa sušom i nestašicom hrane. Težak život naterao je mnoge porodice da potraže bolje uslove u razvijenijim gradovima. Porodica Keiroz seli se u Rio de Žaneiro, tadašnju prestonicu Brazila, 1917. godine, da bi ubrzo prešla u grad Belem do Para. Povratak u rodni kraj uslediće nakon dve godine, kada Rakel nastavlja započeto školovanje. Zvanje učiteljice stekla je sa petnaest godina i time okončala formalno obrazovanje.

Iako je od malih nogu volela da piše, prvi put se odvažila da pošalje svoj rukopis lokalnom listu O Seara 1927. godine, pod pseudonimom Rita de Keluz. Njena saradnja s ovim novinama uskoro postaje redovna, a ona istovremeno započinje i rad na prvom romanu „Petnaesta” (O Quinze). Ovaj roman o teškom životu severoistočnjaka, njihovoj borbi protiv suše i siromaštva, s jasno iznetim stavovima o društvenim problemima i odlično razrađenim psihološkim portretima protagonista, objavljen je 1930. Bio je to veoma važan trenutak za dalji književni rad, ali i za društveni život Rakel de Keiroz. Nakon pohvalnih književnih kritika u Seari, rukopis romana poslat je u Rio de Žaneiro žiriju fonda Grasa Aranja, koji odlučuje da autorki dodeli prestižnu književnu nagradu. Ohrabrena tom odlukom, Rakel putuje u Rio na dodelu nagrade, nadajući se poznanstvu s uglednim književnicima iz prestonice. Boravak u glavnom gradu zaista joj je doneo susrete s mnogim književnim stvaraocima, ali i s predstavnicima Komunističke partije.

Pod utiskom novih levičarskih ideja, Rakel se po povratku u Fortalezu pridružuje raznim radikalnim grupama i aktivno učestvuje u njihovom radu. Udaje se 1932. za pesnika Žozea Auto da Kruz Oliveiru, s kojim naredne godine dobija kćer Klotilde. Nastavlja da radi na svojim novim romanima, očekujući da se Komunistička partija složi s njihovim objavljivanjem. Partijski drugovi, međutim, nisu blagonaklono gledali na sadržinu njenog romana „Žoao Migel” (João Miguel), koji će ona ipak objaviti 1932. u Sao Paulu. Ovo neslaganje dalo joj je povoda da se udalji od Komunističke partije. Godine 1937. uhapšena je pod optužbom za širenje komunističkih stavova, što je tadašnja nacionalistička vlast smatrala neprijateljskim delovanjem opasnim po državu. Knjige su joj javno spaljene u gradu Salvadoru, zajedno sa delima istaknutih brazilskih književnika Žoržea Amada, Žozea Lins do Rega i Grasilijana Ramosa. U zatvoru je provela tri meseca.

Razvedena, tužna zbog prerane smrti kćeri, razočarana u partiju i politiku, odlučuje da se preseli u Rio de Žaneiro. Tamo se konačno nastanila 1939, ali nikada nije zaboravila svoj rodni kraj, brazilski severoistok, o čijim je surovim uslovima života i hrabrim stanovnicima često pripovedala u svojim delima. Volela je da odlazi i na porodično imanje „Ne ostavljaj me”, koje je preuredila u prirodni rezervat i otvorila za javnost. Tvrdila je da piše da bi mogla da se izdržava i da je iz te potrebe nastao najveći deo njenog književnog stvaralaštva: novinski članci i hronike. Preminula je u Rio de Žaneiru, 4. novembra 2003, ostavivši za sobom neobjavljen rukopis knjige o svom zavičaju.

Književni opus Rakel de Keiroz veoma je plodan i raznovrstan. Njenim najznačajnijim delima smatraju se romani. Pored već spomenutih, objavila je i romane „Kameni put” (Caminho das pedras, 1937), Tri Marije (1939), „Zlatan petao” (O galo de ouro, 1950), „Dora, Doralina” (Dôra, Doralina, 1975) i „Spomenar Marije Mora” (Memorial de Maria Moura, 1992). Pisala je i dramska dela, među kojima se naročito ističu „Lampijao” (Lampião, 1953) i „Blažena Marija Egipatska” (A beata Maria do Egito, 1958). Najveći deo njenog književnog stvaralaštva čine hronike, koje je skoro svakodnevno pisala za novine i kasnije objavljivala u zbirkama. Oprobala se i u pisanju književnosti za decu, ostvarivši uspeh delima „Čarobni dečak” (O menino mágico, 1969) i „Kafute i Srebrno pero” (Cafute e Pena-de-prata, 1986). Godine 1998. objavila je i autobiografiju pod naslovom „Tolike godine” (Tantos anos).

Rakel de Keiroz nije zadužila brazilsku kulturu samo književnim radom. Bavila se i priređivanjem izdanja dela značajnih brazilskih pisaca, pisanjem školskih udžbenika za predmet građansko vaspitanje i za opismenjavanje odraslih, kao i književnim prevođenjem. Na portugalski je prevela dela mnogih svetskih autora, među kojima su Aleksandar Dima Otac, Onore de Balzak, Fjodor Dostojevski, Erih Marija Remark, Džek London, Perl Bak, Emili Bronte, Žil Vern i Agata Kristi.

Za svoj višedecenijski posvećeni rad kojim je obogatila brazilsku književnost i kulturu, Rakel je dobila brojna priznanja. Najznačajnije je, svakako, članstvo u Brazilskoj književnoj akademiji. Datum njenog svečanog pristupa, 4. novembar 1977, ostaće zabeležen u istoriji Brazila kao dan kada je najuglednija naučna i umetnička institucija te zemlje u svoje redove uvrstila prvu ženu. Rakel de Keiroz bila je takođe prva žena koja je dobila nagradu Kamoes, najprestižnije književno priznanje na čitavom govornom području portugalskog jezika. Njen rad ovenčan je i mnogim drugim značajnim književnim nagradama u Brazilu: Žabuti, Mašado de Asis, nagrada fonda Grasa Aranja (za prvi roman), nagrada društva Felipe d’Oliveira (za roman Tri Marije). Priznanje joj je odato i visokim odlikovanjima država Brazil i Portugal, a dodeljena su joj i četiri počasna doktorata brazilskih univerziteta.

Književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz privlači pažnju književne kritike u Brazilu još od objavljivanja njenog prvog romana. O njenim delima napisane su brojne studije i poglavlja u istorijama brazilske, latinoameričke i luzofone književnosti. Romani su joj prevođeni na engleski, francuski, nemački, japanski i druge jezike.

Rođena početkom XX veka, u konzervativno vreme kada su devojkama kao najviše vrednosti i životni ciljevi predstavljani brak i porodica, Rakel je svojim neobičnim životnim putem pokazala kako žena može prevazići čitav niz prepreka i pomeriti granice nametnute izrazito patrijarhalnim društvenim normama. Najveći deo njenog opusa posvećen je temama društvenog položaja žena i njihove emancipacije. Protagonistkinje njenih dela uglavnom su jake i odlučne žene, spremne da se suoče sa izazovima borbe, žene koje doživljavaju i uspehe, ali neretko i neuspehe, čime De Keiroz kritički ukazuje na duboku ukorenjenost patrijarhalnih vrednosti u brazilskom društvu. Dovoljno je setiti se glavne junakinje romana „Spomenar Marije Mora”, odmetnice koja surovo komanduje svojom bandom u „tipično muškom” svetu drumskih pljački i obračuna. Ili hrabre Dore iz romana „Dora, Doralina”, koja odlazi od kuće u potrazi za ljubavlju, suprotstavivši se majci. Čitavo književno stvaralaštvo Rakel de Keiroz obiluje takvim primerima. Međutim, po mišljenju mnogih proučavalaca brazilske književnosti, ova autorka najzrelije pristupa pitanju ženske emancipacije u romanu Tri Marije.

Radnja romana smeštena je u tridesete godine prošlog veka, u vreme kada je i sama autorka spoznala koliko je teško prevazići uloge nametnute ženi. Ovo delo sadrži i autobiografske elemente, što je dodatno naglašeno pripovedanjem u prvom licu. Radnja prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi. Tamo upoznaje i druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze, s kojima postaje nerazdvojna. Životne priče tri Marije nastavljaju da se prepliću, a sve vreme jasno su uočljive razlike u njihovim psihološkim profilima, koje su najočitije u njihovom različitom suočavanju s položajem žene u društvu. Dok Marija Žoze, nedovoljno spremna za to suočavanje, u strahu podleže tradicionalnim vrednostima i beži u veru i molitve, Marija da Glorija pokušava da se ostvari kroz ulogu supruge. Glavna junakinja pak teži nezavisnosti, odbacivši religiju i život u velikoj porodici, na selu, jer se svodio samo na kućne poslove i čuvanje mlađe braće, što je nimalo nije ispunjavalo. Poželevši da uredi život onako kako sama želi, sreću će potražiti najpre u najbližem velikom gradu, da bi potom otputovala i u prestonicu. Na svom hrabrom putu nailaziće, međutim, jedino na razočaranja. Osećaj odbačenosti, a potom i potreba da stalno menja sredinu i iznova okušava sreću, prate mladu Gutu do kraja romana. Otac je prepušta školi, škola je najednom prepušta svim izazovima života. Iz jednog grada odlazi u drugi, posle prve ljubavi biva razočarana i drugom. Na kraju se vraća u selo, kući, porodici, svakodnevnim obavezama i svemu onome od čega je toliko želela da se otrgne. Nigde nije uspela da se oseti dovoljno zaštićenom i spokojnom, kao da je sve vreme uzalud tragala za mestom i ljudima kojima bi pripadala.

Guta se borila za slobodu u mišljenju, radu i ljubavi, ali i žena kojoj je na kraju preostala samo uloga domaćice i život u tradicionalnoj porodici, daleko od voljenog čoveka. Ona je oličenje borbe za lična prava koja se, u svetu koji su muškarci krojili prema sopstvenim potrebama, redovno završavala neuspehom. Rakel nam likom Marije Auguste poručuje da su razočaranje i bol sastavni deo sazrevanja, te da i brazilsko društvo tek treba da sazri da bi se u njemu ostvarila rodna ravnopravnost.

Rakel de Keiroz romanom Tri Marije ne upućuje samo na kritičko promišljanje položaja žene već i na razne aspekte obrazovanja i vaspitanja koje takav položaj u dobroj meri održavaju. Mnogim svojim delima, a posebno ovim romanom, autorka je doprinela debati o ulozi književnosti u emancipaciji žena, ističući moć koju umetnost pisane reči može imati u izgrađivanju pogleda na svet. Čitajući savremena popularna ili pak klasična dela, mladi ljudi formiraju stavove prema društvu i životu koji ih čeka nakon završetka školovanja. Nekritičko prihvatanje idealizacija u književnosti vodi u nerelna očekivanja i neretko u velika razočaranja.

Za razliku od protagonistkinje romana „Petnaesta”, koja putem književnosti produbljuje svoj umetnički senzibilitet i stiče kritičku društvenu svest, glavna junakinja romana Tri Marije doživljava idealne romaneskne svetove kao model za srećan život. Živeći u školskom internatu pod strogim nadzorom časnih sestara, Guta i njene drugarice pribegavaju jedinoj sponi sa spoljnim svetom, knjigama, u uverenju da one na sasvim realističan način opisuju odnose u životu, radu, ljubavi i društvu. Od knjiga očekuju i rešenja za sve poteškoće s kojima se susreću tokom odrastanja i sazrevanja, sanjajući o „nemogućim venčanjima, kao u romanima”, u kojima se uvek otkrije da je „sirotica ipak plemićkog porekla, kći nekog grofa”. Knjige koje kruže među neiskusnim devojčicama u školi samo pothranjuju predrasude u vezi s društvenim i ljubavnim odnosima. Mnogi proučavaoci ovog romana složili su se u stavu da je omiljena lektira protagonistkinjama donela mnogo teškoća i razočaranja u životu nakon školovanja. To se naročito tiče tadašnjeg najpopularnijeg žanra, takozvane ružičaste književnosti, koju su devojke u Brazilu tridesetih godina prošlog veka čitale s oduševljenjem. Te knjige nisu bile sastavni deo gradiva, ali nam De Keiroz vešto skreće pažnju na činjenicu da se škola nije dovoljno kritički odnosila prema njima i da nije preduzela odgovarajuće korake kako bi devojkama predočila njihove nedostatke. Kada mlada časna sestra zatekne Gutu kako čita roman Magali, tipičan primer brazilske „ružičaste književnosti” tog vremena, umesto da joj uputi grdnju, koju devojčica i očekuje, ona joj oduzima knjigu da bi i sama u njoj uživala. Takvi romani s vremenom u devojčice usađuju idealizovanu sliku sveta i nerealna očekivanja. Kada se one, međutim, susretnu s delom više umetničke vrednosti, kao što je Remarkov roman Na Zapadu ništa novo, reakcija je negativna. Prizori rata ne uklapaju se u njihovu idealizaciju stvarnosti, tako da jedva čekaju da se vrate romantičnim pripovestima, da „speru blato s duše”. Može se čak uočiti i izvesna sličnost između Remarkovih vojnika i Gute. Mladići se dobrovoljno prijavljuju za odlazak u rat, puni ideala, da bi se iz njega vratili potpuno razočarani, suočivši se sa surovom stvarnošću. I Marija Augusta odlazi iz sela očekujući idealan život, ali se na kraju vraća osećajući se poraženom. Odbacivanje realističkog romana u ranoj mladosti, odbijanje da se prihvati stvarnost makar i u književnosti, najavljuje kasnije nužno razbijanje iluzija u životu.

Očigledna je i sličnost prve Gutine ljubavne veze s onima kakve se opisuju u njenoj omiljenoj lektiri. Ona idealizuje Raula, smatra ga neshvaćenim umetnikom koji izaziva stroge društvene norme, i tako svesno prihvata ulogu protagonistkinje „ružičaste književnosti”. Razočaranje će uslediti kada shvati da njega zanima samo erotsko zadovoljstvo. Marija Augusta tako postepeno otkriva da svet nije isti kao u knjigama ili u bioskopu. I od putovanja brodom u Rio de Žaneiro očekivala je „bleštavu belinu u pokretnoj palati, kao na filmu”, da bi se suočila s vrućinom, smradom, mučninom i nesvesticom. Ni Rio neće biti naročito gostoljubiv, prve dane u njemu provešće osećajući se beskorisno, usamljeno i bez prijateljske podrške.

Još jedno u nizu razočaranja izazvanih nekritičkim pristupom književnosti Guta će doživeti kada se posle školovanja vrati kući. Primetiće da njen otac više ne čita knjige, već samo novine, te da je sada „strog, potpuno drugačiji”, da „radi mnogo”, da je „debeo kao i svi ostali u porodici”. Junakinja nam tada gotovo eksplicitno priznaje svoje uverenje da književnost čini čoveka plemenitijim i boljim. Ono što joj, međutim, nedostaje, kao i čitavoj generaciji devojaka tog vremena, jesu odgovarajući izbor lektire i sposobnost da se stvaran svet razlikuje od književnih svetova.

Rakel de Keiroz neretko se smatra autorkom koja je u književnosti proslavila brazilski severoistok i njegove hrabre stanovnike u neprekidnoj borbi protiv svakovrsnih nedaća. Protagonisti njenih dela često slede njen životni put. Iz rodnog kraja odlaze u velike gradove, ne bi li tamo postigli ono što su im surovi uslovi života na severoistoku onemogućili. Rakel se često vraćala svom zavičaju, naročito porodičnom imanju „Ne ostavljaj me”. Međutim, dok je ona imala dovoljno hrabrosti i sreće da svoj život organizuje tako da joj odlasci u rodni kraj postanu dobrovoljni, njeni junaci i junakinje najčešće ponovo završavaju u zavičaju nakon neuspeha u velikim urbanim centrima, kada im ne preostane nikakva drugačija mogućnost. I Guta će biti primorana da se vrati u selo posle niza razočaranja, bez posla, bez čoveka koga voli, bez budućnosti kakvu je sanjala. Autorka čitaocima svog vremena skreće pažnju na težak položaj ljudi s brazilskog severoistoka i iz unutrašnjosti uopšte: umesto da dobiju priliku da svoje snove ostvare u zavičaju, prinuđeni su da se sele. Činjenica da se protagonisti njenih dela na kraju uglavnom vraćaju teškim uslovima života ukazuje na to da ova književnica nije u seobama videla rešenje za nepravednu raspodelu društvene moći u Brazilu. Naziv porodičnog imanja predstavlja simbol njenog uverenja da u zavičaju treba ostati i provesti dostojanstven život, a dužnost je uređenog društva da svakom slobodnom čoveku to i omogući.

U romanu Tri Marije, koji mnogi smatraju jednim od najznačajnihih dela brazilske književnosti XX veka, Rakel de Keiroz realističkim pripovedačkim postupkom, jezikom i stilom izlaže svoje viđenje društva u čijim je previranjima i sama učestvovala. Ključni pojam tog viđenja, koga se ova plodna autorka dosledno držala čitavog života, kako u književnosti tako i u politici i društvenom angažmanu, jeste borba za slobodu i ravnopravnost. Ravnopravnost žene i muškarca, pravo na pristojno školovanje i za siročad i za decu iz dobrih porodica, pravo na dostojanstven život i za seosko i za gradsko stanovništvo – sve su to ideali o čijoj potrebi ni danas nema dovoljno svesti u brazilskom društvu. Rakel de Keiroz našla se daleko ispred svog vremena po neprekidnom zalaganju za njihovo ostvarenje, pre svega kroz umetnost književnosti izuzetne vrednosti.

Poštanske marke izdate 2011. godine istovremeno u Brazilu i Srbiji, u čast književnosti. PTT Srbije se opredelila za lik Iva Andrića, dok se Pošta Brazila odlučila upravo za Rakel de Keiroz (foto: privatna kolekcija autora bloga) 

NACIONALNI DAN PORTUGALA

Pošto je ovaj blog posvećen luzofoniji kao lingvo-kulturološkoj celini, u odgovarajućim prilikama na njemu objavljujem tekstove posvećene raznim luzofonim zemljama. Tako su ovde, na odgovarajuće datume, već bili objavljeni tekstovi o nacionalnom danu Brazila i Angole. Danas pišem o nacionalnom danu prve luzofone zemlje i o ličnosti kojoj je on posvećen, a koja je na jedinstven način obeležila istoriju luzofonije.

Danas, 10. juna, slavi se Dan Portugala, Kamoisa i portugalskih zajednica (Dia de Portugal, de Camões e das Comunidades Portuguesas). To je najznačajniji državni praznik u Portugalu i datum sa kojim se čitava nacija identifikuje. Na taj dan 1580. godine preminuo je najveći portugalski pesnik svih vremena, Luis Vaz de Kamois (u originalu: Luís Vaz de Camões; NB: iako je njegovo ime, a posebno prezime, u našoj jezičkoj sredini redovno transkribovano drugačije, najčešće kao Luiš de Kamoiš, transkripcija prema Pravopisu srpskoga jezika jedino može imati oblik Luis de Kamois, pa je i ja ovde usvajam, bez obzira na lično mišljenje o pravopisnim pravilima). Taj datum je izabran zato što tačan datum rođenja slavnog poete nije poznat. U svakom slučaju, nacionalni dan Portugala vezuje se za jednog pesnika, što kod mnogih učvršćuje popularne stereotipe o Portugalcima kao o naciji pesnikâ. Po mom mišljenju, činjenica da su se Portugalci opredelili da povežu svoj najveći nacionalni praznik baš sa najznačajnijom figurom iz istorije nacionalne književnosti govori o valjanom odnosu tog naroda prema sopstvenom kulturnom nasleđu i o zasnivanju nacionalnog identiteta na pravim vrednostima.

Luis de Kamois [image credits: Wikipedia]

Nije, međutim, portugalski nacionalni identitet oduvek bio povezan sa Kamoisom i sa književnošću odnosno kulturom. Te su vrednosti profilisane tek u doba Prve portugalske republike (1910-1926), koja je imala snažan antiklerikalistički element. Težilo se raskidu sa tradicijom preteranog slavljenja svih mogućih svetaca i uspostavljanju novih, svetovnih nacionalnih heroja. Tako je i slavni pesnik dignut na pijedestal. Taj je njegov uzvišen položaj još više istaknut za vreme tzv. Nove države (Estado Novo), kada je diktator Antonio de Oliveira Salazar proglasio 10. jun "Danom Rase" (Dia da Raça), što je nacionalistička (i fašistička) formulacija par excellence. Nakon Revolucije karanfila, 25. aprila 1974, privremeno se prekinulo sa proslavljanjem 10. juna, u sklopu opštih namera da se raskine sa nacionalističkom zaostavštinom. Međutim, taj datum je ubrzo nastavio da se obeležava, ali na drugačiji način, bez preteranih nacionalističkih predznaka i sa ciljem da se ravnopravno uključe svi građani i građanke Portugala, ali i ogromna portugalska dijaspora. Zato je praznik tada dodatno posvećen i "Portugalskim zajednicama", što je formulacija koja se odnosi upravo na mnogobrojne dijasporične grupe Portugalaca rasute po čitavom svetu.

Zašto je Luis de Kamois u Portugalu dobio status nacionalnog pesnika i najvažnije nacionalne figure uopšte? Naime, iako je pisao i epska, i lirska, i dramska dela, Kamoisovo najznačajnije ostvarenje je spev Luzijadi (Os Lusíadas), u kome se peva o velikim portugalskim pomorskim poduhvatima i "otkrićima" novih kontinenata, koja su portugalskoj naciji donela slavu, bogatstvo i moć. Zato je ovaj spev simbol napredovanja Portugalskog carstva, ali i najznačajnije književno ostvarenje, u književnoumetničkom smislu, u istoriji luzofone književnosti. I sam Kamois je neposredno učestvovao u poduhvatima portugalskih snaga širom sveta, tako da je zapamćen i kao slavni ratnik, koji je u borbama u Seuti čak izgubio i oko. Svoj čuveni spev on je pisao tokom svojih putovanja. U današnjem Vijetnamu doživeo je brodolom, a prema jednom popularnom verovanju, on je spasio rukopis tog dela tako što je jednom rukom plivao, a u drugoj je držao rukopis iznad površine vode.

Kao i nacionalni heroji i slavni umovi mnogih drugih naroda, i Kamois je imao težak život i nedostojan kraj. U Goi je čak bio dopao i zatvora. Dok je službovao u Makauu, optužen je za pronevere, pa je morao ponovo da ode u Gou da odgovara pred sudom. U povrtaku za Makau doživeo je i spomenuti brodolom. Po penzionisanju, skrasio se u Lisabonu, gde je objavio Luzijade i dobio skromnu penziju od kralja Sebastijana. Ona mu, međutim, nije bila redovno isplaćivana, tako da je živeo u materijalnim poteškoćama, mada ima istoričara koji tvrde da su to naknadna romantičarska preterivanja. U istom tom romantičarskom duhu, tvrdi se da je Kamois umro zajedno sa svojom domovinom, koju je zauzela kastiljanska vojska. Danas se njegovi zemni ostaci nalaze u Jeronimitskom manastiru u Lisabonu, blizu groba drugog čuvenog nacionalnog heroja, Vaska da Game.

Kamoisova dela prevedena su na mnoge svetske jezike, uključujući i naš. Njima je posvećena i čitava jedna grana nauke o književnosti poznata kao kamonologija ili kamonijanske studije. Mnoge portugalske ulice i trgovi nose naziv po njemu. U Makauu se nalazi i muzej koji mu je posvećen. Po njemu je nazvana i najznačajnija institucija za promociju portugalskog jezika i kulture u inostranstvu, koja od pre petnaestak godina održava neke vrste svojih ispostava i kod nas. Međutim, Kamoisovo delo ovde još uvek nije dobilo odgovarajuću pažnju i potrebno je još mnogo toga uraditi na tom polju.

Inače, centralna proslava 10. juna se u Portugalu svake godine organizuje u drugom gradu. U proslavi učestvuje i predsednik republike lično, deleći odlikovanja istaknutim Portugalcima i ljudima koji su doprineli Portugalu. Organizuju se ceremonije, izložbe, parade i dr. Ovaj praznik svečano provode i velike portugalske zajednice u inostranstvu, posebno u Britaniji, Americi i Kanadi.

[photo credits: Wikipedia]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Portugal_Day

https://en.wikipedia.org/wiki/Lu%C3%ADs_de_Cam%C3%B5es

https://web.archive.org/web/20110719225755/http://jpn.icicom.up.pt/2004/06/09/estado_novo_10_de_junho_e_dia_da_raca.html

MEĐUNARODNI DAN PORTUGALSKOG JEZIKA

Danas se u svetu obeležava Međunarodni dan portugalskog jezika (Dia Internacional da Língua Portuguesa). Čini mi se da je to prigodan trenutak da ovde, na jedinom aktivnom blogu na ovim prostorima koji je u celosti posvećen portugalskom jeziku i luzofonoj kulturi, napišem nešto o međunarodnom značaju tog jezika, gledano kroz prizmu istorije, ali i savremenog doba. O nekim najvažnijim podacima o portugalskom već sam pisao, a u posebnom postu sam naveo i razloge koji vas mogu motivisati da ga naučite.

Portugalski jezik je prema ukupnom broju govornika peti ili šesti na svetu. Podaci o tome se razlikuju od izvora do izvora, a mogu se i menjati protokom vremena, budući da nije baš tako jednostavno, uprkos laičkom mišljenju, odrediti koliko tačno govornika jedan jezik ima i ko se sve smatra njegovim izvornim govornikom. Za portugalski se najčešće navode cifre od 230 do 290 miliona izvornih govornika. Ponekad se u taj broj računaju jednostavno svi stanovnici zemalja u kojima on ima status zvaničnog jezika, mada sa lingvističke tačke gledišta to nije sasvim opravdano. Naime, u luzofonim zemljama Afrike ima dosta ljudi kojima portugalski ipak nije maternji jezik, već tzv. drugi jezik, onaj koji u većoj ili manjoj meri savladaju kroz formalno obrazovanje i koji koriste u formalnim situacijama, dok kao maternjim oni govore nekim od mnogobrojnih autohtonih jezika, ili pak kreolskih jezika portugalske leksičke osnove. U svakom slučaju, portugalski je zvaničan u devet zemalja na četiri različita kontinenta, najgovoreniji je jezik Južne polulopte, svakako se nalazi među deset najgovorenijih na svetu, a među romanskim jezicima zauzima drugo mesto.

[image credits: Entretierras]

Portugalski je i veoma važan jezik međunarodne komunikacije. On se koristi kao zvaničan ili radni jezik u desetinama međunarodnih organizacija. Neke od njih su Evropska unija, Afrička unija i Zajedničko tržište juga (MERCOSUL ili MERCOSUR). Već godinama postoje inicijative i konkretne akcije usmerene na to da on dobije status zvaničnog jezika i u Ujedinjenim nacijama, ali se to još nije realizovalo.

U ekonomskom pogledu, portugalski jezik takođe ima veliki međunarodni značaj. Sve luzofone zemlje zajedno imaju BDP od približno 2,4 biliona dolara. Više od 150 firmi iz tih zemalja su velike i moćne multinacionalne kompanije, koje imaju svoja predstavništva širom sveta. Osim toga, mnoge strane multinacionalne kompanije bazirale su svoje kontinentalne centre upravo u nekim luzofonim zemljama. Tako, predstavništva takvih kompanija za čitavu Južnu Ameriku neretko se nalaze u Brazilu, a za Afriku u Angoli ili Mozambiku. Ako se luzofone zemlje posmatraju pojedinačno kroz ekonomske parametre, može se zaključiti da imaju nezanemarljiv potencijal. Brazil je trenutno deveti na listi najvećih svetskih ekonomija. Njegov ekonomski potencijal svakako prevazilazi većinu zemalja sveta i Brazil bi, barem teoretski posmatrano, uz odgovarajući (geo)politički razvoj događaja mogao da postane globalna supersila. Portugal spada u razvijenije zemlje sveta. Iako unutar zapadnog kruga zemalja slovi za jednu od siromašnijih, ipak je činjenica da je u pitanju zemlja Evropske unije,  koja se trenutno nalazi na 42. mestu na spisku najrazvijenijih zemalja sveta. Što se tiče luzofonih zemalja Afrike, uzimajući u obzir izuzetno izazovnu ekonomsku situaciju tog kontinenta, njihove privrede ipak dobro stoje, a potencijal za razvoj im je ogroman. Ovo se posebno odnosi na Angolu i Mozambik, zemlje koje obiluju prirodnim bogatstvima i zauzimaju povoljne geografske položaje.

Luzofone zemlje možda i najveći doprinos svetu pružaju kroz svoju prebogatu i veoma raznoliku kulturu. Njihova kulturna i umetnička ostvarenja, te materijalna i nematerijalna baština, poznati su i priznati širom sveta, izuzetno lepo primljeni i, moglo bi se reći, uticajni i plodotvorni. Luzofona kultura rezultat je vekovnog prožimanja mnogobrojnih pojedinačnih kultura, pa je njena glavna odlika upravo taj diverzitet. To je, u dobroj meri, i odlika samog portugalskog jezika.

Portugalski jezik, naime, nastao je od dijalekata vulgarnog latinskog koji su se govorili na krajnjem zapadu Rimske imperije. Međutim, već u samom početku razvoja, primetan je i uticaj drugih jezika na njegovo formiranje. Starosedelački jezici Iberijskog poluostrva uticali su veoma na sve buduće iberoromanske jezike, tako da se u njima mogu naći važni tragovi keltskog i drugih autohtonih iberijskih supstrata. Kasnije su iberoromanske dijalekte svojim uticajima obogatili i germanski narodi, a potom, u još većoj meri, Arapi. Tako je portugalski jezik u srednjem veku već uveliko bio pun reči veoma različitog porekla. A kada se otisnuo "vodama dotad neosvojnim" (por mares nunca dantes navegados), kako je pevao najveći portugalski poeta svih vremena, Luis de Kamois, portugalski je jezik počeo da dolazi u kontakt sa mnogobrojnim jezicima za koje Evropljani dotad nisu znali. Iz tih egzotičnih kultura raštrkanih od Okeanije, preko Indije i Afrike, sve do Amazona, Portugalci su preuzimali nove pojmove i reči za njih. Preko portugalskog su mnoge od tih reči došle i do ostalih evropskih jezika (banana, kokos, monsun, bajadera...). Najveći uticaj autohtonih jezika portugalski je pretrpeo u Brazilu. Brazilska varijanta portugalskog danas ima preko 20 hiljada reči indijanskog porekla. Mračna istorija robovlasništva u toj zemlji istorija je i intenzivnih jezičkih kontakata. Priča o njima veoma je složena i nadilazi svrhu ovog teksta. Spomenimo samo činjenicu da brazilska varijanta poseduje i velik broj reči afričkog porekla, a mnoge strukturne odlike govornog brazilskog portugalskog takođe su rezultat uticaja afričkih jezika. Naravno da se u luzofonoj Africi dešavalo nešto slično. Tamo je intenzivan kontakt sa autohtonim jezicima čak iznedrio i više novih lokalnih jezika, poznatih pod zajedničkim nazivom kreoli portugalske leksičke osnove. Najpoznatiji od njih danas je zelenortski jezik, koji je celom svetu kroz svoju neponovljivu muziku predstavila Sezarija Evora. Ako osmotrimo portugalski koji se danas govori u Angoli i Mozambiku, zapazićemo, takođe, veliki upliv leksike iz autohtonih jezika. Portugalski je uvek sledio i "svetsku jezičku modu", tako da je mnoge reči primio iz francuskog, u njegovo zlatno doba, dok danas, očekivano, najviše leksike dobija iz engleskog. Dodajmo i to da su portugalski jezik u Brazilu znatno obogatili i jezici brojnih imigranata tokom XIX i XX veka, kao što su Italijani, Nemci i Japanci.

[Iskrcavanje Kabrala, slika Oskara Pereira da Silve, image credits: Estado da Arte]

Jedan jezik tako raskošne multikulturalnosti, koji se govori gotovo na svim kontinentima i na tako velikoj teritoriji, jednostavno ne može imati jedan jedinstven standard, koji bi važio svuda i za sve luzofone. Zato je standardni portugalski jezik pluricentričan, ostvaruje se kroz više nacionalnih varijanti. Zvanično danas postoje dve nacionalne varijante standardnog portugalskog jezika - evropska i brazilska - ali su i afričke luzofone nacije na dobrom putu da izgrade svoje nacionalne varijante. Termin nacionalna varijanta ne treba mešati sa dijalektima. Nacionalna varijanta je oblik standardnog jezika, a dijalekti su ono što se govori, krajnje uprošćeno rečeno. Između dve nacionalne varijante portugalskog jezika postoje brojne razlike, koje se ogledaju na svim jezičkim nivoima, od izgovora, preko gramatike, do leksike i pragmatike. One, međutim, nisu tolike da bi se te dve varijante mogle smatrati različitim jezicima. Gledajući njih, sasvim se lako zaključuje da je portugalski jezik jedinstven i da po svojoj pluricentričnosti veoma liči na engleski, španski, francuski i druge jezike takvog geolingvističkog i sociolingvističkog statusa. Ako, međutim, posmatramo razlike između dijalekata portugalskog jezika sa raznih krajeva njegovog govornog područja, lako možemo steći i suprotan utisak - kao da su u pitanju dva odvojena jezika. Ovo takođe važi i za jezičku situaciju unutar samog Brazila, gde su razlike između standardnog jezika i živog govora čitave nacije veoma naglašene i složene. Tako se Brazil upisao na listu onih zemalja čija se jezička situacija obično naziva diglosijom, u kojima se zvanično koristi jedan oblik jezika kao standardni, dok stanovništvo za maternji jezik ima neki bitno drugačiji idiom. Ohrabruje činjenica da se sve više brazilskih lingvista aktivno zalaže za reformu brazilske nacionalne varijante portugalskog jezika, čime bi ona trebalo da se približi onom jezičkom liku kakav govori narod. To je, prema mišljenju mnogih, preduslov za početak suzbijanja naglašenih socijalnih razlika u najmnogoljudnijoj južnoameričkoj državi.

Portugalski jezik se afirmisao kao međunarodno značajan na mnogim poljima, uključujući i nauku. Indeksi citiranosti naučnih radova, kao što su Science Citation Index i Social Science Citation Index, pokazuju da je portugalski jedan od najzastupljenijih jezika u nauci. U prirodnim naukama zauzima šesto, a u društveno-humanističkim peto mesto. Taj njegov prestiž dobrim delom proizilazi iz činjenice da se Brazil nalazi među prvih 20 zemalja po objavljivanju naučnih radova. Nije, međutim, samo kvantitet taj koji portugalski čini jezikom nauke, već i kvalitet naučnih ostvarenja. Luzofonim naučnicima dugujemo zahvalnost za brojne pronalaske tokom istorije. Neki od njih su čuvene karavele, astrolab, lekovi za hipertenziju, neki važni protivotrovi, pa čak i avion, jer se može tvrditi da je Brazilac Santos Dumon u njegovom konstruisanju ipak imao više zasluga od braće Rajt. Doprinosi luzofonih naučnika uočavaju se i na polju medicine, na kome su se proslavili Egas Moniz (psihohirurgija), Osvaldo Kruz (tropske bolesti), Karlos Šagas (malarija) i, u poslednje vreme naročito Migel Nikolelis (neuronauke).

Portugalski ima veliki globalni značaj i na internetu. Prema statistikama iz 2019. godine, to je bio peti najkorišćeniji jezik na svetskoj mreži, sa 171 milionom korisnika. Brazil je četvrti na svetu po broju korisnika interneta, što se naročito uočava na popularnim društvenim mrežama. Na Fejsbuku su prošle godine Brazilci bili treći po zastupljenosti, na Tviteru šesti, a na Instagramu i Jutjubu čak drugi. I zaista, kada posmatrate npr. komentare na videima na Jutjubu koji imaju milionske preglede, veoma često ćete primetiti korisnike koji pišu na portugalskom. I neki od kanala sa najvećim brojem pretplatnika na svetu pripadaju upravo Brazilcima.

[image credits: Mídia Interessante]

Globalni značaj portugalskog jezika oduvek se najviše video kroz njegovu kulturu. Književnost sa portugalskog govornog područja veoma je produktivna i prisutna je, kroz prevode, u većini zemalja sveta. Isto važi i za luzofonu kinematografiju, posebno brazilsku i portugalsku. Još su popularnije u svetu čuvene brazilske telenovele, koje su mnogima bile i prvi kontakt sa brazilskom realnošću, pa čak i motiv da se zainteresuju za brazilsku kulturu i za učenje portugalskog. Danas je portugalski jezik veoma zastupljen i u svetu videoigara.

Najveći globalni domet od svih luzofonih kulturnih izraza oduvek je imala muzika. Portugalski fado, brazilska samba, bosa-nova i drugi ritmovi, zelenortska morna, mozambička marabenta... Raskošno šarenilo luzofone kulture poseban je pečat ostavilo na muziku, tako da se u njoj za svakoga može naći ponešto. Svaka decenija, u poslednjih stotinak godina, imala je barem po jedan globalni hit na portugalskom jeziku. Čak i alternativniji muzički pravci imaju svoje značajne luzofone predstavnike.

Kapuera, jedinstven izraz afro-brazilske kulture, prisutna je danas u preko 160 zemalja sveta. Ona je svim svojim poklonicima veza sa Brazilom, ali i sa luzofonom Afrikom, a posredno i sa čitavim svetom, budući da je mobilnost unutar kapuerističkih krugova veoma naglašena. Kapuera je i jedan od najvećih promotera portugalskog jezika i svaki ozbiljniji kapuerista pre ili kasnije zainteresuje se da ga nauči.

Sve su ovo autentični i "prirodni" prenosioci portugalskog jezika na globalnom nivou. Osim njih, postoje i zvanične državne politike promovisanja portugalskog jezika i luzofone kulture. Portugal je u tu svrhu oformio Institut Kamoiš, koji ima svoje centre po čitavom svetu, dok Brazil nastoji da to isto čini preko svojih kulturnih centara koji se vezuju za ambasade, odnosno preko lektorata za portugalski pri univerzitetima. Postoji i Međunarodni institu za portugalski jezik, sa sedištem u Praji, glavnom gradu Zelenortskih ostrva. Njegov rad, iako još uvek relativno skromnog obima, trebalo bi da dodatno doprinese promovisanju portugalskog širom sveta. 

Veliki Fernando Pesoa rekao je da je njegova domovina portugalski jezik. Sa ovom dalekovidom izjavom danas se identifikuju mnogi. Jedan jezik pripada svima onima koji ga govore, bili njegovi izvorni govornici ili oni koji ga uče i usvajaju kao strani. A preko njega, pripada im i kultura koja se na tom jeziku izražava. Ogromna je zajednica "vlasnika" portugalskog jezika i luzofone kulture širom sveta. Lično mi je posebno drago što nas ima i u ovom njegovom delu, na brdovitom Balkanu. I ima nas sve više, a rekao bih da svi zajedno nosimo i ogroman potencijal za građenje mostova između ovih naših i luzofonih zemalja. Taj potencijal treba negovati i pokrenuti. No, o tome, možda, nekom drugom prilikom. A danas: srećan nam Međunarodni dan portugalskog jezika!  

[image credits: Coro Misto da Universidade de Coimbra]

Izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Lusophone

https://en.wikipedia.org/wiki/Portuguese_language

interni dokumenti brazilskog Ministarstva spoljnih poslova

DAN NEZAVISNOSTI ANGOLE

Danas, 11. novembra, u Narodnoj Republici Angoli obeležava se najvažniji praznik te države - Dan nezavisnosti (Dia da Independência). Na ovaj dan 1975. godine, u tačno 23 časa, u Luandi, vođa Narodnog pokreta za oslobođenje Angole (Movimento Popular de Libertação de Angola - MPLA), Agostinjo Neto, proglasio je nezavisnost mlade afričke nacije od Portugala.

[image credits: DW]

Ovaj istorijski događaj nije protekao niti glatko niti van burnih dešavanja, kako u samoj Angoli, tako i u Portugalu odnosno na međunarodnoj političkoj sceni. On je imao svoju veoma složenu predistoriju, koja je trajala praktično od samog portugalskog osvajanja i kolonizovanja angolskih teritorija, pa sve do te, 1975. godine. 

Narodni pokret za oslobođenje Angole formiran je krajem pedesetih godina XX veka. Nastao je spajanjem više manjih antikolonijalističkih grupacija, uključujući tu i ispostavu Portugalske komunističke partije iz Luande. U njemu su učešća uzeli brojni angolski intelektualci leve orijentacije, od kojih su mnogi studirali u Evropi, gde su u određenim intelektualnim krugovima usvojili levičarske i antikolonijalističke ideje. Vođa pokreta je bio Antonio Agostinjo Neto.

António Agostinho Neto, vođa MPLA i prvi predsednik Narodne Republike Angole
[photo credits: Jornal de Angola]

Agostinjo Neto je, baš kao i njegov pokret, uživao veliku podršku tadašnjeg Istočnog bloka i socijalističkih zemalja. Budući da je ideologija MPLA počivala na marksističko-lenjinističkoj doktrini, tê su zemlje videle u Angoli budućeg značajnog političkog, vojnog i ekonomskog partnera u dekolonizovanoj Africi. I SFRJ je imala izuzetno značajnu ulogu u pomaganju MPLA, dok je Agostinjo Neto kod Maršala Tita uživao veliki ugled. O tome i do danas svedoči činjenica da jedna važna ulica na Novom Beogradu nosi ime po njemu (mada pogrešno transkribovano!). Osim toga, pošto je Agostinjo Neto bio ne samo političar i gerilac, već i pesnik, njegova poezija je još u to vreme prevedena na srpskohrvatski jezik, kada jugoslovenska čitalačka publika za mnoge druge luzofone autore nije znala.

Dve zbirke pesama Agostinja Neta u prevodu na srpski
[photo credits: privatna kolekcija autora bloga]

No, nije MPLA bio jedina snaga koja se borila za nezavisnost angolske nacije. Bili su to i Nacionalni front za oslobođenje Angole (Frente Nacional de Libertação de Angola - FNLA) i Nacionalna unija za potpunu nezavisnost Angole (União Nacional para a Independência Total de Angola - UNITA). Ova tri gerilska pokreta nisu uspela da se između sebe slože i ujedine, tako da se svaki borio protiv Portugalske vojske za svoj račun, a bilo je i njihovih međusobnih sukoba. Osim toga, i sam MPLA se postepeno razbio na tri struje, koje su manje-više delovale svaka za sebe, u odvojenim delovima zemlje, i koje su uspele da se ponovo ujedine tek početkom sedamdesetih godina.

Nezavisnost države Angole proglašena je u trenutku kada je Portugal već uveliko bio odustao od iscrpljujućeg Kolonijalnog rata, vođenog decenijama unazad. Naime, 25. aprila 1974. godine, u Lisabonu je izveden državni udar u kome je diktatorsku vlast zbacila vojska, koja više nije imala snage niti volje da se po nedođijama portugalskih kolonija u Africi bori sa sve jačim i upornijim gerilskim pokretima za oslobođenje. Tada je Portugal kročio na put demokratije i integracije u Evropsku zajednicu, dok su njegovim kolonijama konačno bila otvorena vrata nezavisnosti.

Tog 11. 11. 1975, tri oslobodilačka pokreta kontrolisala su različite delove zemlje. Prestonicu Luandu držao je MPLA. Iako je nezavisnost istog tog dana u gradu Nova Lizboa (današnji Uambo) proglasio i lider Unite, Žonas Savimbi, međunarodna zajednica priznala je samo akt proglašenja iz Luande.

Nakon proglašenja nezavisnosti, u Angoli je nastupio krvavi građanski rat između tri pokreta, koji će potrajati sve do 2002. godine. Najžešće borbe odvijale su se tokom devedesetih, praktično na čitavoj teritoriji države. Rat je za sobom ostavio na hiljade mrtvih i ranjenih, uništene čitave gradove, sela i infrastrukturu, trajno izmenjenu demografsku sliku zemlje usled stalnih internih raseljavanja, kao i nemerljive štete počinjene nad prebogatom florom i faunom ove afričke zemlje.

Krajem devedesetih godina XX veka, MPLA je napustio marksističko-lenjinističku doktrinu i okrenuo se višepartijskom sistemu i tržišnoj ekonomiji. To je i danas najuticajniji politički pokret u zemlji, koji je i na poslednjim parlamentarnim izborima osvojio većinu poslaničkih mesta.

Zastava Angole na tvrđavi Sao Migel u Luandi
[photo credits: MPLA]

ZAŠTO UČITI PORTUGALSKI JEZIK?

Postoji doslovno na hiljade članaka i postova gde se navode razlozi i motivi za učenje portugalskog, najčešće deset njih. Oni se definišu pomoću nekih veoma dobro poznatih činjenica, ali su isto tako često i veoma subjektivni. To je sasvim prirodno, jer svako ima vlastitu motivaciju za učenje bilo kog stranog jezika. O svojoj motivaciji, između ostalog, pisao sam u uvodnom postu ovog bloga, a u ovom ću vam izložiti razloge za učenje portugalskog koje lično navodim svima koji me pitaju da li da ga uče, kako im to može koristiti i šta time mogu dobiti.

1. Blagodeti samog PROCESA učenja stranog jezika

Ovaj prvi razlog tiče se učenja apsolutno bilo kog stranog jezika, potpuno nevezano za njegovu utilitarnu vrednost (gde se sve govori, koliko ima govornika, da li se nude poslovi za koje je potrebno njegovo znanje i dr.). Lično smatram ovaj razlog najvažnijim i najmoćnijim.

Učenje stranih jezika je mentalni i kognitivni proces koji donosi mnogo blagodeti. One se ogledaju čak i na fiziološkom nivou. Naime, istraživanja pokazuju da se u procesu učenja stranog jezika povećava siva moždana masa. Rezultat toga je razvoj brže mentalne i kognitivne obrade bilo kojih informacija, brže mišljenje i učenje. To znači da učeći strani jezik poboljšavamo učenje bilo koje druge materije i osposobljavamo se za brže mišljenje, zaključivanje, odlučivanje... Time se usporava i starenje mozga i opadanje naših kognitivnih sposobnosti tokom života, a donekle se mogu prevenirati i razni neurološki poremećaji.

Dalje, učeći bilo koji strani jezik, mi prevazilazimo granice sopstvenog sveta. Hteli mi to ili ne, naš maternji jezik, baš kao i kultura u kojoj smo odrastali, nameće nam određene poglede na svet i načine mišljenja i zaključivanja. Kada učimo neki drugi jezik, postepeno shvatamo da se na svet može gledati i iz potpuno drugačije perspektive. Ovde se ne misli na upoznavanje druge kulture (to je tema za sebe, videti razlog 5), već na jedan mnogo dublji aspekt samog jezika. Naime, kada usvajamo vokabular, gramatička i druga pravila stranog jezika, stičemo uvid u to kako njegovi izvorni govornici doživljavaju svet oko sebe. Mi svakako ne moramo i najčešće i nećemo u celosti prihvatiti taj njihov doživljaj sveta, ali ćemo uvideti da i on postoji. Naučićemo da naš pogled na svet i naš način razmišljanja nisu jedini. Ovo nas, u krajnjem, vodi ka razvijanju tolerancije i, uopšte, boljeg prihvatanja raznolikosti. Moglo bi se reći da nas učenje stranih jezika zaista čini barem malo boljim ljudima.

Sve navedeno važi i za portugalski jezik kada ga učimo kao strani. Osvrnimo se sada na ono što mogu da vam budu motivi da se opredelite baš za njega.

2. Mogućnost neposredne KOMUNIKACIJE sa milionima ljudi širom sveta

Portugalski jezik ima status zvaničnog jezika u čak 9 država i jednoj autonomnoj regiji, dok mu je u 14 država priznat status manjinskog jezika. Postoji i ogromna zajednica njegovih izvornih govornika u dijaspori, širom sveta. Procenjuje se da ga kao prvi (maternji) jezik govori oko 220 miliona ljudi, a kao drugi još desetak miliona (prema najrelevantinjem izvoru o jezicima sveta, registru Ethnologue, koji se redovno ažurira). To ga čini petim ili šestim najgovorenijim jezikom sveta. Ako posmatramo samo indoevropske jezike, portugalski je na trećem mestu po broju govornika (posle engleskog i španskog), dok je u grupi romanskih jezika na drugom. Na internetu je portugalski takođe jedan od najkorišćenijih jezika. Iako nema potpuno preciznih podataka o tome koliko ljudi govori portugalski na nekom nivou kompetencije kao strani jezik, niti koliko ga ljudi tačno uči, procene su da ih širom sveta ima na stotine hiljada, a najviše u Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama.

(Image credits: Portuguese American Journal)

Znanje portugalskog, dakle, omogućava vam neposrednu komunikaciju sa milionima ljudi širom sveta. Gde god da se nađete, dobri su izgledi da naletite na nekoga s kim ćete moći da komunicirate na portugalskom, bilo da je izvorni govornik, bilo da je neko ko uči ili govori portugalski kao strani jezik. Lično sam imao prilike da razgovaram na portugalskom sa nekim Nemcima, Francuzima, Bugarima i Amerikancima, iako nismo bili na teritoriji gde se on govori. Svakako smo mogli da komuniciramo i na engleskom, ali smo se ipak opredelili za portugalski. Nekima od njih je bio cilj da ga malo provežbaju, a neki su prosto posegnuli za njim jer se lepše i lagodnije osećaju dok komuniciraju na njemu nego na engleskom ili drugim stranim jezicima. Nikad se ne zna gde i u kojoj situaciji ćete imati prilike da se snađete isključivo pomoću svog znanja portugalskog!

Ako znate portugalski, to će vam svakako biti dobra osnova da razumete i ponešto od drugih romanskih jezika. Poznajem dosta ljudi koji solidno govore portugalski, dok ostale romanske jezike nikad nisu učili. Svi su mi potvrdili da mogu da se snađu sa razumevanjem pisanog i govornog španskog i italijanskog, barem pod nekim uslovima. Naravno da važi i obrnuto: ako dobro znate italijanski, ili čak francuski ili rumunski, a naročito španski, uspećete da razumete štošta i od portugalskog. Posebno kada su u pitanju pisani tekstovi ili razgovori sa onim govornicima koji su voljni da vam se prilagode. No, vratimo se razlozima za učenje portugalskog.

3. Poboljšanje CV-a i stvaranje novih POSLOVNIH prilika

Iako zemlje portugalskog govornog područja u većoj ili manjoj meri imaju ekonomskih, socijalnih i političkih problema, ne mogu se osporiti neke činjenice o njihovim poslovnim povoljnostima. Portugal je ipak članica Evropske Unije. Brazil je trenutno osma ekonomija sveta. U siromašnoj Africi, Angola, Mozambik i Zelenortska Ostrva neke su od zemalja koje se najbrže razvijaju. Celokupno područje portugalskog jezika, posmatrano jedinstveno, svakako je jedno od najvećih tržišta na svetu. Ne samo da su tom tržištu u nekim njegovim segmentima potrebni stručnjaci iz najraznovrsnijih oblasti, nego njegova veličina može biti plodno tle za razvoj praktično bilo kog biznisa.

Sao Paulo, najveći ekonomski centar Latinske Amerike (Photo credits: worldpackers.com)

Znanje portugalskog jezika može vam pomoći da pronađete zaposlenje i van portugalskog govornog područja, pa i kod nas. U poslednje vreme nailazim na mnogo više oglasa za radna mesta za koja se traži znanje portugalskog nego što je to bio slučaj pre samo pet ili deset godina. Poznajem i mnoge ljude koji su uspeli da nađu posao, bilo ovde bilo u inostranstvu, isključivo zato što dobro znaju portugalski. A 99% svega što sam ja u životu dosad zaradio, zaradio sam pomoću znanja portugalskog.

U svakom slučaju, određeni nivo znanja portugalskog kao stranog jezika uopšte nije zanemarljiva stavka u vašem CV-u.

4. Uspešnija i prijatnija PUTOVANJA po zemljama portugalskog govornog područja

Ako znate portugalski, sigurno ćete se mnogo bolje snaći ako se nađete u nekoj od zemalja gde se on govori. Ovo, naravno, važi za bilo koji jezik, ali ne u istoj meri. Ako ste putovali po zapadnoj i, naročito, severnoj Evropi, primetili ste da ogromna većina stanovništva govori engleski, tako da vam nije bilo neophodno da znate maltene ni reč švedskog ili holandskog, na primer, da biste se lepo snašli. I u Beogradu se strani turisti relativno lako snalaze bez znanja srpskog. Međutim, činjenica je da u luzofonim zemljama (sa izuzetkom urbanog dela Portugala) mali broj ljudi dobro govori engleski, a o ostalim stranim jezicima da i ne govorimo. Naravno da oni koji se bave turizmom nastoje da se osposobe za kvalitetno pružanje usluga na engleskom, ali, kako se udaljavamo od najvažnijih turističkih atrakcija u luzofonom svetu, mogućnosti da komunicirate na engleskom su sve manje. Zato je preporučljivo osposobiti se makar za osnovnu komunikaciju na portugalskom pre putovanja na njegovo govorno područje. Time ćete svoj boravak učiniti mnogo prijatnijim i uspećete da ga iskoristite na mnogo bolji način nego da portugalski uopšte ne znate.

5. Dostupnost ogromnog KULTURNOG blaga u originalnom obliku

Kultura stvarana na portugalskom jeziku, od srednjeg veka do danas, izuzetno je bogata i raznovrsna. Svaka luzofona zemlja doprinela joj je na svoj način. Svi narodi koji su vekovima dolazili u kontakt sa Portugalcima doprineli su joj na svoj način. Nema oblasti kulture u kojoj nećete naći vrhunska ostvarenja koja je iznedrila luzofonija. Sve vam to postaje neposredno dostupno onog trenutka kada savladate portugalski jezik.

Ako dobro razumete portugalski, možete čitati u originalu neke od najboljih pisaca minulih epoha, ili pak veoma poznate i priznate savremene pisce. Mnogi od njih nisu prevedeni na srpski, ili im pojedina dela još uvek nisu prevedena. Isto tako, znajući portugalski, moći ćete da uživate u luzofonom filmu, pozorištu, naučnoj i stručnoj literaturi, muzici. Muzika je možda i najveće kulturno blago luzofonog sveta. Milioni ljudi obožavaju portugalski fado, brazilsku sambu i bosa-novu, angolsku kizombu, zelenortsku mornu, mozambičku marabentu i mnoge druge žanrove koji dolaze iz luzofonih zemalja.

Portugalski kraljevski čitalački kabinet (Real Gabinete Português de Leitura) u Rio de Žaneiru (Photo credits: aboutrio.com)

Nije samo takozvana visoka kultura na portugalskom jeziku ono što vam postaje neposrednije dostupno ako ga govorite ili barem razumete. I popularna kultura iz luzofonih zemalja i te kako vas može oplemeniti ili barem dobro zabaviti. I na tom polju svaka zemlja portugalskog govornog područja ima da ponudi "za svakoga ponešto". Učite portugalski, istražujte, nađite nešto za sebe i uživajte! :)

6. Dobre prilike za bavljenje nekim SPORTOVIMA

Za luzofone nacije možemo slobodno reći da su sportske nacije, baš kao što se to često ističe i za nas iz ovih krajeva. Ljubitelji fudbala znaju koliko Portugal i Brazil imaju dobrih klubova i koliko su dobre rezultate dosad ostvarile njihove nacionalne selekcije. Uprkos nekim nedavnim debaklima brazilske fudbalske reprezentacije, fudbal u Brazilu i dalje ima status nacionalne strasti. To za Brazilce uopšte nije nikakva "najvažnija sporedna stvar na svetu", već jedna od glavnijih, oko koje se mnoge druge vrte. Ako ste dobar fudbaler, i u Brazilu i u Portugalu imate mogućnosti da razvijate karijeru. Ima dosta stranaca koji su se u ovim zemljama proslavili, a jedan od najboljih je Dejan Petković Rambo - naše gore list. Osim fudbala, u Brazilu su naročito popularni i odbojka, moto sportovi, borilačke veštine, futsal i mnogi drugi sportovi. Slične su sportske preference i u Portugalu. U Angoli je pored fudbala sve popularnija i košarka. Znanje portugalskog svakako nije presudno da biste se profesionalno bavili sportom u luzofonim zemljama, ali je i te kako od velike koristi. 

Ima i sportova koji su izvorno nastali u luzofonim zemljama. Kapuera i brazilski džiju-džicu, na primer, stekli su popularnost širom sveta, a sve su poznatiji i kod nas. Kapuera se čak ni ne može smatrati samo sportom, jer je ona mnogo više od borilačke veštine ili plesa. Kapueristi će vam reći da je ona način života, čitava životna filozofija. Međutim, ne možemo je isključiti ni iz kategorije sporta, naročito ako se uzmu obzir napori da se ona uvrsti i među olimpijske discipline. Ako se bavite kapuerom, onda znate koliko vam je važno da učite portugalski. Znate koliko je lepše kada se razumeju reči pesama, nazivi poteza, muzičkih instrumenata, značenja nadimaka vaših meštrea itd. Prosto, kapuera je sport koji živi na portugalskom i kroz portugalski.

Kapuera (Photo credits: Northeast - Brazil the Guide)

7. Poboljšanje opštelingvističkog znanja i mogućnosti za naučni rad na polju LINGVISTIKE

Ovaj poslednji razlog za učenje portugalskog s mog spiska želim da predočim kolegama lingvistima. Kojom god oblašću lingvistike da se bavite, uvid u portugalski jezik i njegovu govornu zajednicu može vam proširiti vidike i pomoći da dođete do širih opštelingvističkih zaključaka.

Portugalska fonologija, morfologija, sintaksa i semantika veoma su raznovrsne i obiluju zanimljivim elementima. Sociolingvistička situacija u luzofonim zemljama, a posebno u Brazilu, luzofonoj Africi i na Istočnom Timoru interesantna je po više osnova. Luzofoni svet je pun složenih međujezičkih kontakata i raznih fenomena koji prate multilingvizam. Stručna literatura o nekim od tih pitanja dostupna je isključivo na portugalskom jeziku. Lingvistika je relativno cenjena naučna disciplina i u Portugalu i u Brazilu. Brojne publikacije koje se bave lingvistikom i koje se objavljuju u luzofonim zemljama dostupne su autorima iz čitavog sveta. 

Našoj lingvistici još uvek nedostaju istraživanja koja se bave poređenjem srpskog i portugalskog jezika i ispitivanjem portugalsko-srpske dvojezičnosti ili međujezičkih kontakata. Eto odlične prilike za nova i originalna istraživanja!

***

A zašto vi učite portugalski? Koja je vaša motivacija? Koje razloge za učenje portugalskog biste vi izneli zainteresovanima?

NEŠTO ZA POČETAK: O BLOGU I AUTORU

Ovaj blog je posvećen temama o portugalskom jeziku i kulturama odnosno civilizacijama naroda koji tim jezikom govore. Zbog prirode mojih interesovanja i znanja, više ću se usredsrediti na pisanje o samom jeziku, i to pre svega iz ugla jednog lingviste, prevodioca i profesora, dok će biti nešto manje tekstova koji se bave isključivo kulturom izvan jezičkog konteksta. Ali, o kojoj god tematici da se radi, potrudiću se da moji tekstovi budu i zanimljivi i korisni. Već postoji obilje informacija, lako dostupnih svim zainteresovanima, kako o portugalskom jeziku tako i o njegovom ogromnom govornom području, pa ću zato ja nastojati da čitaocima pružim nešto novo, nešto što možda dosad nisu imali prilike da saznaju, ili pak nešto od već poznatih podataka, ali viđenih iz mog ličnog ugla i obogaćenih mojim iskustvom.

[Image credits: Ministério da Cultura do Brasil - Ministarstvo kulture Brazila]

Namera mi je da na ovom blogu korisne i interesantne informacije pronađu svi koji su na ovaj ili onaj način upućeni na portugalski jezik i njegovo govorno područje. Oni koji ga uče kao strani jezik, bilo da su na početnom, srednjem, ili nekom već veoma naprednom nivou, zatim oni koji se njime već bave u okviru svoje profesije, kao što je prevođenje (književno i/ili stručno), nastava, nauka, turizam, sport i dr., kao i svi ostali zainteresovani za ovaj veliki i po mnogo čemu fascinantan svetski jezik.

Tekstove ću pisati na srpskom, uvek iz perspektive jednog govornika srpskog kao maternjeg jezika. To proističe iz moje zamisli da blog pre svega namenim svojoj regionalnoj zajednici, dakle čitaocima sa srpskohrvatskog govornog područja (odnosno govornicima svih jezika proisteklih iz nekadašnjeg zajedničkog srpskohrvatkog). Pretpostavljam da će dobar deo mojih čitalaca biti upravo oni koji portugalski uče kao strani jezik i koji tokom tog učenja nailaze na poteškoće tipične za govornike srpskog kao maternjeg. Zato će mnogi tekstovi biti posvećeni upravo objašnjenjima i savetima za otklanjanje tih poteškoća. Ako učite portugalski kao strani, onda se verovatno susrećete (ili ste se susretali u ranijim fazama učenja) sa problemima u razlikovnju značenja i upotrebe glagola ser i estar, na primer, ili niste uvek sigurni koje prošlo vreme da upotrebite, da li imperfekt ili perfekt, a o svim mogućim razlikama između indikativa i subjunktiva da i ne govorimo. Brojna su objašnjenja za sve to, po gramatikama, udžbenicima i raznim člancima na internetu, ali vam je retko koje zadovoljavajuće i uvek vam ostane još poneka nedoumica. Mnogo je razloga za to, ali najvažniji je taj što ta objašnjenja ne uzimaju u obzir specifičnosti metajezičkih kompetencija govornika srpskog jezika, a neretko se zasnivaju i na donekle prevaziđenim lingvističkim teorijama. Zato ću ja nastojati da vam kroz ovaj blog ponudim nešto mnogo jasnije i prijemčivije.

Uzmimo, na primer, da ste neko ko već solidno vlada portugalskim jezikom, ali vam je potreban neki određen njegov registar, što znači vokabular konkretno vezan za neku određenu oblast, stručni termini i izrazi iz te oblasti. Recimo da ste lekar koji je upravo dobio specijalizaciju u Brazilu. Pored usavršavanja "opšteg" portugalskog jezika, da ga tako nazovemo, bilo bi poželjno da naučite i kako da pišete lekarske izveštaje na njemu, kako da uzmete anamnezu od pacijenta i kako da mu na njegovom jeziku date uputstva o pridržavanju terapije. Uveliko učite jezik, ali i dalje ne znate kako na portugalskom tačno da kažete/napišete recimo ovo: "Akcija srca ritmična, tonovi jasni, šumove ne čujem; abdomen mek, palpatorno neosetljiv." Ovakvih primera ima u bilo kojoj oblasti, a tzv. "jezik struke" se uvek uči kao dodatak poznavanju "opšteg jezika", dok je didaktičke materijale za njega često veoma teško pronaći. Na ovom blogu ponudiću obilje materijala, koje sam godinama pripremao, o portugalskom jeziku za matematičare, hemičare, lekare, diplomate i mnoga druga zanimanja, kao i materijale o nekim specifičnim registrima portugalskog jezika, koji ne moraju nužno biti vezani za jednu određenu profesiju, ali su iz neke konkretne oblasti, kao što je ishrana i gastronomija, duhovnost i religija, ljubav i seksualnost... Upoznaću vas i sa raznim oblicima nestandardnih jezičkih varijeteta, poput dijalekata i žargona.

Naravno, biće ovde i mnogo zanimljivosti o samom jeziku (kako se proširio po svim kontinentima, po čemu je specifičan u odnosu na ostale srodne jezike, ima li u njemu nekih reči koje su neprevodive, itd., itd.), ali i o kulturama naroda koji njime govore. Najviše će biti reči o Brazilu, jer o njemu imam najviše znanja i pouzdanih informacija, ali ću ipak sa zadovoljstvom podeliti sa vama ponešto lepo što znam i o drugim luzofonim narodima, krajevima i znamenitostima. :)

Zastave zemalja portugalskog govornog područja (Image credits: linguaportuguesa.blog.br)

Pre nego što počnem sa svim tim "pisanijem", smatram da je red da najpre napišem nešto o sebi. Kada ja lično naiđem na neki izvor informacija, bilo da je u pitanju članak, knjiga ili sadržaj na internetu, prvo poželim da se malo bolje upoznam sa njegovim autorom. Nastojim da učim od najboljih u njihovim odgovarajućim oblastima i od onih koji su već ostvarili fenomenalne rezultate u onome čemu druge podučavaju. Zato ću i ja vama najpre ponuditi informacije o sebi, kako biste sami mogli proceniti da li da uopšte pratite ovaj blog i da se koristite sadržajima na njemu objavljenim. Naravno, neću ovde pisati čitav svoj životopis, ali ću izneti ono što smatram najvažnijim za svoj profesionalni život i rad, tj. ono što je dovelo do toga da uopšte mogu kompetentno da pišem o temama vezanim za portugalski jezik i luzofone kulture.

Za one sa nešto manje strpljenja ili one kojima je dovoljno sasvim kratko predstavljanje, možda je dosta da iznesem samo nekoliko najvažnijih informacija o obrazovanju i iskustvu. Naime, po zvanju sam profesor, po akademskom statusu doktorand lingvističkih nauka, po trenutnom zanimanju službenik Ambasade Brazila u Beogradu, a po profesionalnom iskustvu leksikograf, nastavnik i književni i stručni prevodilac. Održao sam na stotine časova portugalskog, preveo sa njega devet knjiga i mnoštvo pojedinačnih pripovedaka i pesama, prevodio (što i dalje redovno radim) sa portugalskog na srpski i obratno na stotine stranica raznih drugih, neknjiževnih tekstova, kao što su ugovori, novinski članci, službeni dopisi, uputstva, lekarski izveštaji, naučni radovi i mnogi drugi, stekao iskustvo od tridesetak sati usmenog prevođenja sa srpskog na portugalski i obrnuto, napisao jedan portugalsko-srpski i srpsko-portugalski rečnik, dosad objavljen u dva izdanja, kao i jedan udžbenik brazilskog portugalskog za strance, koji se koristi, moglo bi se sada već reći, širom sveta. Mogao bih da dodam i to da sam o portugalskom jeziku i pojedinim aspektima brazilske kulture mnogo puta i javno govorio, u raznim emisijama na radiju, na promocijama knjiga, tribinama, otvaranjima izložbi, intervjuima za novine i televiziju i dr. Predavao sam i srpski jezik Brazilcima, objašnjavajući im celokupnu srpsku gramatiku i ostale jezičke elemente na portugalskom, što mi je pomoglo da steknem još bolji uvid u razlike između naših dvaju jezika i načina razmišljanja. A po prirodi trenutnog posla ja svakodnevno na portugalskom jeziku i komuniciram, što u pisanoj što u usmenoj formi, sa raznim ljudima iz raznih oblasti, od najstrože formalnih, protokolarnih diplomatskih situacija, pa do onih najneformalnijih, uz kaipirinju i sambu. :) Mogao bih slobodno da kažem da je moj svakodnevni život već više od deset godina potpuno dvojezičan i da ga živim koliko na srpskom toliko i na portugalskom. Naravno, nisam ja nikakav izuzetak, dvojezični pojedinci su na globalnom nivou većina u odnosu na jednojezične. Kod nas ima mnogo obrazovanih i talentovanih koji se svakodnevno služe i sa više od dva jezika. Sve je više i onih koji upravo portugalski govore odlično i koji se njime profesionalno bave, što me posebno raduje. Mnogi od njih me i lično poznaju, pa sve navedeno mogu i da potvrde, a sa mnogima sam i veoma uspešno poslovno sarađivao. Možda će baš ovaj blog dovesti do toga da se uspostave još neke takve plodonosne saradnje.

A za one koje malo detaljnije zanima kako je došlo do tog mog dvojezičnog srpsko-portugalskog bitisanja, sledi nešto duža priča o tome. Delim je sa vama ne samo da biste stekli uvid u moj rad (a samim tim i mogli da procenite da li i koliko vredi čitati ono što ja pišem o portugalskom jeziku), već i zbog toga što ona nekoga može inspirisati da sledi svoje snove i ostvari fenomenalne rezultate. Ako barem jedna osoba bude pronašla takvu inspiraciju u ovome što sledi, biće mi to dodatni podsticaj da sa radošću nastavim da širim saznanja o portugalskom jeziku i luzofonim kulturama.

Zaljubljenik u Jezik i jezike

Kad danas vratim film unazad, čini mi se da sam odmalena bio na putu da postanem lingvista, dakle neko ko će se profesionalno baviti jezikom. Naravno, nisam to osvestio sve do početka studija i u međuvremenu sam maštao o raznim drugim zanimanjima, npr. o turizmu, kulinarstvu, hemiji, istoriji umetnosti, teologiji, pa čak i vojsci. Međutim, oduvek me je ipak najviše zanimalo šta je to jezik, zašto je takav kakav je, kako je nastao, kako reči znače to što znače, itd. Čeznuo sam za odgovorima na ta i slična pitanja za koja lingvistika ni danas nema pouzdana objašnjenja. Da se razumemo, nije mene samo zanimalo da učim strane jezike, ili da posebno dobro ovladam gramatikom maternjeg. Ovo potonje mi je čak bilo i odbojno. Ja sam želeo da shvatim šta je to Jezik, kao najtajanstvenija pojava koja vrstu homo sapiens u dobroj meri izdvaja od ostalih. Sećam se veoma dobro raznih takvih pitanja koja sam sebi postavljao još kao mali dečak. Kad god bismo išli u Grčku na more, recimo, ja bih se pitao otkud to da je njihov jezik baš toliko drugačiji od našeg, zašto im je pismo "malo kao ćirilica, malo kao latinica, a malo kao nešto treće", kako to da ne mogu sva naša imena i prezimena da izgovore "kako treba", itd. Još me je više čudilo kako to moji roditelji razgovaraju sa svojim grčkim prijateljima, iako ne znaju grčki, niti pak ovi znaju srpski, a od engleskog tek poneku reč. Razmišljanja o tim pitanjima bila su mi uzbudljiva skoro kao i igre na plaži sa mojim malim grčkim drugarima, sa kojima sam komunicirao jednako uspešno kao i moji roditelji sa svojima, iako tek kod nas dece nije bilo ni traga od jezika koji bi svi učesnici u komunikaciji dovoljno znali. Danas mi je, naravno, potpuno jasno da smo mi, naivna deca, komunicirali srcem, jer nam je jedini cilj bio da uživamo u radosti igre, dok su roditelji, valjda, uspevali da se snađu sa ponekom reči engleskog, sa ponekom "internacionalnom" reči, te gestovima i mimikom. Ono što mi je takođe danas jasno jeste da me je ceo život, odmalena, vodio ka tome da postanem lingvista, iako sam sistematičnije počeo da tražim odgovore na pitanja o Jeziku tek za vreme studija.

A do studija sam, naravno, prevalio ogroman put kroz razne jezike. Prvi moj svesni kontakt sa nekim jezikom koji nije srpski bio je upravo sa grčkim. Toliko mi je bilo fascinantno to da neki drugi ljudi govore i pišu nešto sasvim drugačije od nas, da sam prosto morao da naučim nešto od toga. I tako sam, na tim našim letovanjima, naučio poneku njihovu reč i frazu, kao i kako se čita koje slovo. Grčki, međutim, nikada potom nisam organizovano i sistematično učio, ali sam povremeno listao neke njegove gramatike i udžbenike, pamtio poneka meni interesantna pravila za promene reči, pokušavao da prevedem stihove nekih grčkih pesama, slušao ih, i tako nekako došao do nekog početnog nivoa znanja grčkog jezika. Usuđujem se da tvrdim da posedujem nivo A1, mada nisam to proverio nekim zvaničnim testovima. Nameravam da se uskoro ozbiljno posvetim učenju grčkog, jer taj jezik u mom srcu zauzima zaista posebno mesto, koje nijedan drugi jezik nikada neće moći da preuzme. Znate kako se kaže, prva ljubav zaborava nema. :)

[Image credits: websiteproteam.gr]

Posle grčkog, u predškolskom, na red je došao engleski. Ne mogu se pohvaliti da sam tada nešto posebno naučio, ali se zato veoma dobro sećam pesmice o deset malih Indijanaca. Mnogo više engleskog sam u tom periodu naučio od svoje mame, koja mi je dobrim delom i prenela ljubav prema stranim jezicima i koja je i sama svojevremeno studirala anglistiku. Znatan deo mog znanja engleskog, baš kao i kod većine ljudi (barem iz moje generacije), došao je i iz crtanih filmova, a kasnije i iz popularne kulture sa anglofonog područja. Na hiljade serija, filmova, pesama, a u mom slučaju posebno i video igara, moralo je ostaviti traga. Hvala Bogu što smo odrastali u zemlji u kojoj se filmovi nisu sinhronizovali na domaći jezik i u vreme kada je kompletna tehnika, uključujući i kompjutere, još uvek bila dostupna samo na engleskom. U to vreme, u uslovima u kojima je moja porodica živela, kada nije bilo mnogo putovanja i kontakata sa strancima, to su bili praktično jedini izvori engleskog jezika.

U srednjoj školi su, pored engleskog, došli francuski i latinski. I jedan i drugi su me fascinirali, svaki na svoj način. Latinski mi je delovao mistično i moćno, a francuski gospodstveno i intelektualno. Naravno, nekoliko godina kasnije, na studijama, naučiću da su stavovi pojedinaca prema određenim jezicima uglavnom zasnovani na gomili predrasuda o njihovim govornicima, ali mi je veoma drago što su oni u mom slučaju makar bili pozitivni, tj. što nijedan jezik nikada nisam mrzeo, već mi je svaki bio lep na svoj način. Zato sam prigrlio i latinski i francuski. Ovaj potonji danas mnogo bolje razumem nego što govorim, pa i to mnogo više zbog pozitivnog transfera iz drugih romanskih jezika, nego zbog toga što sam ga četiri godine učio. A što se tiče latinskog, non quia difficilia sunt non audemus, sed quia non audemus difficilia sunt.

Da spomenem usput da sam se povremeno interesovao i za ruski, iako ga, za razliku od mnogih sugrađana, nikada nisam učio tokom formalnog obrazovanja. Danas posedujem solidno pasivno poznavanje ovog jezika, tako da relativno lako mogu da razumem ruske pisane tekstove i televizijske emisje, dok mi je usmena komunikacija ipak na početnom nivou, još uvek uz brojne poteškoće. Naravno, ne napušta me želja da se i ruskom "jednog lepog dana, a možda i ranije" ozbiljnije posvetim. Jedan njemu srodan jezik takođe mi je svojevremeno posebno privukao pažnju. Budući da se radi o lingvističkom kodu krajnje ograničene upotrebe, nema baš mnogo svrhe da ga ozbiljnije učim, ali mi je zato drago da sam upuštanjem u "dešifrovanje" njegove strukture povremeno zadovoljavao svoju lingvističku znatiželju. Očaravajuće su mi bile (i ostale) konstrukcije poput "Ispolnim molitvu našu Gospodevi" ili "Rcem vsi od vseja duši i od vsego pomišljenija našego, rcem." Pozivam vas da na trenutak potpuno otrgnete od religijskog konteksta (ako vam je on problematičan) crkvenoslovenski i da osmotrite svu lepotu njegove mističnosti i arhaičnosti. Takvi moji subjektivni osećaji privlačili su me i ka nekim drugim, za nas veoma egzotičnim jezicima, ali njih ovom prilikom ipak ne bih nabrajao.

A šta je sa portugalskim? Ako biste me pitali kako i kada sam se tačno zaljubio u taj jezik, ne bih umeo pouzdano da vam odgovorim. Prvi put sam ga čuo u brazilskim televizijskim serijama, filmovima i muzici. Zvučao mi je tajanstveno i intrigantno. Prepoznavao sam u njemu romansku osnovu i, zbog delimičnog znanja francuskog i latinskog, štošta sam i razumeo. Uviđao sam koliko liči na španski i italijanski (dakle, na jezike koje sam imao prilike mnogo više da slušam, naročito na televiziji, ali za koje se tada, iako su mi takođe bili lepi na svoj način, uopšte nisam interesovao). Primetio sam, međutim, da je od njih u raznim aspektima i različit. Mnogi su komentarisali da im zvuči kao nekakav "iskvareni španski", da ima "neke čudne glasove", a meni je sve to bilo fenomenalno. Danas sam prilično uveren u to da moja velika strast prema tom jeziku i radost koju sam osećao dok sam se sa njim upoznavao, a koju i danas osećam kada se njime bavim, ima mnogo više veze sa nekim dubljim, spiritualnim ili barem energetskim nivoima mog bića, nego sa pukom dopadljivošću njegove fonetike i prozodije. No, to je već jedna veoma kompleksna tema za sebe i o njoj ću možda pisati neki drugi put.

Minha pátria é a língua portuguesa

Kako sam učio portugalski? Podsetio bih najpre na činjenicu da je to bilo vreme pre masovne upotrebe interneta, a o raznim aplikacijama, onlajn rečnicima, alatima za prevođenje, tutorijalima, potkastima, društvenim mrežama na kojima se možete povezati sa izvornim govornicima i raznim drugim tehnološkim povoljnostima da i ne govorimo. Da nam je neko početkom dvehiljaditih pričao o tome da će se jezici učiti onako kako se danas uče, pitali bismo ga iz kog naučnofantastičnog romana ili filma je to izvukao. Ja čak nisam mogao da se oslonim ni na štampane materijale, tj. rečnike i udžbenike, jer ih u mojoj provinciji, u kojoj sam onda živeo, uopšte nije ni bilo. Još je manje bilo ikakve verovatnoće da tamo sretnem nekog izvornog govornika, nekog Brazilca ili Portugalca, pa čak i nekog našeg čoveka koji zna portugalski.

I tako sam morao da se oslonim samo na sebe i svoju ogromnu strast. A kad se nešto radi iz ljubavi, onda jednostavno mora da uspe. Najpre sam gledao brazilske serije do besvesti, uvek sa olovkom i beležnicom u ruci. Zapisivao sam sve što bih pomislio da sam provalio kako se kaže. Portugalski alfabet i pravopis naravno nisam znao, pa sam pisao onako kako mi je bilo najlogičnije. Snimao sam zvuk sa televizora na kasete u kasetofonu (oni mlađi među vama se verovatno i ne sećaju šta je to uopšte!), da bih ih kasnije preslušavao i ponavljao kao papagaj. I tako, malo-pomalo, uspeo sam da naučim mnoge reči i fraze. Uspeo sam da izgradim neki svoj rudimentarni portugalski, na kome sam razgovarao - sam sa sobom. Uskoro sam nabavio neke cd-ove sa brazilskom muzikom, što mi je bilo pravo osveženje. Slušao sam pesme i pokušavao da zapišem njihove reči, da bih kasnije pokušao nekako da ih prevedem. Kad danas pogledam neki od tih svojih pokušaja, u isto vreme mi je i presmešno kako sam lupetao, ali i dirljivo koliko sam se trudio, ne raspolažući gotovo nikakvim resursima.

Moj veliki skok u znanju portugalskog dogodio se kada sam u lokalnoj knjižari pronašao knjižicu malog formata (i užasnog kvaliteta - danas to kompetentno mogu da procenim) pod naslovom Portugalski u svakoj prilici, čija je autorka izvesna Sanja Todorović. S jedne strane, mogao bih da kažem da bi možda bilo bolje da nikada tako nešto loše nije ni napisala, ali sa druge strane, moram da izrazim svoju veliku zahvalnost što to jeste učinila, jer je to bio JEDINI materijal o portugalskom jeziku koji sam uspeo da nađem, koliko god to neverovatno zvučalo danas, u vreme kada onlajn možete da učite ogromnu većinu jezika, od engleskog, preko urdua, do maorija. Iz te knjižice sam konačno naučio kako se piše na portugalskom, kako se tačno menjaju neki glagoli kroz neka najosnovnija vremena, i još ponešto od gramatike.

Na jednom sajmu knjiga u Beogradu nabavio sam sličnu knjižicu, Sa portugalskim u svet, autorki Jasmine Nikolić i Ane Kuzmanović (koje će mi nekoliko godina kasnije biti profesorke na fakultetu). Knjižica je bila slična po nameni i formatu, ali neuporedivo boljeg kvaliteta. Ona mi je pomogla da još bolje naučim pisanje, glagolska vremena i načine, kao i još mnoštvo novih reči. Kasnije sam pribavio i portugalsko-engleske odnosno englesko-portugalske rečnike, pa čak i Portugalsko-hrvatski i Hrvatsko-portugalski rječnik i Gramatiku portugalskog jezika zagrebačkog luzitaniste Nikice Talana. Ta literatura mi je bila dovoljna da pronađem odgovore na gramatička i leksička pitanja koji su mi dotad nedostajali. Gramatiku sam učio veoma posvećeno i disciplinovano, a jezik sam nastavio redovno da slušam u serijama, filmovima, muzici, kao i da ga pričam. I dalje sam sa sobom, jer nijednog luzofona još nisam bio upoznao.

Ono što je ipak bilo presudno za moje znanje portugalskog bio je živi dodir sa njegovim govornim područjem. Moj boravak u Brazilu definitivno je od mene napravio nešto što se pouzdano može nazvati pravim luzofonom. Portugalski sam progovorio gotovo kao maternji. Naravno da to nikada ne može biti isto, jer se maternji jezik usvaja do pete godine, ali može biti približno. Danas mi mnogi Brazilci ne veruju da nisam Brazilac, a neki od njih tvrde da umem da se izražavam, naročito pismeno, bolje od većine Brazilaca. Kao lingvista, obično im objašnjavam da to i nije toliko fascinantno, jer jedno je znanje formalnih stilova i posebnih registara standardnog jezika, a drugo je živ, govorni jezik. Verovatno neki naš dobar anglista ume da piše poslovna pisma na engleskom bolje nego neki klinac iz predgrađa Londona, ali to i dalje ne znači da taj Srbin bolje govori engleski od Englezâ. No, bilo kako bilo, izvornim govornicima moje znanje portugalskog jeste fascinantno. O boravku u Brazilu i raznim avanturama kroz koje sam tamo prošao radije bih pisao u odvojenim tekstovima, jer o tome zaista imam mnogo da ispričam. A što se samog jezika tiče, njegovo usavršavanje je tamo bilo neminovnost. Prosečni Brazilci ni približno ne znaju engleski koliko Srbi, pa čovek, hteo-ne hteo, mora da počne makar malo da se snalazi na portugalskom. A ja sam hteo. Ja sam baš hteo da sve ono što sam godinama pre toga pričao sam sa sobom konačno primenim u praksi. U početku je išlo mnogo teže nego što sam mislio, naročito kada sam shvatio da živi ljudi ne pričaju kao Robinja Izaura, Kralj stočara i ostali junaci i junakinje brazilskih serija. Ni sam ne znam koliko sam puta morao da zamolim da mi se ponovi to što je rečeno, ili da mi se objasni šta znači ta i ta reč, jer je se iz rečnika ne sećam. Ali, isplatilo se. Iz Brazila sam poneo divne uspomene na ljude, krajeve, gradove, znamenitosti, predele, zatim neprocenjiva životna iskustva, ali i svoje najveće blago - izvrsnost u znanju portugalskog jezika.

Na brdu Korkovado, jednom od mojih omiljenih mesta u Rio de Žaneiru

Kada je došlo vreme da definitivno odlučim šta ću da studiram, sasvim je prirodno bilo da sledim svoju ljubav i da se opredelim za ono što sam tada smatrao svojom životnom misijom (u šta duboko verujem i danas). Odlučio sam da postanem diplomirani profesor portugalskog jezika, veliki stručnjak za njegovu gramatiku, za književnost na njemu pisanu, kulturu na njemu stvaranu, a onda i za prevođenje sa portugalskog na srpski i nastavu toga meni omiljenog jezika onima koji požele da krenu mojim putem. Nikada neću zaboraviti svoje veliko razočaranje kada sam saznao da je to u Srbiji nemoguće, tj. da studije portugalskog jezika jednostavno ne postoje. Dok pišem ove redove, i dalje nije moguće postati diplomirani filolog ili profesor portugalskog u ovoj zemlji, ali je makar u međuvremenu mnogo toga urađeno u pravcu ostvarivanja te mogućnosti (doduše, mnogo toga je i svirepo uništeno). Od 2005. godine postoji nastava portugalskog kao izbornog predmeta na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Uglavnom su je izvodili lektori iz Portugala, dok je trenutno za nju zadužena sjajna Anamarija Marinović, profesorka portugalskog sa doktoratom koji je stekla na prestižnom Univerzitetu u Lisabonu. Ona je zasigurno pravi čovek na pravom mestu. Kao prijatelj, želim joj da napreduje i ostvari plodonosnu karijeru na nekom uglednijem univerzitetu u inostranstvu, ali odgovorno tvrdim da će neka ovdašnja buduća katedra za portugalski, ako je ikada i bude, najviše koristi imati upravo od njene vanserijske stručnosti.

Ja, dakle, nisam mogao da upišem portugalski, pa je valjalo prilagoditi se toj činjenici. U njoj nisam video problem, već mogućnost za dodatni rad na sebi. Ovako sam razmišljao: ako nema katedre za portugalski, onda sigurno nema ni dovoljno materijala, kao što su rečnici, udžbenici i gramatike, a verovatno nema ni mnogo prevoda književnih dela iz luzofonih zemalja. S druge strane, sve je to potrebno našim zainteresovanim ljudima, kao što je (bilo) potrebno i meni, pa im to treba napraviti. Eto za mene posla! Tako je i bilo. Još od studija, predano sam se posvetio promovisanju portugalskog jezika u Beogradu, radu na didaktičkim materijalima, prevođenju i privatnim individualnim časovima. A inače sam bio upisao i završio španski jezik i hispanske književnosti (kako se ta studijska grupa onda zvala, pre uvođenja Bolonjske deklaracije), sa prosekom 9,52. Nije mi nimalo žao zbog toga, naprotiv. Veoma sam srećan što sam hispanista, što sam se upoznao sa predivnim hispanskim kulturama, što sam pročitao na stotine knjiga hispanskih autora, što danas odlično govorim španski, što sam osposobljen i da ga predajem i što se i njime naučno bavim. Moji studentski dani na Filološkom fakultetu bili su mi jedan od najdivnijih perioda života i na tome sam beskrajno zahvalan Bogu, svim svojim profesorkama i profesorima, kao i koleginicama sa kojima sam sve te godine proveo sarađujući i drugujući. Ako neke od njih slučajno ovo čitaju, poručio bih im ovo: "¡Os quiero mucho a todas!" :)

No, da se vratim sada mom profesionalnom radu sa portugalskim.

Lusitanista sum

Ne računajući povremene privatne časove koje sam davao nekim mladim ljudima što su nameravali da okušaju sreću u Brazilu, kao ni neke skripte o portugalskoj gramatici, pravopisu i semantici koje sam pravio za ličnu upotrebu, moj prvi ozbiljniji rad koji je uključivao portugalski bila je izrada Portugalsko-srpskog i srpsko-portugalskog rečnika. Na raspolaganju mi je bilo malo vremena, od maja 2008. do septembra iste godine. Rečnik je potpisala i tadašnja lektorka portugalskog jezika sa Filološkog fakulteta, inače moja draga prijateljica, Žoana Kamara, jer sam ja još uvek bio "samo" apsolvent, a izdavač je želeo čitavom projektu da dâ nešto veću ozbiljnost. Njen zadatak je bio praktično samo da "pozajmi" svoje ime, dok ništa posebno drugo nije ni mogla da uradi, jer srpski jezik nije poznavala dovoljno. Žoana je pomogla i tako što je proverila da li su reči na portugalskom dobro napisane, a rečnik su pregledale i odobrile za štampu i recenzentkinje, profesorke Jelena Rajić i Ana Kuzmanović. Naravno da sam bio veoma srećan zbog toga što je ovaj projekat ostvaren, ali je pošteno da naglasim i to da je trebalo da bude mnogo bolje urađen. Zbog malo vremena a puno pritiska, dosta tipografskih grešaka mi se potkralo, a jedna je ostala čak i na naslovnoj strani (mada je to odgovornost i izdavača, a ne samo moja). Osim toga, kada bih danas pravio portugalsko-srpski i srpsko-portugalski rečnik, pristupio bih tome mnogo profesionalnije, što je i logično, jer sada imam puno više znanja i veština. Predlagao sam izdavaču da napravimo izmenjeno i dopunjeno izdanje, između ostalog i zato što se pravopis portugalskog jezika u međuvremenu promenio, ali on nije bio naročito zainteresovan za to. Nisam čak planirao ni da mu tražim honorar za to novo izdanje, već samo da se to sprovede u delo, kako bi se rečnik očistio od grešaka, dopunio novim rečima i uskladio sa novim pravopisom. Ali, izdavač je smatrao da se to neće prodavati i da neće moći dovoljno da zaradi. Ne znam, doduše, na osnovu čega, jer je prvo izdanje za dve-tri godine bilo skroz rasprodato. Bilo kako bilo, ideju o nekom novom i boljem rečniku portugalskog ostavio sam po strani, a izdavač me je ubedio da pristupim izradi špansko-srpskog i srpsko-španskog rečnika. To nikada nisam dovršio i u međuvremenu sam, zbog nekih nesuglasica, polako prestao da kontaktiram sa izdavačem, što je svakako moja vlastita odgovornost. Međutim, veoma me je neprijatno iznenadilo kada sam, na proleće 2014. godine, u jednoj knjižari ugledao rečnik na kome je pisalo "Portugalski rečnik", na čijoj naslovnoj strani su bile boje portugalske zastave i prikaz jednog od portugalskih nacionalnih simbola, petla iz Barselosa, a na prvoj imena Žoana Kamara i Mladen Ćirić. Prelistaši ga malo, utvrdio sam da se radi o mom rečniku koji je izdala potpuno druga izdavačka kuća, i to u 1500 primeraka. Izdanje iz 2008. je samo preštampano, bez mog znanja. Naglašavam da mi nije žao zbog novca, jer njega ne bih ni mogao da dobijem, budući da sam sa prvim izdavačem 2008. potpisao po sebe krajnje štetan ugovor (pošto sam imao samo 23 godine i nikakvo iskustvo, lako me je bilo ubediti u štošta). Žao mi je zbog toga što ljudi danas kupuju ovaj rečnik u kome je ostao stari pravopis, kao i dosta tipografskih grešaka, a mogli su dobiti jedno novo, izmenjeno i dopunjeno, znatno poboljšano izdanje, samo da sam bio obavešten da se planira ponovno izdavanje, tj. samo da mi je prvi izdavač rekao da bi prodao prava novom izdavaču. Bilo kako bilo, duboko verujem da sve ima svoje dobre strane, tako da celokupnu ovu situaciju doživljavam kao veliku lekciju, ali i kao potvrdu vrednosti mog rada, jer se moj rečnik, kakav god bio, i dalje traži, prodaje i preprodaje, a vidim da mnogima i pomaže. To što ga ljudi koriste i iz njega uče, svakako mi je važnije od svega ostalog.

gore: izdanje rečnika iz 2008, dole: preštampano izdanje iz 2014.

Drugi moji veliki poslovi sa portugalskim jezikom odnosili su se na književno i stručno prevođenje. Stručno me nikada nije naročito privlačilo, bavio sam se njime isključivo iz finansijskih razloga i uvek uspevao lepo da zaradim. Jednom mi je honorar bio oko hiljadu evra za samo tri dana (ukupno oko šesnaest sati) relativno opuštenog konsekutivnog prevođenja, sa dugim pauzama, osveženjima i, što je najvažnije, veoma korektnim i strpljivim ljudima. U pitanju su bile radionice za neke tehničke službe iz naše Skupštine koje je držalo stručno osoblje iz brazilskog Senata, kao i sastanci tih Brazilaca sa nekim našim poslanicima. Sve to u organizaciji UNDP-a, za koju imam samo reči hvale. Ovakvih prilika sam imao još nekoliko, a redovno su mi nudili i simultano prevođenje. To, međutim, nikada nisam profesionalno radio (mada sam jednom prilikom probao), jer smatram da se to nikako ne uklapa u moju prirodu. Izuzetno poštujem one koji to kvalitetno rade. Ja sam se zadržao na konsekutivi, kao i na pismenom prevođenju veoma raznovrsnog materijala: ugovori (npr. o transferu fudbalera), lekarski izveštaji, opisi psihoterapijskih radionica, novinski članci, naučni radovi, sajtovi raznih firmi i organizacija, programi kulturnih dešavanja itd., itd. Možda najegzotičniji primer mog stručnog prevođenja jesu uputstva za inicijaciju u jedno tajno društvo. :)

Stručno prevođenje, dakle, nije nikad bilo neka moja posebna strast, ali mi je pomoglo da obogatim svoj rečnik i usavršim razne stilove i registre, i portugalskog i srpskog jezika. Ni književno prevođenje nisam doživeo kao svoje najveće oduševljenje, ali sam ga ipak radosno prigrlio, zato što je sa sobom nosilo mnogo mogućnosti za moj profesionalni razvoj. Prvi književni tekst koji sam preveo sa portugalskog na srpski bila je pripovetka "Senka", portugalskog pisca Marija Enrikea Leirije. Naručili su mi to za jedan književni časopis, 2009. godine. Nažalost, ovaj prevod nikada nije objavljen, jer je časopis (valjda) bio ukinut pre štampanja broja za koji je on bio namenjen, zbog nedostatka sredstava. Sledeći književnoprevodilački posao usledio je krajem 2010. godine. Tada su, jedna po jedna, počele da pristižu ponude za prevođenje knjiga raznih luzofonih autora, koje je trebalo objaviti za Sajam knjiga 2011. godine, Pošto je počasni gost tog sajma bio portugalski jezik, a kvalitetnih prevodilaca tada (kao ni danas) nije bilo dovoljno, možete da zamislite koliko posla smo imali. Ja sam neke ponude morao i da odbijem. One koje sam prihvatio obavio sam uspešno. U početku sam imao i odgovarajuće mentorke, već afirmisane prevoditeljke sa portugalskog, Jasminu Nešković, Vesnu Stamenković i prof. dr Anu Kuzmanović, sa kojom i dalje sarađujem. Sve su one pružile veliki doprinos mom prevodilačkom radu i mnogo su mi pomogle da ispečem zanat.

Moj prevod romana Irasema na srpski, u izdanju "Glosarijuma" iz Beograda

Od te sjajne prevodilačke prilike iz 2011. do danas preveo sam ukupno devet knjiga sa portugalskog na srpski. Osim tih knjiga, preveo sam i brojne pojedinačne pesme i pripovetke, koje su uvrštene u antologije i književne časopise. Prevodio sam dela Mašada de Asisa, Žozea de Alenkara, Rakel de Keiroz, Žoaoa Almina, Alberta da Kosta e Silve, Augusta Kurija, Žozea Eduarda Agvaluze, Ruja Knopflija, oca Aleksisa Penja-Alfara i mnogih drugih. Meni najdraži prevodi jesu roman Irasema, najvećeg brazilskog romantičara, Žozea de Alenkara, i zbirka pripovedaka Mašada de Asisa, najvećeg brazilskog realiste, a verovatno i najvećeg brazilskog pisca svih vremena, koju sam priredio, propratio predgovorom i beleškom o autoru, a u saradnji sa Anom Lukić i preveo. Dok pišem ove redove imam još nekoliko prevodilačkih projekata, što u planu, što u toku. Nadam se da ću uvek imati vremena da barem tu i tamo ponešto prevedem i tako nastavim da našim čitaocima približavam prebogatu luzofonu književnost, mada ne nameravam da od toga načinim svoju osnovnu delatnost. Ipak me neuporedivo više privlače naučni i didaktički rad.

Kad smo kod didaktike, mislim da je pravi trenutak da konačno spomenem svog velikog prijatelja, kolegu i saradnika Giljermea Sera Piča (msr Guilherme Serra Pietsch). Giljerme je, pre svega, jedan predivan čovek, pun vrlina, neiscrpne pozitivne energije i entuzijazma. Njegov životni poziv, baš kao i moj, jeste stvaranje i širenje znanja. On ga je sa izvrsnim uspehom ostvarivao držeći kurseve brazilskog portugalskog i francuskog jezika za strance u Beogradu, od 2008. do 2016. godine, a potom je nastavio to da čini u svom rodnom Brazilu. Giljerme je i na razne druge načine pružao svoje vrednosti Srbiji, obavljajući mnoge lepe i korisne poslove. Mnogi su ga zapamtili po izuzetnom profesionalizmu sa kojim im je pružio usluge nastave, prevođenja i raznih vrsta savetovanja. A svi koji su gledali film Montevideo, vidimo se, imali su prilike da ga vide i čuju u epizodnoj ulozi brazilskog komentatora.

Giljerme i ja na brazilskom štandu, na Sajmu knjiga 2015.

Sa Giljermeom sam sarađivao na mnogim projektima, ali bih posebno izdvojio dva. Godine 2012, on je započeo rad na udžbeniku brazilskog portugalskog jezika i kulture za strance i sa zadovoljstvom me je pozvao da se tom projektu priključim. Počeli smo zajedno da radimo na knjizi, a već 2013. konkurisali smo za finansijsku podršku brazilskog Ministarstva spoljnih poslova. Podršku smo dobili, što nas je dodatno podstaklo da nastavimo rad i objavimo knjigu na jesen 2014. Metod Por dentro do Brasil je udžbenik brazilskog portugalskog kao stranog jezika, namenjen odraslim učenicima, govornicima bilo kog maternjeg jezika, prevashodno za rad sa profesorima, na kolektivnim kursevima ili individualnim časovima, radi sticanja početnog i srednjeg nivoa znanja. Ono što ga razlikuje od ostalih udžbenika brazilskog portugalskog za strance (kojih, inače, uopšte nema mnogo), jeste prikazivanje najraznovrsnijih aspekata brazilske svakodnevice, kakvih nema u drugim didaktičkim materijalima za strance, i to kroz upotrebu autentičnog materijala. Kvalitet ove publikacije je prepoznat još u fazi izrade, tako da je prof. dr Denize Gabrijel Vicel (Denise Gabriel Witzel) sa univerziteta UNICENTRO prihvatila da bude naš specijalni konsultant, a dr Francisco Nazareth (Fransisko Nazaret) naš recenzent. Zahvaljujući institucionalnoj podršci brazilske Savezne Vlade, udžbenik se distribuira širom sveta (premda veoma sporo, iz tehničkih razloga), tako da je već prihvaćen na mnogim kursevima brazilskog portugalskog za strance, u Budimpešti, Bukureštu, Ljubljani, Splitu, Sofiji, Madridu, Buenos Ajresu, Beninu i drugde. U Srbiji, gde je i objavljen, može se nabaviti u svim snabdevenijim knjižarama, a svakako najpovoljnije kod samog izdavača, IP Glosarijum iz Beograda (Kraljevića Marka 1). O ovom našem didaktičkom projektu izvestili su i neki domaći mediji, kao što je, npr., novosadski Dnevnik.

Drugi za mene veoma značajan projekat koji sam sa Giljermeom pokrenuo i ostvario jeste serija tekstova "Brazil na olimpijskoj stazi", objavljena u časopisu Politikin zabavnik. U ukupno osam tekstova, koji su izlazili tokom proleća i leta 2016, predstavili smo čitaocima Zabavnika obilje zanimljivosti iz brazilske istorije, umetnosti, svakodnevice i mnogih drugih tema, nastojeći uvek da ih povežemo sa predstojećim Letnjim olimpijskim igrama, koje su i bile povod za naše pisanje. O temama tih tekstova vrlo rado ću pisati i ovde na blogu.

Portugalski i nauka

Svi ovi projekti vezani za portugalski jezik i luzofone književnost i kulture o kojima sam dosad pisao mogu se smatrati kulturno-prosvetnim ili stručnim aktivnostima. Međutim, ono što je meni mnogo draže od toga jeste moj naučni rad, tj. lingvistička istraživanja nekih aspekata portugalskog jezika. Time sam počeo da se bavim 2007. godine, kada sam bio pozvan da učestvujem na međunarodnom naučnom skupu povodom 15 godina studijske grupe za portugalsku filologiju na Univerzitetu Sv. Kliment Ohridski u Sofiji. Tu čast, koju retko dobije neko ko je još uvek student, omogućio mi je moj sada već dugogodišnji prijatelj i saradnik Fransisko Nazaret. Učestvovanje na tom skupu bilo je za mene neprocenjivo iskustvo i označilo je, na neki način, početak moje naučne karijere. Sam rad koji sam predstavio (objavljen u zborniku radova sa skupa 5 godina kasnije) bavio se sociolingvističkim aspektima standarda portugalskog jezika.

U Bugarskoj sam, kao lingvista koji se bavi portugalskim jezikom, gostovao još dva puta. Godine 2008. održao sam studentima portugalskog iz Sofije predavanje o ideološkim aspektima Pravopisnog sporazuma portugalskog jezika, a godine 2013. Giljerme i ja zajedno smo održali predavanje o udžbenicima brazilskog portugalskog, takođe studentima u Sofiji, ali i onima u Velikom Trnovu, na poziv i uz finansijsku podršku Instituta Kamoiš iz Sofije. Bila je to i odlična prilika da razmenimo iskuststva sa nekoliko veoma uspešnih kolega iz Brazila, koji su takođe držali svoja predavanja i radionice na Univerzitetu Sv. Ćirilo i Metodije u Velikom Trnovu.

Uvek mi je najdraže bilo kada sam mogao da se obratim kolegama u Beogradu, na svom fakultetu. Nekoliko takvih prilika mi je omogućila Žoana Kamara, u vreme kad je vodila Lektorat za portugalski jezik i držala nastavu iz portugalskog kao izbornog predmeta. Njenim studentima sam govorio o brazilskoj dijalektologiji, a održao sam im i jedan čas vežbi iz prevođenja sa portugalskog na srpski. Žoana je smatrala da će to za njene studente biti pravo osveženje, jer je volela raznovrsnost i saradnju. Zato su i drugi, za koje je ona procenila da su dovoljno stručni, dobili priliku da podele svoja znanja sa njenim studentima. Ja ću joj ostati zahvalan i zbog toga, kao i zbog mnogo čega drugog, kao što je, na primer, predavanje koje mi je omogućila da održim u Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, zatim učešće u prvoj pozorišnoj predstavi na portugalskom u Srbiji, nabavka stručne literature o kreolima iz lisabonskih knjižara i, naravno, saradnja, makar i samo nominalna, na pisanju rečnika. Žoana je, nesumnjivo, jedna od najzaslužnijih za moj profesionalni razvoj, što posebno dobija na značaju kada se uzme u obzir činjenica da sam ja tada bio u prelomnim godinama. Naime, polako sam se bližio kraju osnovnih studija i odluci o tome čime ću se baviti u životu. Izazova je bilo mnogo, a ljudi koji su me podržavali malo. Žoana, hvala ti od srca!

Godine 2010. upisao sam Doktorske akademske studije iz Nauke o jeziku na svom fakultetu. Dok ovo pišem, ulazim u njihovu završnu fazu. Nekoliko mojih članaka, objavljenih ili trenutno u procesu recenzije, neposredno se odnosi na portugalski, a taj je jezik i centralna tema moje doktorske disertacije. Detaljnije bih o tome pisao ovde na blogu nekom drugom prilikom. A ako neko želi da se upozna sa nekim od mojih naučnih radova, može to učiniti ovde.

Brazil u Beogradu

Kako bih održavao kontakt sa govornim portugalskim jezikom nakon što sam ga u Brazilu savladao, trudio sam se da upoznam neke njegove izvorne govornike u Beogradu koji bi mi prijali kao osobe i s kojima bih mogao da razgovaram. Tako sam, od 2006. godine nadalje, polako upoznao dobar deo brazilske zajednice u Beogradu. Najpre sam se družio s Andreom de Limom, slikarem i sinom tadašnjeg brazilskog ambasadora, i Tijagom Silmanom, novinarem koji je u to vreme uređivao i vodio emisiju "Brazilska čorba" na Dvestadvojci. Ta emisija je inače imala solidan uspeh i potrajala je još nekoliko godina, a njeno uređivanje i vođenje kasnije je samostalno obavljao Predrag Dragosavac, takođe novinar, veliki zaljubljenik u Brazil i autor knjige Brazil nije za početnike, koju svima toplo preporučujem. Te 2006. godine emisija je bila u začetku i na njoj su posvećeno radili i Tijago, i Andre, i Peđa, dok sam im se ja povremeno pidruživao u studiju kako bismo diskutovali o raznim brazilskim temama. Najviše sam govorio upravo o portugalskom jeziku, ali i o brazilskoj književnosti i kulturi. Družili smo se nas četvorica i te kako i izvan studija Radio Beograda, uglavnom po raznim beogradskim kafanama, a najčešće u nama posebno dragom španskom baru "Casa García", koji, nažalost, danas više ne postoji.

Uskoro sam upoznao i mnoge druge beogradske Brazilce. Oni su se od 2006. do 2009. godine redovno okupljali svakog poslednjeg petka u mesecu u nekom kafiću na druženjima koja su nazvali "bate-papo em português" (ćaskanje na portugalskom). Ta su druženja bila otvorena za sve koji žele da vežbaju govorni portugalski, ili pak samo da ga slušaju i upoznaju nove i zanimljive ljude. Tako sam i ja, pored Brazilaca, upoznao i neke naše ljude sličnih interesovanja, sa kojima sam se kasnije takođe družio. Redovno sam prisustvovao i kulturnim dešavanjima sa brazilskom tematikom, kao što su projekcije filmova, koncerti, izložbe i dr. Sve mi je to omogućavalo živi dodir sa Brazilom ovde u Beogradu.

Vrhunac tog mog "dodira sa Brazilom" dogodio se na jesen 2007, a potrajao je potom još nekoliko godina. Naime, tada se u Beograd doselio Žoze Delson do Nasimento, službenik brazilskog Ministarstva spoljnih poslova. U Ambasadi Brazila je bio postavljen na mesto šifranta i glavnog arhivatora (napomena za one koji su gledali Državni posao: ne šalim se!). Delson (kako se jednostavno predstavljao) uopšte nije bio tipičan pripadnik diplomatskog kora. I sam potekao iz naroda, iz radničke klase sa siromašnog brazilskog severoistoka, voleo je da se druži sa svima, da izlazi i da uživa u životu. U beogradski noćni život on je uneo jedan jedinstven element, kakav posle njegovog odlaska, 2010. godine, niko više na isti način nije uspeo da oživi. Zajedno sa svojom majkom, tada šezdesetpetogodišnjom gospođom Terezinjom, Delson je po raznim barovima, pabovima i klubovima izvodio autentičnu brazilsku muziku, najviše sambu, bosa-novu i foro, ali i brazilski pop, rok i mnoge druge žanrove. Svojom beskrajno pozitivnom energijom uspevao je da razgali i one najuštogljenije i da napravi pravu karnevalsku atmosferu. Na njegovim svirkama okupljali su se mnogi Brazilci i ljubitelji Brazila, tako da su one predstavljale pravi mali Brazil u Beogradu. Ja sam tih godina bio prezadovoljan činjenicom da imam gde da se provedem gotovo isto kao u Brazilu, da imam gde da slušam "moju" muziku i da uz nju zaplešem. I ne samo to. Delsonovom malom bendu često sam se i pridruživao svirajući brazilski instrument pandejro. To vreme, ispunjeno mnogim uzbudljivim trenucima, ostaće mi u veoma lepom sećanju, a moram priznati da ponekad gajim nadu da će Delson ponovo dobiti službu u Beogradu i da ćemo sve to imati prilike i da ponovimo.

Delson nije svirao samo na žurkama i pred većim brojem ljudi, nego i u manjem, intimnijem društvu, kao na ovoj fotografiji iz marta 2009. godine, kada smo slavili rođendan jednog našeg prijatelja, takođe Brazilca. 

Druženje s Andreom i Delsonom, učešće na redovnim mesečnim okupljanjima Brazilaca, kao i prisustvo kulturnim događajima brazilske tematike omogućilo mi je da upoznam i tadašnje osoblje Ambasade Brazila u Beogradu. Ambasador Dante Lima i njegovi saradnici bili su oduševljeni mojim znanjem portugalskog i poznavanjem brazilske kulture. Znali su i da studiram filologiju i da ću biti osposobljen za prevođenje, te da pored portugalskog govorim i engleski i španski, a služim se i još ponekim stranim jezikom. Zbog svega toga, poželeli su da me imaju u svojim redovima. Prva prilika da doprinesem radu zvaničnog predstavništva Brazila u Beogradu ukazala mi se početkom 2009. godine. U ambasadi je ostalo upražnjeno jedno radno mesto, tako da je bio raspisan i zvaničan konkurs za lokalnog službenika. Na tom konkursu ja sam bio kvalifikovan kao drugi. Kandidatkinja koja je osvojila prvo mesto imala je mnogo više radnog iskustva od mene, jer je nekada radila u brazilskoj vojnoj kancelariji (do njenog zatvaranja), kao i u drugim ambasadama latinoameričkih zemalja. Meni je, kao drugoplasiranom, bilo ponuđeno privremeno zaposlenje na zameni službenice koja je već duže vreme bila na bolovanju. Angažovan sam na određeno vreme, tačnije na godinu dana, na mestu recepcionera i telefoniste Ambasade Brazila u Beogradu. Obavljao sam poslove iz opisa svog radnog mesta, ali sam imao prilike da se redovno bavim i prevođenjem, administracijom i, naročito, kulturom. Tako sam stekao neprocenjivo radno iskustvo, koje se ne može dobiti ni na kakvim edukacijama i kursevima, već samo neposrednim radom u odgovarajućoj instituciji. Još mi je draže bilo to što sam portugalski jezik počeo da upotrebljavam u svim njegovim vidovima bukvalno svakodnevno i što sam naučio još neke njegove specifične registre i stilove koje ranije nisam dobro poznavao.


Nakon isteka privremenog ugovora, prioritet sam dao završavanju fakulteta, a usput sam nastavio da održavam svakodnevni kontakt sa portugalskim jezikom i brazilskom kulturom. Najviše sam se bavio prevođenjem i privatnim časovima. Diplomirao sam 2010. godine, u oktobru, i odmah se upisao na doktorske studije iz nauke o jeziku, na svom fakultetu. Od tada sam se sve intenzivnije bavio portugalskim na naučni način, osmišljavajući mnoge lingvističke teme koje bi mogle da budu istražene upravo na građi iz portugalskog i polako planirajući i temu za disertaciju. Međutim, kako nisam bio zaposlen, iz finansijskih razloga mnogo vremena sam morao da posvetim časovima, prevodima i drugim stručnim aktivnostima. Tada se pokazalo da je znanje portugalskog možda i moj najvredniji kapital, jer sam od njega uspevao veoma pristojno da živim, iako nisam imao stalan posao niti redovna i sigurna primanja. Okušao sam se i u držanju privatnih časova srpskog Brazilcima, što mi je predstavljalo novo i veoma korisno iskustvo. Najviše sam radio s ambasadorom Alešandreom Adorom, koji je početkom 2011. zamenio Dantea Limu. Najčešće smo imali časove dvaput nedeljno, a posle časova bismo nastavili da ćaskamo o raznoraznim temama, jer je ambasador Ador bio izuzetno zainteresovan da sazna mnogo toga o istoriji i kulturi Srbije. Bila mi je posebna čast što sam imao priliku da mu deo tog znanja i ja prenesem. Kao i njegov prethodnik, i on je dobio ideju da moj potencijal iskoristi u radu Ambasade Brazila u Beogradu, ako bih ja za to bio zainteresovan. Kako nisam imao drugog stalnog zaposlenja, a iskustva u radu u ambasadi mi nije nedostajalo, složio sam se sa njegovom idejom. Međutim, radno mesto u ambasadi oslobodilo se tek na leto 2013. godine, kada je jedna lokalna službenica dala otkaz iz porodičnih razloga. Tada je ponovo bio raspisan konkurs, na kome sam ja, ovog puta, bio prvoplasiran. Zaposlen sam na neodređeno vreme 15.10.2013. godine, na mestu podnačelnika Odeljenja za kulturu Ambasade Brazila u Beogradu. 

Iako imam drugačijih ambicija, zasad sam i dalje u redovima predstavnikâ države Brazil u Srbiji. Da budem sasvim iskren, taj je posao za domaće uslove više nego zadovoljavajući. Naravno da ima i poteškoća, nijedno radno mesto nije bez njih. Pre svega, mi smo mala ambasada i ponekad je potrebno da neki od nas obavljaju i one poslove koji nisu tipično njihovi. Tako se i ja, osim kulturnih i obrazovnih pitanja i prevođenja, ponekad bavim i politikom, privredom, konzularnim poslovima i još koječime. Međutim, lično mi je najvažnije to što je posao relativno miran, bez stresa i mobinga. U današnje vreme, to uopšte nije zanemarljivo. Promenio sam već tri ambasadora i dosta drugih šefova diplomata i svi su uglavnom bili korektni. Ono što, baš kao i prethodni put, sa najviše zadovoljstva izvlačim iz svog posla jeste svakodnevni neposredni dodir s portugalskim jezikom i brazilskom kulturom, koju nastojim da, u skladu sa mogućnostima svog radnog mesta, na što profesionalniji način približavam građanima Srbije.

Deo brazilske delegacije na sastanku u Ministarstvu odbrane Republike Srbije. Sleva na desno: Seržio Kanaes, tadašnji ambasador Brazila u Beogradu, Rikardo Baros, tadašnji savezni poslanik u brazilskom parlamentu a današnji ministar zdravlja Brazila, i ja, u svojstvu ambasadorovog asistenta na projektu izvoza srpskog oružja u Brazil. Beograd, jun 2015. [Photo credits: Ministarstvo odbrane Republike Srbije]

Ne znam koliko ću se još zadržati u Ambasadi Brazila u Beogradu, ali ću se svakako truditi da i pored tog posla i doktorskih studija uradim još mnogo toga na promovisanju portugalskog jezika i kultura zemalja njegovog govornog područja. Upravo je iz te moje namere proistekao i ovaj blog.


Ka ispunjenju misije

Duboko verujem da je svaki čovek rođen sa određenom misijom koju treba da obavlja na ovom svetu. To je, po mom uverenju, ono što nazivamo pozivom. Naravno, poziv i zanimanje nisu isto. Ljudi, nažalost, neretko nemaju dovoljno hrabrosti i ostalih vrlina, ponekad i uprkos izuzetnom intelektu i znanju, da svoj poziv prepoznaju i da ga slede, te često biraju zanimanja koja im nisu poziv. Biraju ih jer im razum poručuje da su unosna, sigurna, prestižna, fleksibilna... I sâm sam često bio u situaciji da razmišljam isključivo razumom i da zanemarim ono što mi jasno poručuje duša. Međutim, kad god sam sledio svoju dušu i srce kada je u pitanju profesionalno bavljenje nečim, nisam se pokajao i osećao sam se srećno i ispunjeno. Tada sam se usudio da živim sopstveni životni poziv.

Danas sam poprilično siguran da jedno od ključnih mesta u tom mom pozivu zauzima i portugalski jezik i da je dobar deo moje životne misije da ga proučavam i na razne načine prenosim svima koji su za njega zainteresovani. Kada se time bavim, s lakoćom i radošću postižem dobre rezultate i uspevam da donesem jednu novu i originalnu vrednost mnogima. Zato ću nastojati da svoj profesionalni život sve više organizujem tako da iz njega eliminišem sve ono što nije sastavni deo moje misije, kako bih što bolje mogao da se usredsredim upravo na stvaranje te vrednosti. Očekujem da i ovaj blog bude značajan korak u tom pravcu. Nadam se da će na njemu svako od vas pronaći nešto za sebe vredno. A ako barem jedan čitalac baš pomoću mojih tekstova uspe da prepozna da je i njegova životna misija u vezi sa portugalskim jezikom, smatraću to naročitim uspehom i jednim od svojih najvećih ispunjenja.

* * *

Update, oktobar 2019:

Prošlo je bezmalo dve godine od pokretanja ovog bloga. Od tada se štošta izdešavalo u mom životu, a mnogi od tih događaja uticali su upravo i na ovaj blog. Moj inicijalni plan bio je da na njemu objavljujem mnogo češće, te da tako do ovog datuma ovde bude na desetine postova, ali su me drugi prioriteti u životu omeli u toj zamisli. U jednom periodu, nažalost, uopšte nisam imao vremena da se posvećujem blogu. Naime, bio sam u potpunosti angažovan u ostvarenju samo jednog cilja, a to je pisanje moje doktorske disertacije i njena odbrana. Taj sam posao završio 12. 9. 2018, pa sam se polako vratio redovnim životnim aktivnostima. Bilo je, dakako, i drugih izazovnih događaja, situacija i perioda zbog kojih je ovaj blog trpeo, ali sam se ipak trudio da ga održim u životu i da putem njega nastavim našoj domaćoj publici da širim znanja o portugalskom jeziku i luzofonoj kulturi.

U ovom uvodnom postu napisao sam mnogo toga ličnog o sebi. Nakon dve godine nemam mnogo toga suštinski novog da dodam. Možda je najveća novost spomenuta odbrana doktorata. Na taj uspeh sam svakako ponosan, budući da se radi o prvoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj u Srbiji čija je tema povezana sa portugalskim jezikom i Brazilom. Još jedna važna novost koju bih ovde istakao jeste pokretanje kursa portugalskog jezika i brazilske kulture pri Ambasadi Brazila u Beogradu, koji ću ja držati. Veoma se radujem prilici da svima koji su se za kurs prijavili prenesem što više znanja. Nadam se da će kurs biti uspešan i da će doprineti da zajednica govornika portugalskog i ljubitelja luzofonije u Srbiji poraste i osnaži.

Update, novembar 2021. S ponosom konstatujem da je moja inicijativa pokretanja kurseva portugalskog jezika i brazilske kulture pri Ambasadi Brazila u Beogradu od oktobra 2020. prepoznata kao relevantna za brazilsku kulturnu diplomatiju, te je od tada integrisana u zvaničnu brazilsku nastavu portugalskog jezika koja se organizuje od strane mreže brazilskih nastavnih centara širom sveta (Rede Brasil Cultural), pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova Brazila. U školskoj 2021/2022. godini realizujem sledeće kurseve: 1) početni nivo 1 – A1, 2) srednji nivo 2 – B2, 3) specijalni kurs “Jezički, književni i kulturni aspekti Brazila” i 4) specijalni kurs portugalskog jezika za kapueriste.